Intervju - Stefan Marković: Medalje se pamte, ali porodica i prijateljstva su iznad svega!

Besprekorni radnik na parketu, jedan od stubova odbrambenog bedema nacionalnog tima tokom svih godina uzdizanja Orlova. Saigrači o njemu uvek pričaju samo najlepše stvari, od toga da je veliki prijatelj, do činjenice da je bio „vezivno tkivo“ tima. Čovek koji sve što ima da kaže - izgovori na parketu...

Košarka 04.01.2017 | 22:20 Srpska košarka ponovo je na pijedestalu. Reprezentacija je velesila, Miloš Teodosićprosipa magiju kakvu je evropska košarka dugo čekala, Nikola Jokić proživljava godine vrtoglavog uspona ka statusu NBA asa... Ali, poslednjih meseci s punim pravom mnogo se govori i o Stefanu Markoviću. 

Besprekorni radnik na parketu, jedan od stubova odbrambenog bedema nacionalnog tima tokom svih godina uzdizanja Orlova. Saigrači o njemu uvek pričaju samo najlepše stvari, od toga da je veliki prijatelj, do činjenice da je bio „vezivno tkivo“ tima. Čovek koji sve što ima da kaže - izgovori na parketu. 

Zato ovaj intervju i jeste poseban. Njegovu odluku da – javnost će reći prerano - stavi tačku na reprezentativnu karijeru prihvatili smo, teškom mukom, i s njom se i dalje ne mirimo. Ipak, na njegovu molbu ovu priču ostavili smo za neke druge redove. Zato smo vreme sa jednim od najznačajnijih igrača u novijoj istoriji srpske košarke iskoristili za mnoge druge teme - od svakodnevnice u Sankt Peterburgu, preko fudbalskog kluba Zenit, maestralnih igara koje pruža u košarkaškoj sekciji istog tima, teškom prelomu noge koji je promenio sve, ali i Evroligi, životu, porodici, prijateljstvima za večnost, reprezentaciji iz drugog ugla...

TRENER, SAIGRAČI, TEO, SALE...

Ono što nijednom košarkaškom zaljubljeniku nije promaklo jeste da Marković ove sezone možda i sezonu karijere. Koja je tajna?

"Pa, sad... Ima tu svega pomalo. Dugo sam, po stažu, u profesionalnim vodama, već 13 godina. To je stvar stečenog iskustva. Ima tu i drugih faktora. Počev od ekipe u kojoj se nalazim, pa do trenera Vasilija Karaševa. Iskreno verujem da sam napravio pun pogodak sa trenerom i ekipom, saradnja s njim je jako dobra i osećam se komotno. Nemam nikakvo ograničenje na terenu. Imam potpuno odrešene ruke da na terenu radim ono što želim, što znam najbolje i da se ponašam kako treba. Imam i beskrajno poverenje trenera. I to dosta znači. To je ključ ove sezone, kada govorimo direktno o istoj. Ja se zato i trudim da treneru i ekipi vratim za sve na najbolji mogući način", ističe Marković na startu priče za MOZZART Sport, da bi u dahu nastavio:

"Veliki uticaj imao je i rad kroz reprezentaciju. Uz selektora Đorđevića, Tea i ostale igrače sve je išlo svojim tokom, pravim. To su sve faktori koji ti daju tu slobodu na terenu, a na tebi je da pokažeš šta znaš i koliko možeš".

Koliko vama znači što ste kraj sebe imali najboljeg plejmejkera današnjice u liku Miloša Teodosića i najboljeg evropskog plejmejkera svih vremena, sada selektora Aleksandra Đorđevića?

"Mnogo! Selektor i ja imamo poseban odnos i ja ga jako volim i poštujem. A da ne pričam o tome što sam uživao da ga gledam kada sam bio mali. Svi smo gledali njegove utakmice i dobro pamtimo koliki je idol nacije bio kao igrač, sada i selektor. Suvišno je pričati o tome. Sale u sebi ima taj suvi, pobednički mentalitet, koji ga je krasio još iz igračkih dana. Znate kako to izgleda kada vi njega gledate kraj terena, a on bukvalno kao da želi da uđe na parket i igra. Tako sam ga ja gledao, iz mog ugla. Dosta energije i ta ludačka želja, to je nešto neverovatno. On je u nas usadio veru da možemo, taj neki bezobrazni mentalitet, da težiš ka boljem i višem. Uvek je sebi postavljao taj cilj da idemo na vrh".

A Miloš Teodosić?

"Suvišno je pričati i o Teu. Jako sam počastvovan i srećan što sam imao priliku da budem saigrač sa njim toliko godina, jer smo toliko toga prošli zajedno - kroz treninge, utakmice i sve ostale životne situacije. Dosta sam toga naučio i od njega i mnogo mi je to značilo kroz karijeru. Uspešno smo zajedno igrali na terenu, a tamo je s njim sve mnogo lako. Ti tačno znaš šta on namerava. Ti samo treba da kreneš, a on će svoje da sprovede u delo. Samo reči hvale imam i za Saleta i Tea i njihov uticaj na moju karijeru je veliki".

I PRELOM SE DESIO S RAZLOGOM! NIŠTA NE BIH MENJAO, JER...

Hajde da premotamo film na tačno godinu dana. Tada ste se borili sa prelomom noge i situacijom koja nije bila nimalo jednostavna, s obzirom na dug i težak oporavak. Koliko je vama bilo teško da pronađete motivaciju da prevaziđete sve te probleme?

"Bilo je teško jer sam i tokom same povrede imao dosta problema. Kada sam krenuo da se oporavljam nastale su komplikacije i trebalo je da budem spreman ranije, a nisam. Ne bih o tome čijom krivicom, uglavnom imao sam i sa trenerom i klubom dosta problema oko toga tada. Bio je to jako težak period za mene i samo sam čekao trenutak da dođem svojoj kući i da počnem da se oporavljam kako treba i budem spreman za reprezentaciju. Kada se sve završilo bukvalno sam seo u kola i došao iz Malage i započeo proces oporavka sa mojim velikim prijateljem, Todorom Galićem. Bilo je tu dosta teških trenutaka, ali nisam tip koji će da kuka i da se jada. I pored toga, kada sve posmatram sa ove distance, ništa ne bih promenio. Najviše zbog svega što se desilo kasnije, zato ne bih menjao ni jedan detalj, da mogu da vratim vreme. I ta povreda se desila sa nekim razlogom, posle toga je sve bilo na meni da se oporavim i spremim. Uvek sam se borio, nikad nisam klonuo duhom. Zato sam znao da će i povreda biti prevaziđena. Znao sam za šta se borim i bilo mi je lakše. U svemu imam veliku podršku porodice i prijatelja i zato mogu da se borim još više".

A sada, kada se okrenete iza sebe, kako biste ocenili ovu 2016. godinu?

"Prelepo, jer sam dobio ćerku", osetili smo da nam je to Stefan poručio s velikim osmehom na licu, da bi zatim dodao:

"Ne može mi biti bolje. Na kraju, to mi je najvažnije. Sve ovo što se izdešavalo jeste mnogo lepo, ali meni je rođenje deteta najvažnije od svega. Najbitnije mi je da moja porodica bude dobro i da njima ništa ne fali, kao ni mojim prijateljima. Sportski san sam ostvario i to na najlepši mogući način. Zahvalan sam na svemu što sam proživeo i doživeo u dosadašnjem životu i karijeri".

EVROLIGA? NAVIJAČIMA SUPER, IGRAČI MNOGO PATE

Pređimo malo na klupske teme. Kako vam izgleda ovaj period, kada nemate utakmica? jer, od 21. decembra ste na malom „odmoru“.

"Dobili smo malo slobodnog vremena zbog duže pauze u prvenstvu. Sada smo već krenuli s malo jačim ritmom treninga kako bismo se spremili za utakmicu s Nižnjim (4. januar u Novgorodu pr. a). Težili smo da prođemo grupu i u teškom sastavu iste dobro smo prošli, uzeli prvo mesto. Sad nas čekaju naredni koraci, pre svega da se spremimo za dalji tok takmičenja, gde nas čekaju novi veliki izazovi".

Verujemo da vam je prijalo malo odmora posle svih napora u celoj ovoj godini?

"Jeste. Prija jako kada dobiješ malo vremena za predah i to baš u sredini prvenstva. Da malo odmoriš, ne samo fizički, nego da i odmoriš glavu od svega", zastao je Marković na trenutak, pa smo uhvatili priliku da se nadovežemo konstatacijom koliko je sezona naporna. Usledio je potvrdan odgovor:

"Mnogo je teško raditi u ovom ritmu. Dosta pričam sa prijateljima, posebno onima što igraju Evroligu. Pogotovo kada im se desi da imaju i po tri utakmice sedmično. Preteško je, ne znam kako izdržavaju i kako postižu sve - od putovanja, treninga, mečeva... Težak je ritam. Pa, pogledajte samo koliko je povreda praktično u svim ekipama. Malo ko može da bude u punom sastavu, bez povređenih igrača. Zato i prija svaki trenutak koji dobijete za odmor".

Šta mislite o novom sistemu takmičenja u Evroligi? Sve je više pritužbi na pakleni ritam...

"Za ljubitelje košarke ovakva Evroliga je prava stvar. Imaju priliku da gledaju najkvalitetnije susrete češće nego što je to ranije bio slučaj. S druge strane, najviše pate igrači. Preteško je za sve, a donekle je lakše onima koji imaju privatne avione i čarter letove. Znam kako je to, jer kada sam igrao u Malagi mi smo takođe putovali komercijalnim letovima i bilo je jako teško. A tada je bilo samo po jedna evropska utakmica sedmično. Sada imate i po dve. Igračima je najteže i to se vidi. Nisu roboti, od krvi su i mesa. Vidi se sve, ima mnogo više povreda, zato i kažem da igrači najviše pate".

Opet, Zenitov cilj je da se priključi evroligaškom društvu?

"To je jasno postavljeni cilj od strane kluba. Da najjače evropske ekipe dođu kod nas i da se mi takmičimo sa njima. To je normalna želja. Jer i mi želimo da se borimo u najkvalitetnijem takmičenju, protiv najboljih evropskih igrača. Tada su uslovi za napredak mnogo bolji. Kroz takve utakmice, teške, možete da napredujete. I ne samo igrači. Mi smo jednostavno takvi - želimo da igramo sa najboljima".

Reklo bi se da Zenit ima kompetentan i ukomponovan sastav, na čelu sa vama, Janisom Timom, Rajanom Tulsonom, Sergejom Karaševim, Trevorom Mbakveom.. Takav Zenit bi mogao da izađe na crtu najboljima?

"Da, evo baš sam nedavno pričao o tome sa jednim drugom... Jedino smo poslednju utakmicu pre ove male pauze odigrali u kompletnom sastavu. Od starta sezone nismo imali kompletnu ekipu. Bukvalno kako se jedan oporavi, drugi se povredi i nismo mogli ni da treniramo, ni da igramo zajedno u kompletnom sastavu. I ova pauza će se pozitivno odraziti na nas, da se konačno svi oporavimo malo i ubacimo u sistem. Sada kada smo imali probleme s povredama neki su malo više vukli, sad bi trebalo da nam bude mnogo lakše".

O ZENITU, FUDBALSKOM KOMPLEKSU, DRUŽENJIMA...

Često se u košarkaškim krugovima mogu čuti priče o tome koliko je teško biti košarkaš u Rusiji. U smislu dugih i napornih putovanja, s jednog kraja zemlje na drugi, pa onda još i evropski mečevi... Da li je zaista tako teško kako se priča ili je realnost malo drugačija?

"Navikne se čovek. Jeste da su razdaljine velike, ali valjda sam navikao na sve to kroz karijeru. Tako mi je bilo i u Španiji, dok sam igrao Evroligu i Evrokup. Stalno smo putovali. Ne predstavlja mi lično neki problem, u odnosu na neka ranija iskustva. Distance možda jesu ogromne, posebno kada se ide u Španiju, na primer, na utakmice Evrokupa, ali nije mi to toliko teško. Verovatno je sve to samo navika".

Jedan ste od retkih naših igrača koji je imao priliku da iskusi košarku u svim najjačim evropskim ligama. Od Italije (Beneton 2010/11), preko Turske (2013/14), pa Španije u dva navrata (Valensija 2011-13; Unikaha 2014-16), sada i u Rusiji. Da li bi mogao da nam kažeš gde si se najbolje osećao?

"Ovo je sad taj neki, najsvežiji ukus. I celokupna situacija u kojoj se nalazim je mnogo dobra za mene. Ovde se osećam super. Ali, ako me pitate zbog težine lige, onda je to Španija. Zbog surovijeg kalendarskog sistema. Tamo ne postoji šansa da se utakmice pomeraju i da se zakazuju novi termini. Subota uveče retko kada i nedelja podne ili neko popodne, ako igraš utakmicu uz televizijski prenos. Zbog toga je definitivno bilo teže. I ovde imate dosta kvalitetnih igrača i dosta se novca ulaže, kao i u Turskoj. Možda je španska liga po meni ispred ostalih. A što se tiče uživanja, zaista sam uživao u svakom gradu gde sam bio. Trudio sam se da mi vreme bude maksimalno ispunjeno i kada sam bio samo sa ženom i sada kada nas ima više, kada smo velika porodica. Svaki grad je imao neku određenu čar i na mene je imao poseban uticaj".

Možete li malo da nam približite Sankt Peterburg? Čujemo da je magičan grad...

"Jeste, stvarno, grad je prelep. Oduševljen sam kako grad izgleda, koliko istorijskih detalja ima. Iz dana u dan se sve više oduševljavam. Grad je ogroman i ima praktično sve što ti je potrebno da živiš normalno. Verovatno i najveći grad u kome sam živeo. Zato sam i srećan što mi je porodica ovde, jer nam ništa ne manjka. Jedini problem mi je bio kako ćemo se naviknuti na klimu, pošto smo dosad sve živeli u toplijim krajevima i nisam imao zimu sigurno bar pet godina. Baš sam to i komentarisao sa svojom ženom, nemamo nijedan problem što se tiče života, klime, uslova... I nije da mi nedostaje sve to što sam imao ranije. Jer, Rusija ima svoje neke, posebne čari i neke svoje detalje koji me čine srećnim. Sve se lepo spojilo".

Kako izgleda jedan vaš slobodan dan, s obzirom da su tako retki?

"Sa porodicom, uvek. Sada je još lepše, jer nas ima više. Deo vremena iskoristim za oporavak od treninga, utakmica, ali trudim se da dosta vremena provedem sa ženom i decom i da njima posvetim najviše pažnje".

Moramo da vas pitamo i da li ste imali priliku da posetite fudbalski klub i da se upoznate sa sistemom rada te sekcije Zenita?

"Mi smo sekcija fudbalskog kluba i imali smo priliku u nekoliko navrata da idemo na oporavak u njihov fudbalski centar. Kažu da je to jedan od TOP 5 kompleksa u Evropi i neverovatan je. Imaju sve što poželite, bukvalno! Nekoliko puta smo išli i na večere i sa fudbalerima. Baš se družim i sa nekoliko momaka iz tima. Prijatni momci i interesantni za druženje".

Sa kim se družite?

"Eto, baš sam nedavno upoznao Vukašina Jovanovića, prijatelj jedan mi je dao njegov broj i išli smo na ručak zajedno. A tu su i ostali momci iz našeg regiona".

UZELI SMO MEDALJE, ALI PRIJATELJSTVA OSTAJU ZAUVEK

U profesionalnim vodama ste više od decenije, a u reprezentativnim sistemima još od 14. godine. Osvojili ste svetsku zlatnu medalju sa mladom reprezentacijom i tri velika srebra sa Orlovima - evropsko, svetsko i olimpijsko. Ali, da postoji nešto za čime žalite?

"Nije mi nedostajalo ništa, jer sve što sam radio pričinjavalo mi je ogromno zadovoljstvo i dalo mi veliku satisfakciju. Kada se okrenem i pogledam na sve što sam uradio u životu i postigao u karijeri nemam za čim da žalim. Živeo sam onako kako sam hteo, radio sam stvari onako kako sam hteo. Radio sam ono što najviše volim, stekao neka prijateljstva za ceo život i vreme koje sam proveo sa tim momcima je neprocenjivo. Mogu da kažem da mi je to čak i značajnije od svih medalja koje sam osvojio. Medalje su me činile srećnim i uvek smo znali kako da ih proslavimo, ali više me ispunjavaju ta prijateljstva koja sam stekao i druženja sa svim ovim momcima. Provodio sam vreme sa neverovatnim ljudima i ponosan sam na to. Istina, nisam bio kraj porodice i zato mi je bilo teško, ali ostvario sam nešto veliko i sve to skupa ima smisla. Sve te godine koje sam dao reprezentaciji ne gledam iz ugla da sam nešto propustio u životu, jer nisam. Tek na privatnom planu nemam za čim da žalim, jer mi je to mnogo važnije od svega sa sportske strane. To me više ispunjava i čini srećnim. To je moj svet, to je ono što imam".

Reklo bi se da ste zaista srećan i ispunjen čovek?

"To je ono što je najvažnije. Porodica i prijateljstva koja sam stekao su mi najvažnija u životu. Baš sam skoro razmišljao da sam sa Miroslavom Raduljicom od 14. godine u reprezentaciji, pa evo sve dosad. Da ne pričam i o svim ostalim ljudima koji mi jako znače u životu. Naravno, medalje za koje smo se borili su mi jako drage. To ću nositi kroz život, uvek".

MOJA NAJVEĆA ANEGDOTA JE - MUTA NIKOLIĆ

Imate li za nas neku zanimljivost sa reprezentativnih okupljanja, neku anegdotu koja vam je ostala upečatljiva tokom svih ovih godina?

"Neke stvari ipak nisu za novine, one ostaju među nama, a-ha-ha. Ali, ako bih nekog mogao da izdvojim posebno onda je to Miroslav Muta Nikolić. To je čovek sa kojim nikada nije dosadno i koji je uvek bio tu da nam popravi raspoloženje. Sa njim postoji zaista milijardu anegdota. On se zaista uvek trudio da spusti pritisak kada situacija nije baš po volji i uvek je bio tu da nam udeli kvalitetne savete. Ali i šale. Ja tog čoveka jako poštujem, jer me je doveo u Hemofarm i dao priliku da osetim taj život pravog, surovog profesionalizma. Pružio mi je ogromnu šansu i ja sam mu zbog toga beskrajno zahvalan. Uvek je bio tu za mene. Eto, ako mogu da kažem, Muta je moja najveća anegdota, to je nešto iznad svega ostalog. Sve neke stvari koje su mi se desile u karijere protekle su uz njega pored mene".

Ono što je prilično interesantno za vašu karijeru jeste da ste praktično od samog starta bili deo selekcije kojoj je nametnut veliki pritisak na leđa da morate da vratite srpsku košarku u svetski vrh. Debitovali ste srebrnom medaljom na Evrobasketu u Poljskoj, proživeli mnogo lepih, ali i teških trenutaka. Da li ste vi ikada osećali težinu tog pritiska?

"Ne u toj meri, iskreno. Ne taj pritisak moranja. Jer, gledajte, kada je gospodin Ivković došao na selektorsko mesto mi smo imali bukvalno najmlađu ekipu i praktično niko nije očekivao da ćemo mi odmah uraditi nešto tako veliko, posebno u prvoj godini, kada smo uzeli srebro u Poljskoj. Bio je to pravi BUM”.

A onda se desila Turska?

"Da, posle nam se zadesila ta Turska i sve što je tada bilo. Tada smo nezasluženo ostali bez medalje. Možda je posle toga pritisak na nas bio veći, a možda isti nisam ranije osećao jer sam bio mlađi. Bilo je starijih igrača od mene, ali i onih sa mnogo većom ulogom".

Međutim, onda ste postali jedna od ključnih figura tima sa nazivom - Srbija.

"Gledajući sve što se kasnije dešavalo shvatio sam da smo mi zapravo imali najveću obavezu jedni prema drugima i upravo je to zajedništvo kasnije i donosilo sve ove neke lepe rezultate poslednjih godina. Hteli smo da ispoštujemo nas, naš sistem, rad i sve ono zbog čega smo svakog leta bili tu. To nam je bilo glavno. A otkako je Sale došao na kormilo sebi smo postavili najviše ciljeve i svim silama stremili ka istim. Radili smo jako na tome da sve ostvarimo. Trebalo je i mi da vratimo nešto košarci. Mi kada smo došli debitovali smo za državu Srbiju, ranije smo bili i deo jugoslovenskog sistema i nešto nam je ipak ostalo u nasledstvo. Opet, kada je nastala država Srbija osećali smo da je potrebno da krenemo ispočetka, da budemo mi ti koji će da stvore nešto novo, veliko, da bude naše".

SVI USPESI KRENULI SU OD JEDNOG ČOVEKA...

Koliko ste vi, kao tim, verovali u sebe kada ste krenuli u jedno veliko putovanje koje vas je dovelo do svetskog i olimpijskog vicešampionskog zvanja? Posebno jer nekih očekivanja ni tada nije bilo...

"Najiskrenije, selektor je bio prvi i iznad svih nas koji je verovao da je sve ovo što se desilo - moguće. Ti se nadaš uvek kada ideš na takmičenje, a ja nisam jedan od onih koji vole da tvrde nešto da će tako biti. Nisam mogao da tvrdim da će biti tako, ali sam uvek mogao da pružim sve od sebe da to postignem. Njegova uloga je bila presudna, jer je u nas usadio taj bezobrazluk koji je on imao kao igrač i to je preneo na kolektiv. Verovao je u nas i veru je preneo na nas. A kada je to uspeo onda smo mi sami postavljali najviše ciljeve i tražili najviše domete. Da se sa svima borimo do poslednje kapi znoja".

Tada nam je Stefan otkrio jedan zanimljiv detalj...

"Nikada neću da zaboravim prvi sastanak koji smo imali kada smo se prvi put okupili, kada je Sale pričao kako srpska košarka treba da bude u vrhu i uvek u priči za medalji i da ne treba da bežimo od toga, već da postavimo sve te ciljeve ispred sebe. Od prvog dana, kada je došao imao je tu priču i stav. Sve što je imao prenosio je na nas, a onda su se rezultati osećali na terenu, gde je najvažnije. Mnogo nam je uradio na samopouzdanju".

Koja vam je želja u 2017. godini?

"Samo zdravlja. Za moju porodicu, prijatelje i sebe. Meni više ništa ne treba, a za sve što treba potrudiću se sam. Izboriću se u životu za sve", rekao je za kraj Stefan Marković.

Izvor: mozzartsport