Интервју - Душан Тадић из блата до злата...!
Што си старији, све више цениш притисак. Од прогнаног до слављеног...
Фудбал 04.01.2017 | 22:30
Премотавамо филм на октобар 2016. Смирен пас ка Александру Митровићу, па центаршут којим га је гађао у трепавицу, а онда додавање Александра Коларова и фатални ударац за 3:2 против Аустрије. Са трибина стадиона “Рајко Митић” орило се: “Душан Тадић”. Покушајте да се сетите када сте последњи пут на репрезентативним утакмицама Србије чули овације за једног играча.
“То је посебан моменат. У сваком клубу у коме сам играо су ми скандирали име, али у репрезентацији је то нешто заиста сасвим другачије. Посебно овде, јер знаш да су људи онако... критички расположени”, почиње Тадић у интервјуу за МОЗЗАРТ Спорт осврт на турбулентну 2016. годину.
Најбитније је да се завршила на леп начин. Златном лоптом за најбољег фудбалера Србије. Чини се ипак да су те овације на Топчидерском брду много значајнија награда. Па и онај мали Милош из Новог Сада који је од Деда Мраза тражио баш Душанов дрес.
“Изгледа као ситница, али све те ситнице нама много значе. И ако се све оне поклопе – идемо на Мундијал у Русију. Али и даље мислим и увек подвлачим да највеће заслуге за то припадају Славољубу Муслину, јер иако звучи као фраза он јесте вратио веру народа у нас, поставио тај систем у коме се тачно зна ко шта ради. Народ је то препознао”.
Муслиново име заиста је поновио барем пет пута током разговора. Ништа необично. Претходни селектор га је, иако то није баш тако рекао, означио као реметилачки фактор у националном тиму. Тадашња врхушка ФСС није устала у Тадићеву одбрану. И нема сумње да је, кад је стигао тај Муслинов позив, Тадић био под посебном лупом. Једна грешка, један лош потез и небо би се обрушило на главу 28-годишњег момка из Бачке Тополе.
А уврежено је мишљење у Срба... Те Лале немају тај јужњачки инат, те Тадић баш и није навикао на притисак, јер ни Војводина, ни Гронинген, ни Твенте, а ни Саутемптон, не морају баш да у сваком дуелу победе по сваку цену?
“Не бих се баш сложио да није било притиска. У Војводини је баш било. Сећам се да смо после утакмица са Црвеном звездом и Партизаном, ако се не победи, састанчили по три сата. Било је карантина пре утакмица, па карантина после... Можда је само у Гронингену било без апсолутно икаквог притиска, јер тамо је клуб навикао тако да живи, да гура младе играче и продаје”, одговара Тадић.
Србија ипак... Србија је царство парадокса. Малена држава на Балкану коју само врхови задовољавају. Иако често нема ни најмање основа за такво размишљање. Енглеским колегама Тадић је једном приликом ту атмосферу објаснио рекавши да се у Србији на поразе гледа малтене као на смрт. Не волимо да губимо, иако смо тако често губили. Толико не волимо да многи одустају и од саме борбе само да не би на крају доживели да буду побеђени.
“Другачији је то притисак. Много другачији. Људи на западу опуштеније гледају на свет око себе генерално, па и на фудбал. У Холандији ми је испрва било мало чудно. Изгуби се, у свлачиници се сви шале, добро је расположење, живот иде даље. Можда је само у Италији – бар сам тако чуо од колега – сличан тај притисак као код нас. У осталим земљама се порази не схватају тако фаталистички. Да се разумемо, озбиљно се ради, у Енглеској мораш да се тих седам дана пре утакмице одереш на тренинзиман. Али ако си то одрадио, ако си изашао спреман и дао све од себе - то је то. Сви задовољни”.
Ипак, против себе се не може. Једина опција је да све мане – и своје и својих ближњих – прихватиш као нешто што се подразумева и што се не мења. Да покушаш да их претвориш у неки позитиван импулс. У Србији често кажемо – инат. Барем са стране деловало је да су сва та оспоравања са почетка године изазвале Тадићеву реакцију. Толико јаку да је против Велса сат времена играо са поломљеним носем док му се крв сливала низ лице. Није баш оно што бисте очекивали од мирног Лале ненавикнутог на одговорност и притисак који иде са њом. Не, био је то Тадић који гаје гол за победу против Манчестер јунајтед. Тадић који мучи Манчестер Сити... Тадић који на концу у четири такмичарска меча под Муслиновомкомандном палицом постигао три и наместио још пет голова.
“Знаш како, кад си млађи, све зависи од расположења. Некад ти прија што се од тебе очекује много, некад не знаш како да се избориш са тиме па ти смета. Али како стариш, како постајеш искуснији... Некад ми и недостаје тај притисак. Почнеш да га цениш. Некад ти баш треба, да те мало погура, јер реално то те гура. Сад и волим кад се од мене нешто очекује”.
Види се то и на терену. Није то само једна добра лопта која сече противничку одбрану на два дела. То је стално тражење лопте, то је њено стално гурање напред, то су на крају крајева и голови, иако они нису главно Тадићево обележје. Уосталом, бивши тренер из Саутемптона Роналд Куман пре више од годину дана “замерио” је Тадићу што у неким ситуацијама није себичнији. Саветовао му је да “спусти главу”. Али не зато што је мислио да је Тадићева глава у облацима. Напротив.
“А-ха-ха. Ма то је... Увек држим главу горе и стварно имам добар преглед игре. Видим доста тога на терену и онда некако махинално тражим саиграча у бољој позицији. Не размишљам много о томе, једноставно аутоматски то радим. Зато ми је Куман рекао да спустим главу. Да бих чешће шутирао”.
Пошто смо се дотакли Саутемптона, ред је да поменемо и да су се Свеци по традицији улогорили у горњем дому на табели по многима никад јаче Премијер лиге. Морали смо да питамо, ко ће на крају бити шампион?
“Рано је још, а и није ништа ново када кажем да ми Челси сада делује као најближи титули. И ту је приметан тај печат тренера. Мање-више су то исти играчи од прошле године, али сад имају неки шаблон и играју по томе. Види се да обраћају пажњу на сваки детаљ, а фудбал је игра детаља”.
Кад смо већ код игре, од пријатеља из Новог Сада чули смо да је Душан Тадић био једно од оне деце које је рођено талентовано за све спортове, те да је посебно опасан био на кошарашком терену на коме су од његових шутева и продора умели да страдају и кошаркаши који играју Српску лигу? Није то била ретка, већ редовна појава...
“А-ха-ха... Играо сам пре баш често, сада наравно ређе. Али обожавам кошарку, после фудбала ми је омиљени спорт, мада волим све спортове са лоптом. И као мали сам био, хајде да тако кажем, разноврстан. Волим тај такмичарски дух, јер тако ствараш и победнички менталитет, а мислим да је то важно у животу”.
Претпоставићемо, с обзиром на Тадићеву фудбалску филозофију, да је посебно цени плејмејкере, а имајући у виду порекло, једно име нам прво пада на памет...
“Наравно, Тео је најбољи”, смеје се Тадић.
Барем док поново у дресу репрезентације Србије не истрчи на терену. Са једном новогодишњом жељом - Мундијал у Русији. Видели смо већ, спреман је да крвари за тај циљ.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Стар Спорт
Коментари / 0
Оставите коментар