Анализа - Чекали су дуго, дочекали су у 2016. години: Великани српског спорта...!

Многи су једва дочекали крај 2016, али није баш свима година за нама била црна, напротив. Српски спорт имао је блиставе тренутке на Олимпијским и Параолимпијским играма у Рију. Олимпијци су освојили рекордних осам медаља, сјајни су били Давор Штефанек, Тијана Богдановић, кошаркаши, кошаркашице, одбојкашице...

Остали спортови 02.01.2017 | 23:50 Рекордно издање имали су и параолимпијци који су се из Бразила вратили са чак девет одличја, уз три најсјајнија.

Током 2016. је у пуном сјају заблистала и Ивана Шпановић која је освојила медаљу на свим такмичењима на којима се појавила, освојила је и бронзу у Рију, а била је најбоља и у Дијамантској лиги успут поправивши свој и државни рекорд у скоку у даљ на 7.10 метара.

Никако не би требало заборавити ни одбојкаше који нису изборили наступ на Играма у Бразилу, али су зато први пут успели да освоје Светску лигу савладавши у финалу Бразил са максималних 3-0.

Ипак, 2016. ће посебно памтити Милош Теодосић, Новак Ђоковић и ватерполисти Србије.

Они су током прошле године дочекали нешто на шта су чекали дуго, можда и предуго. Управо због тога 15. мај, 5. јун и 20. август 2016. године биће вечно упамћени.

Али, кренимо редом...

Говорили су да Тео није играч за велике утакмице...

Када је Костас Слукас 21 секунду пре краја финала Евролиге убацио два слободна бацања за вођство Фенербахчеа против ЦСКА 83:81 изгледало је да се проклетство руског великана и Милоша Теодосића наставља.

За тим који је играо 13. завршни турнир од последњих 14, било је невероватно да на трофеј чека још од 2008. године. А шта тек рећи за Теодосића који је играо свој седми завршни турнир у покушају да се домогне прве титуле.

Неодољиво је финални меч подсетио на неке претходне завршне турнире на којима је српски плејмејкер на волшебан начин остајао без круне.

Московљани су испустили 21 поен предности, Фенер је имао добијен меч у рукама и изгледало је да Тео и на седмом завршном турниру Евролиге остаје без титуле. Виктор Хријапа је ипак две секунде пре краја из одбојке донео продужетак у којем је Теодосић поделио неколико асистенција и ЦСКА је после осам година освојио највреднији трофеј у Европи.

Српски мађионичар је тако тек у седмом покушају стигао до трофеја, али је то урадио са стилом. Био је најбољи појединац финалне утакмице са 19 поена, 5 скокова и 7 аистенција и тако је на најбољи начин запушио уста критичарима који су говорили да није играч за велике утакмице.



"Сви они који су мислили да Тео не може да освоји, ето посрећило се и мени да освојим. Искрено, нисам знао да је ово овако један леп осећај и потрудићу се да убудуће буде још више трофеја. Радићу још јаче да их освојим још више. Дали смо све што смо имали у себи. Играли смо добру одбрану, показали смо тимски карактер. Поносан сам на момке, знам колико смо радили током целе сезоне", рекао је српски капитен одмах после освојене титуле.

Самопоуздање које је стекао у финишу клупске сезоне пренео је и на репрезентацију коју је прво одвео на Олимпијске игре, а онда је довео и до великог финала и дуела са Дрим тимом.

Новак слем: О томе сањају и Надал и Федерер

Новак Ђоковић је 5. јуна 2016. године истакао најозбиљнију кандидатуру за титулу највећег тенисера у историји.

Најбољи спортиста којег је Србија икада имала је тог дана у Паризу убио две велике муве једним ударцем.

После два четвртфинала, четири полуфинала и три финала на Ролан Гаросу у последњих 11 година напокон је дошао на ред и на освајање 'Купа мускетара', јединог Грен слем трофеја који је Новаку недостајао.

У финалу је наспрам себе имао расположеног Ендија Марија који га је само десетак дана пре париског финала победио на истој подлози у Риму. Када је Британац добио први сет са 6:3, свим Новаковим навијачима, али вероватно и самом Новаку у глави су били болни порази од Надала и Вавринке из претходне две године.

Изгледало је да српски играч поново неће моћи да превазиђе менталну блокаду и да ће поново стати на последњем кораку. Међутим, Ђоковић се као и много пута у својој каријери издигао и заиграо је свој најбољи тенис онда када му је било најпотребније.



Уследила су два и по сета 'ванземаљског' тениса. Оно што је прошле године у Дохи урадио Надалу, који је издање српског тенисера назвао најбољим тенисом који је икада видео и оно што је поновио у прва два сета против Федерера у полуфиналу Аустралијан опена, Ђоковић је урадио и у финалу Ролан Гароса.

Када други тенисер света, који игра у великој форми, нема ни промил шансе, онда је јасно шта се дешвало на терену Филип Шатрије тог 5. јуна 2016. Цртао је Новак по париској шљаци, освајао је поена на све могуће начине и на крају је дошао до великог славља - 3:6, 6:1, 6:2, 6:4.

Колико је велики подвиг Ђоковић направио у Паризу најбоље одсликава податак да је постао први играч у историји који је освојио четири узастопна Грен слема на три различите подлоге. Ни Надал, ни Федерер, али ни било ко други није успео да направи подвиг који је легендарни Бјорн Борг назвао највећим у историји тениса.

Четири Грен слема у низу пре Ђоковића су освојили само Дон Баџ 1938. и Род Лејвер који је то урадио 1962. и 1969. године, али када су Баж и Лејвер то урадили три Грен слема су се играла на трави, а један на шљаци.

Тријумфом на Ролан Гаросу Новак се такође придружио Фреду Перију, Дону Баџу, Роду Лејверу, Роју Емерсону, Андреу Агасију, Роџеру Федереру и Рафаелу Надалу који су пре њега освојили сва четири Грен слема у каријери.

А, која је била прва ствар коју је српски тенисер урадио када је освојио Ролан Гарос? Аплаудирао је Марију. И због тога је, између тога, највећи.

Владари свега: Чета Дејана Савића

Одлично се сећам садржине највећег броја коментара на вест да је Дејан Савић нови селектор ватерполиста Србије.

Од уобичајених клупских препуцавања, до апокалиптичних прича како ће се српски ватерполо урушити доласком Савића. А, шта смо добили доласком некадашњег репрезентативца на клупу? Па, све!

Да, баш све. Дејан Савић је као тренер успео да уради оно што није његова трофејна генерација - освојио је злато на Олимпијским играма у Рију. Наша земља је и у протеклих 20-ак година освајала све трофеје у ватерполу, али никако није могла да понови успех Игора Милановића из 1988. године.

У Сиднеју 2000. године освојена је бронза, четири године касније у Атини сребро, а треће место наши ватерполисти заузели су и на Играма у Пекингу 2008. и Лондону 2012. године.

Иако су на осталим такмичењима доминирали, изгледало је као да су уклети када на ред дође Олимпијски турнир.



Све то променио је Дејан Савић. Од доласка на клупу репрезентације састављао је стрпљиво екипу која је вероватно нешто најбоље што је тај спорт икада видео и који је трогодишњи период доминације окончао управо на Играма у Рију.

Србија је у финалу у Рију у ватерполо класику у потпуности надиграла Хрватску резултатом 11:7 и тако још једном потврдила да нема праву конкуренцију последњих година.

Екипа коју са клупе води Дејан Савић је у тренутку писања овог текста званични европски, светски и олимпијски шампион, као и шампион Светске лиге, а у нашем власништву је и последњи одигран Светски куп.

Савић је на тај начин у последње три године успео да освоји практично све клупске и репрезентативне трофеје у ватерполу по чему је свакако јединствен у свету. Он је пре преузимања репрезентације био на клупи Црвене звезде са којом је у кратком року освојио све трофеје у Србији, али и титулу првака Европе, а потом и Суперкуп Европе.

Неки који су Савића критиковали дугују му извињење, а сви би требало да њему и његовој сјајној екипи да кажемо једно велико ХВАЛА.

Извор: Б92