Интервју - Стефан Марковић: Медаље се памте, али породица и пријатељства су изнад свега!

Беспрекорни радник на паркету, један од стубова одбрамбеног бедема националног тима током свих година уздизања Орлова. Саиграчи о њему увек причају само најлепше ствари, од тога да је велики пријатељ, до чињенице да је био „везивно ткиво“ тима. Човек који све што има да каже - изговори на паркету...

Кошарка 04.01.2017 | 22:20 Српска кошарка поново је на пиједесталу. Репрезентација је велесила, Милош Теодосићпросипа магију какву је европска кошарка дуго чекала, Никола Јокић проживљава године вртоглавог успона ка статусу НБА аса... Али, последњих месеци с пуним правом много се говори и о Стефану Марковићу. 

Беспрекорни радник на паркету, један од стубова одбрамбеног бедема националног тима током свих година уздизања Орлова. Саиграчи о њему увек причају само најлепше ствари, од тога да је велики пријатељ, до чињенице да је био „везивно ткиво“ тима. Човек који све што има да каже - изговори на паркету. 

Зато овај интервју и јесте посебан. Његову одлуку да – јавност ће рећи прерано - стави тачку на репрезентативну каријеру прихватили смо, тешком муком, и с њом се и даље не миримо. Ипак, на његову молбу ову причу оставили смо за неке друге редове. Зато смо време са једним од најзначајнијих играча у новијој историји српске кошарке искористили за многе друге теме - од свакодневнице у Санкт Петербургу, преко фудбалског клуба Зенит, маестралних игара које пружа у кошаркашкој секцији истог тима, тешком прелому ноге који је променио све, али и Евролиги, животу, породици, пријатељствима за вечност, репрезентацији из другог угла...

ТРЕНЕР, САИГРАЧИ, ТЕО, САЛЕ...

Оно што ниједном кошаркашком заљубљенику није промакло јесте да Марковић ове сезоне можда и сезону каријере. Која је тајна?

"Па, сад... Има ту свега помало. Дуго сам, по стажу, у професионалним водама, већ 13 година. То је ствар стеченог искуства. Има ту и других фактора. Почев од екипе у којој се налазим, па до тренера Василија Карашева. Искрено верујем да сам направио пун погодак са тренером и екипом, сарадња с њим је јако добра и осећам се комотно. Немам никакво ограничење на терену. Имам потпуно одрешене руке да на терену радим оно што желим, што знам најбоље и да се понашам како треба. Имам и бескрајно поверење тренера. И то доста значи. То је кључ ове сезоне, када говоримо директно о истој. Ја се зато и трудим да тренеру и екипи вратим за све на најбољи могући начин", истиче Марковић на старту приче за МОЗЗАРТ Спорт, да би у даху наставио:

"Велики утицај имао је и рад кроз репрезентацију. Уз селектора Ђорђевића, Теа и остале играче све је ишло својим током, правим. То су све фактори који ти дају ту слободу на терену, а на теби је да покажеш шта знаш и колико можеш".

Колико вама значи што сте крај себе имали најбољег плејмејкера данашњице у лику Милоша Теодосића и најбољег европског плејмејкера свих времена, сада селектора Александра Ђорђевића?

"Много! Селектор и ја имамо посебан однос и ја га јако волим и поштујем. А да не причам о томе што сам уживао да га гледам када сам био мали. Сви смо гледали његове утакмице и добро памтимо колики је идол нације био као играч, сада и селектор. Сувишно је причати о томе. Сале у себи има тај суви, победнички менталитет, који га је красио још из играчких дана. Знате како то изгледа када ви њега гледате крај терена, а он буквално као да жели да уђе на паркет и игра. Тако сам га ја гледао, из мог угла. Доста енергије и та лудачка жеља, то је нешто невероватно. Он је у нас усадио веру да можемо, тај неки безобразни менталитет, да тежиш ка бољем и вишем. Увек је себи постављао тај циљ да идемо на врх".

А Милош Теодосић?

"Сувишно је причати и о Теу. Јако сам почаствован и срећан што сам имао прилику да будем саиграч са њим толико година, јер смо толико тога прошли заједно - кроз тренинге, утакмице и све остале животне ситуације. Доста сам тога научио и од њега и много ми је то значило кроз каријеру. Успешно смо заједно играли на терену, а тамо је с њим све много лако. Ти тачно знаш шта он намерава. Ти само треба да кренеш, а он ће своје да спроведе у дело. Само речи хвале имам и за Салета и Теа и њихов утицај на моју каријеру је велики".

И ПРЕЛОМ СЕ ДЕСИО С РАЗЛОГОМ! НИШТА НЕ БИХ МЕЊАО, ЈЕР...

Хајде да премотамо филм на тачно годину дана. Тада сте се борили са преломом ноге и ситуацијом која није била нимало једноставна, с обзиром на дуг и тежак опоравак. Колико је вама било тешко да пронађете мотивацију да превазиђете све те проблеме?

"Било је тешко јер сам и током саме повреде имао доста проблема. Када сам кренуо да се опорављам настале су компликације и требало је да будем спреман раније, а нисам. Не бих о томе чијом кривицом, углавном имао сам и са тренером и клубом доста проблема око тога тада. Био је то јако тежак период за мене и само сам чекао тренутак да дођем својој кући и да почнем да се опорављам како треба и будем спреман за репрезентацију. Када се све завршило буквално сам сео у кола и дошао из Малаге и започео процес опоравка са мојим великим пријатељем, Тодором Галићем. Било је ту доста тешких тренутака, али нисам тип који ће да кука и да се јада. И поред тога, када све посматрам са ове дистанце, ништа не бих променио. Највише због свега што се десило касније, зато не бих мењао ни један детаљ, да могу да вратим време. И та повреда се десила са неким разлогом, после тога је све било на мени да се опоравим и спремим. Увек сам се борио, никад нисам клонуо духом. Зато сам знао да ће и повреда бити превазиђена. Знао сам за шта се борим и било ми је лакше. У свему имам велику подршку породице и пријатеља и зато могу да се борим још више".

А сада, када се окренете иза себе, како бисте оценили ову 2016. годину?

"Прелепо, јер сам добио ћерку", осетили смо да нам је то Стефан поручио с великим осмехом на лицу, да би затим додао:

"Не може ми бити боље. На крају, то ми је најважније. Све ово што се издешавало јесте много лепо, али мени је рођење детета најважније од свега. Најбитније ми је да моја породица буде добро и да њима ништа не фали, као ни мојим пријатељима. Спортски сан сам остварио и то на најлепши могући начин. Захвалан сам на свему што сам проживео и доживео у досадашњем животу и каријери".

ЕВРОЛИГА? НАВИЈАЧИМА СУПЕР, ИГРАЧИ МНОГО ПАТЕ

Пређимо мало на клупске теме. Како вам изгледа овај период, када немате утакмица? јер, од 21. децембра сте на малом „одмору“.

"Добили смо мало слободног времена због дуже паузе у првенству. Сада смо већ кренули с мало јачим ритмом тренинга како бисмо се спремили за утакмицу с Нижњим (4. јануар у Новгороду пр. а). Тежили смо да прођемо групу и у тешком саставу исте добро смо прошли, узели прво место. Сад нас чекају наредни кораци, пре свега да се спремимо за даљи ток такмичења, где нас чекају нови велики изазови".

Верујемо да вам је пријало мало одмора после свих напора у целој овој години?

"Јесте. Прија јако када добијеш мало времена за предах и то баш у средини првенства. Да мало одмориш, не само физички, него да и одмориш главу од свега", застао је Марковић на тренутак, па смо ухватили прилику да се надовежемо констатацијом колико је сезона напорна. Уследио је потврдан одговор:

"Много је тешко радити у овом ритму. Доста причам са пријатељима, посебно онима што играју Евролигу. Поготово када им се деси да имају и по три утакмице седмично. Претешко је, не знам како издржавају и како постижу све - од путовања, тренинга, мечева... Тежак је ритам. Па, погледајте само колико је повреда практично у свим екипама. Мало ко може да буде у пуном саставу, без повређених играча. Зато и прија сваки тренутак који добијете за одмор".

Шта мислите о новом систему такмичења у Евролиги? Све је више притужби на паклени ритам...

"За љубитеље кошарке оваква Евролига је права ствар. Имају прилику да гледају најквалитетније сусрете чешће него што је то раније био случај. С друге стране, највише пате играчи. Претешко је за све, а донекле је лакше онима који имају приватне авионе и чартер летове. Знам како је то, јер када сам играо у Малаги ми смо такође путовали комерцијалним летовима и било је јако тешко. А тада је било само по једна европска утакмица седмично. Сада имате и по две. Играчима је најтеже и то се види. Нису роботи, од крви су и меса. Види се све, има много више повреда, зато и кажем да играчи највише пате".

Опет, Зенитов циљ је да се прикључи евролигашком друштву?

"То је јасно постављени циљ од стране клуба. Да најјаче европске екипе дођу код нас и да се ми такмичимо са њима. То је нормална жеља. Јер и ми желимо да се боримо у најквалитетнијем такмичењу, против најбољих европских играча. Тада су услови за напредак много бољи. Кроз такве утакмице, тешке, можете да напредујете. И не само играчи. Ми смо једноставно такви - желимо да играмо са најбољима".

Рекло би се да Зенит има компетентан и укомпонован састав, на челу са вама, Јанисом Тимом, Рајаном Тулсоном, Сергејом Карашевим, Тревором Мбаквеом.. Такав Зенит би могао да изађе на црту најбољима?

"Да, ево баш сам недавно причао о томе са једним другом... Једино смо последњу утакмицу пре ове мале паузе одиграли у комплетном саставу. Од старта сезоне нисмо имали комплетну екипу. Буквално како се један опорави, други се повреди и нисмо могли ни да тренирамо, ни да играмо заједно у комплетном саставу. И ова пауза ће се позитивно одразити на нас, да се коначно сви опоравимо мало и убацимо у систем. Сада када смо имали проблеме с повредама неки су мало више вукли, сад би требало да нам буде много лакше".

О ЗЕНИТУ, ФУДБАЛСКОМ КОМПЛЕКСУ, ДРУЖЕЊИМА...

Често се у кошаркашким круговима могу чути приче о томе колико је тешко бити кошаркаш у Русији. У смислу дугих и напорних путовања, с једног краја земље на други, па онда још и европски мечеви... Да ли је заиста тако тешко како се прича или је реалност мало другачија?

"Навикне се човек. Јесте да су раздаљине велике, али ваљда сам навикао на све то кроз каријеру. Тако ми је било и у Шпанији, док сам играо Евролигу и Еврокуп. Стално смо путовали. Не представља ми лично неки проблем, у односу на нека ранија искуства. Дистанце можда јесу огромне, посебно када се иде у Шпанију, на пример, на утакмице Еврокупа, али није ми то толико тешко. Вероватно је све то само навика".

Један сте од ретких наших играча који је имао прилику да искуси кошарку у свим најјачим европским лигама. Од Италије (Бенетон 2010/11), преко Турске (2013/14), па Шпаније у два наврата (Валенсија 2011-13; Уникаха 2014-16), сада и у Русији. Да ли би могао да нам кажеш где си се најбоље осећао?

"Ово је сад тај неки, најсвежији укус. И целокупна ситуација у којој се налазим је много добра за мене. Овде се осећам супер. Али, ако ме питате због тежине лиге, онда је то Шпанија. Због суровијег календарског система. Тамо не постоји шанса да се утакмице померају и да се заказују нови термини. Субота увече ретко када и недеља подне или неко поподне, ако играш утакмицу уз телевизијски пренос. Због тога је дефинитивно било теже. И овде имате доста квалитетних играча и доста се новца улаже, као и у Турској. Можда је шпанска лига по мени испред осталих. А што се тиче уживања, заиста сам уживао у сваком граду где сам био. Трудио сам се да ми време буде максимално испуњено и када сам био само са женом и сада када нас има више, када смо велика породица. Сваки град је имао неку одређену чар и на мене је имао посебан утицај".

Можете ли мало да нам приближите Санкт Петербург? Чујемо да је магичан град...

"Јесте, стварно, град је прелеп. Одушевљен сам како град изгледа, колико историјских детаља има. Из дана у дан се све више одушевљавам. Град је огроман и има практично све што ти је потребно да живиш нормално. Вероватно и највећи град у коме сам живео. Зато сам и срећан што ми је породица овде, јер нам ништа не мањка. Једини проблем ми је био како ћемо се навикнути на климу, пошто смо досад све живели у топлијим крајевима и нисам имао зиму сигурно бар пет година. Баш сам то и коментарисао са својом женом, немамо ниједан проблем што се тиче живота, климе, услова... И није да ми недостаје све то што сам имао раније. Јер, Русија има своје неке, посебне чари и неке своје детаље који ме чине срећним. Све се лепо спојило".

Како изгледа један ваш слободан дан, с обзиром да су тако ретки?

"Са породицом, увек. Сада је још лепше, јер нас има више. Део времена искористим за опоравак од тренинга, утакмица, али трудим се да доста времена проведем са женом и децом и да њима посветим највише пажње".

Морамо да вас питамо и да ли сте имали прилику да посетите фудбалски клуб и да се упознате са системом рада те секције Зенита?

"Ми смо секција фудбалског клуба и имали смо прилику у неколико наврата да идемо на опоравак у њихов фудбалски центар. Кажу да је то један од ТОП 5 комплекса у Европи и невероватан је. Имају све што пожелите, буквално! Неколико пута смо ишли и на вечере и са фудбалерима. Баш се дружим и са неколико момака из тима. Пријатни момци и интересантни за дружење".

Са ким се дружите?

"Ето, баш сам недавно упознао Вукашина Јовановића, пријатељ један ми је дао његов број и ишли смо на ручак заједно. А ту су и остали момци из нашег региона".

УЗЕЛИ СМО МЕДАЉЕ, АЛИ ПРИЈАТЕЉСТВА ОСТАЈУ ЗАУВЕК

У професионалним водама сте више од деценије, а у репрезентативним системима још од 14. године. Освојили сте светску златну медаљу са младом репрезентацијом и три велика сребра са Орловима - европско, светско и олимпијско. Али, да постоји нешто за чиме жалите?

"Није ми недостајало ништа, јер све што сам радио причињавало ми је огромно задовољство и дало ми велику сатисфакцију. Када се окренем и погледам на све што сам урадио у животу и постигао у каријери немам за чим да жалим. Живео сам онако како сам хтео, радио сам ствари онако како сам хтео. Радио сам оно што највише волим, стекао нека пријатељства за цео живот и време које сам провео са тим момцима је непроцењиво. Могу да кажем да ми је то чак и значајније од свих медаља које сам освојио. Медаље су ме чиниле срећним и увек смо знали како да их прославимо, али више ме испуњавају та пријатељства која сам стекао и дружења са свим овим момцима. Проводио сам време са невероватним људима и поносан сам на то. Истина, нисам био крај породице и зато ми је било тешко, али остварио сам нешто велико и све то скупа има смисла. Све те године које сам дао репрезентацији не гледам из угла да сам нешто пропустио у животу, јер нисам. Тек на приватном плану немам за чим да жалим, јер ми је то много важније од свега са спортске стране. То ме више испуњава и чини срећним. То је мој свет, то је оно што имам".

Рекло би се да сте заиста срећан и испуњен човек?

"То је оно што је најважније. Породица и пријатељства која сам стекао су ми најважнија у животу. Баш сам скоро размишљао да сам са Мирославом Радуљицом од 14. године у репрезентацији, па ево све досад. Да не причам и о свим осталим људима који ми јако значе у животу. Наравно, медаље за које смо се борили су ми јако драге. То ћу носити кроз живот, увек".

МОЈА НАЈВЕЋА АНЕГДОТА ЈЕ - МУТА НИКОЛИЋ

Имате ли за нас неку занимљивост са репрезентативних окупљања, неку анегдоту која вам је остала упечатљива током свих ових година?

"Неке ствари ипак нису за новине, оне остају међу нама, а-ха-ха. Али, ако бих неког могао да издвојим посебно онда је то Мирослав Мута Николић. То је човек са којим никада није досадно и који је увек био ту да нам поправи расположење. Са њим постоји заиста милијарду анегдота. Он се заиста увек трудио да спусти притисак када ситуација није баш по вољи и увек је био ту да нам удели квалитетне савете. Али и шале. Ја тог човека јако поштујем, јер ме је довео у Хемофарм и дао прилику да осетим тај живот правог, суровог професионализма. Пружио ми је огромну шансу и ја сам му због тога бескрајно захвалан. Увек је био ту за мене. Ето, ако могу да кажем, Мута је моја највећа анегдота, то је нешто изнад свега осталог. Све неке ствари које су ми се десиле у каријере протекле су уз њега поред мене".

Оно што је прилично интересантно за вашу каријеру јесте да сте практично од самог старта били део селекције којој је наметнут велики притисак на леђа да морате да вратите српску кошарку у светски врх. Дебитовали сте сребрном медаљом на Евробаскету у Пољској, проживели много лепих, али и тешких тренутака. Да ли сте ви икада осећали тежину тог притиска?

"Не у тој мери, искрено. Не тај притисак морања. Јер, гледајте, када је господин Ивковић дошао на селекторско место ми смо имали буквално најмлађу екипу и практично нико није очекивао да ћемо ми одмах урадити нешто тако велико, посебно у првој години, када смо узели сребро у Пољској. Био је то прави БУМ”.

А онда се десила Турска?

"Да, после нам се задесила та Турска и све што је тада било. Тада смо незаслужено остали без медаље. Можда је после тога притисак на нас био већи, а можда исти нисам раније осећао јер сам био млађи. Било је старијих играча од мене, али и оних са много већом улогом".

Међутим, онда сте постали једна од кључних фигура тима са називом - Србија.

"Гледајући све што се касније дешавало схватио сам да смо ми заправо имали највећу обавезу једни према другима и управо је то заједништво касније и доносило све ове неке лепе резултате последњих година. Хтели смо да испоштујемо нас, наш систем, рад и све оно због чега смо сваког лета били ту. То нам је било главно. А откако је Сале дошао на кормило себи смо поставили највише циљеве и свим силама стремили ка истим. Радили смо јако на томе да све остваримо. Требало је и ми да вратимо нешто кошарци. Ми када смо дошли дебитовали смо за државу Србију, раније смо били и део југословенског система и нешто нам је ипак остало у наследство. Опет, када је настала држава Србија осећали смо да је потребно да кренемо испочетка, да будемо ми ти који ће да створе нешто ново, велико, да буде наше".

СВИ УСПЕСИ КРЕНУЛИ СУ ОД ЈЕДНОГ ЧОВЕКА...

Колико сте ви, као тим, веровали у себе када сте кренули у једно велико путовање које вас је довело до светског и олимпијског вицешампионског звања? Посебно јер неких очекивања ни тада није било...

"Најискреније, селектор је био први и изнад свих нас који је веровао да је све ово што се десило - могуће. Ти се надаш увек када идеш на такмичење, а ја нисам један од оних који воле да тврде нешто да ће тако бити. Нисам могао да тврдим да ће бити тако, али сам увек могао да пружим све од себе да то постигнем. Његова улога је била пресудна, јер је у нас усадио тај безобразлук који је он имао као играч и то је пренео на колектив. Веровао је у нас и веру је пренео на нас. А када је то успео онда смо ми сами постављали највише циљеве и тражили највише домете. Да се са свима боримо до последње капи зноја".

Тада нам је Стефан открио један занимљив детаљ...

"Никада нећу да заборавим први састанак који смо имали када смо се први пут окупили, када је Сале причао како српска кошарка треба да буде у врху и увек у причи за медаљи и да не треба да бежимо од тога, већ да поставимо све те циљеве испред себе. Од првог дана, када је дошао имао је ту причу и став. Све што је имао преносио је на нас, а онда су се резултати осећали на терену, где је најважније. Много нам је урадио на самопоуздању".

Која вам је жеља у 2017. години?

"Само здравља. За моју породицу, пријатеље и себе. Мени више ништа не треба, а за све што треба потрудићу се сам. Изборићу се у животу за све", рекао је за крај Стефан Марковић.

Извор: моззартспорт