Intervju - Dušan Tadić iz blata do zlata...!

Što si stariji, sve više ceniš pritisak. Od prognanog do slavljenog...

Fudbal 04.01.2017 | 22:30 Decenija već. Verovatno i više. Toliko dugo traje srpska potraga za fudbalerom plemenitog kova, za nekim ko će moći da te okovane noge oslobodi loptom koja odbija da se ukalupi u prosečnost. Bilo je naznaka u nekim slučajevima, ali čudna je to fela igrača. Uglavnom previše vole da se igraju fudbala, a ne da ga igraju... I u 2016, godini - Dušan Tadić. Odavno je već tu. Odavno već znamo da ume. Samo nikad nismo bili sigurni da može. Štaviše, pre samo devet meseci iz FSS-a su nas ubeđivali da ne može. Provlačili su ga kroz blato, tvrdili da to nije ta glava...

Premotavamo film na oktobar 2016. Smiren pas ka Aleksandru Mitroviću, pa centaršut kojim ga je gađao u trepavicu, a onda dodavanje Aleksandra Kolarova i fatalni udarac za 3:2 protiv Austrije. Sa tribina stadiona “Rajko Mitić” orilo se: “Dušan Tadić”. Pokušajte da se setite kada ste poslednji put na reprezentativnim utakmicama Srbije čuli ovacije za jednog igrača.

“To je poseban momenat. U svakom klubu u kome sam igrao su mi skandirali ime, ali u reprezentaciji je to nešto zaista sasvim drugačije. Posebno ovde, jer znaš da su ljudi onako... kritički raspoloženi”, počinje Tadić u intervjuu za MOZZART Sport osvrt na  turbulentnu 2016. godinu.

Najbitnije je da se završila na lep način. Zlatnom loptom za najboljeg fudbalera Srbije. Čini se ipak da su te ovacije na Topčiderskom brdu mnogo značajnija nagrada. Pa i onaj mali Miloš iz Novog Sada koji je od Deda Mraza tražio baš Dušanov dres.

“Izgleda kao sitnica, ali sve te sitnice nama mnogo znače. I ako se sve one poklope – idemo na Mundijal u Rusiju. Ali i dalje mislim i uvek podvlačim da najveće zasluge za to pripadaju Slavoljubu Muslinu, jer iako zvuči kao fraza on jeste vratio veru naroda u nas, postavio taj sistem u kome se tačno zna ko šta radi. Narod je to prepoznao”.

Muslinovo ime zaista je ponovio barem pet puta tokom razgovora. Ništa neobično. Prethodni selektor ga je, iako to nije baš tako rekao, označio kao remetilački faktor u nacionalnom timu. Tadašnja vrhuška FSS nije ustala u Tadićevu odbranu. I nema sumnje da je, kad je stigao taj Muslinov poziv, Tadić bio pod posebnom lupom. Jedna greška, jedan loš potez i nebo bi se obrušilo na glavu 28-godišnjeg momka iz Bačke Topole.

A uvreženo je mišljenje u Srba... Te Lale nemaju taj južnjački inat, te Tadić baš i nije navikao na pritisak, jer ni Vojvodina, ni Groningen, ni Tvente, a ni Sautempton, ne moraju baš da u svakom duelu pobede po svaku cenu?

“Ne bih se baš složio da nije bilo pritiska. U Vojvodini je baš bilo. Sećam se da smo posle utakmica sa Crvenom zvezdom i Partizanom, ako se ne pobedi, sastančili po tri sata. Bilo je karantina pre utakmica, pa karantina posle... Možda je samo u Groningenu bilo bez apsolutno ikakvog pritiska, jer tamo je klub navikao tako da živi, da gura mlade igrače i prodaje”, odgovara  Tadić.

Srbija ipak... Srbija je carstvo paradoksa. Malena država na Balkanu koju samo vrhovi zadovoljavaju. Iako često nema ni najmanje osnova za takvo razmišljanje. Engleskim kolegama Tadić je jednom prilikom tu atmosferu objasnio rekavši da se u Srbiji na poraze gleda maltene kao na smrt. Ne volimo da gubimo, iako smo tako često gubili. Toliko ne volimo da mnogi odustaju i od same borbe samo da ne bi na kraju doživeli da budu pobeđeni.

“Drugačiji je to pritisak. Mnogo drugačiji. Ljudi na zapadu opuštenije gledaju na svet oko sebe generalno, pa i na fudbal. U Holandiji mi je isprva bilo malo čudno. Izgubi se, u svlačinici se svi šale, dobro je raspoloženje, život ide dalje. Možda je samo u Italiji – bar sam tako čuo od kolega – sličan taj pritisak kao kod nas. U ostalim zemljama se porazi ne shvataju tako fatalistički. Da se razumemo, ozbiljno se radi, u Engleskoj moraš da se tih sedam dana pre utakmice odereš na treninziman. Ali ako si to odradio, ako si izašao spreman i dao sve od sebe - to je to. Svi zadovoljni”.

Ipak, protiv sebe se ne može. Jedina opcija je da sve mane – i svoje i svojih bližnjih – prihvatiš kao nešto što se podrazumeva i što se ne menja. Da pokušaš da ih pretvoriš u neki pozitivan impuls. U Srbiji često kažemo – inat. Barem sa strane delovalo je da su sva ta osporavanja sa početka godine izazvale Tadićevu reakciju. Toliko jaku da je protiv Velsa sat vremena igrao sa polomljenim nosem dok mu se krv slivala niz lice. Nije baš ono što biste očekivali od mirnog Lale nenaviknutog na odgovornost i pritisak koji ide sa njom. Ne, bio je to Tadić koji gaje gol za pobedu protiv Mančester junajted. Tadić koji muči Mančester Siti... Tadić koji na koncu u četiri takmičarska meča pod Muslinovomkomandnom palicom postigao tri i namestio još pet golova.

“Znaš kako, kad si mlađi, sve zavisi od raspoloženja. Nekad ti prija što se od tebe očekuje mnogo, nekad ne znaš kako da se izboriš sa time pa ti smeta. Ali kako stariš, kako postaješ iskusniji... Nekad mi i nedostaje taj pritisak. Počneš da ga ceniš. Nekad ti baš treba, da te malo pogura, jer realno to te gura. Sad i volim kad se od mene nešto očekuje”.

Vidi se to i na terenu. Nije to samo jedna dobra lopta koja seče protivničku odbranu na dva dela. To je stalno traženje lopte, to je njeno stalno guranje napred, to su na kraju krajeva i golovi, iako oni nisu glavno Tadićevo obeležje. Uostalom, bivši trener iz Sautemptona Ronald Kuman pre više od godinu dana “zamerio” je Tadiću što u nekim situacijama nije sebičniji. Savetovao mu je da “spusti glavu”. Ali ne zato što je mislio da je Tadićeva glava u oblacima. Naprotiv.

“A-ha-ha. Ma to je... Uvek držim glavu gore i stvarno imam dobar pregled igre. Vidim dosta toga na terenu i onda nekako mahinalno tražim saigrača u boljoj poziciji. Ne razmišljam mnogo o tome, jednostavno automatski to radim. Zato mi je Kuman rekao da spustim glavu. Da bih češće šutirao”.

Pošto smo se dotakli Sautemptona, red je da pomenemo i da su se Sveci po tradiciji ulogorili u gornjem domu na tabeli po mnogima nikad jače Premijer lige. Morali smo da pitamo, ko će na kraju biti šampion?

“Rano je još, a i nije ništa novo kada kažem da mi Čelsi sada deluje kao najbliži tituli. I tu je primetan taj pečat trenera. Manje-više su to isti igrači od prošle godine, ali sad imaju neki šablon i igraju po tome. Vidi se da obraćaju pažnju na svaki detalj, a fudbal je igra detalja”.

Kad smo već kod igre, od prijatelja iz Novog Sada čuli smo da je Dušan Tadić bio jedno od one dece koje je rođeno talentovano za sve sportove, te da je posebno opasan bio na košaraškom terenu na kome su od njegovih šuteva i prodora umeli da stradaju i košarkaši koji igraju Srpsku ligu? Nije to bila retka, već redovna pojava...
“A-ha-ha... Igrao sam pre baš često, sada naravno ređe. Ali obožavam košarku, posle fudbala mi je omiljeni sport, mada volim sve sportove sa loptom. I kao mali sam bio, hajde da tako kažem, raznovrstan. Volim taj takmičarski duh, jer tako stvaraš i pobednički mentalitet, a mislim da je to važno u životu”.

Pretpostavićemo, s obzirom na Tadićevu fudbalsku filozofiju, da je posebno ceni plejmejkere, a imajući u vidu poreklo, jedno ime nam prvo pada na pamet...
“Naravno, Teo je najbolji”, smeje se Tadić.

Barem dok ponovo u dresu reprezentacije Srbije ne istrči na terenu. Sa jednom novogodišnjom željom -  Mundijal u Rusiji. Videli smo već, spreman je da krvari za taj cilj.

Izvor: mozzartsport

FOTO: Star Sport