Интервју - видео: Не светим се никоме, али кад дође дерби... Прокључаће све у мени!

Празнични интервју Партизановог нападача Уроша Ђурђевића...

Фудбал 01.01.2017 | 23:00 Почиње на трибини. Међу обичним светом. Истим оним који распреда у кафани. Уз љуту, на пример. Знају о томе и професионалци. Од јутра до сутра. На семинарима. Причаће вам и сами актери, из свлачионице, они тачно могу да оцене колико вреди овај други.

Никако да се они који их праве, оних који их гледају и они који играју сагласе какав је то фудбалер што се зове центарфор. Споре се, само што не закрве бранеће аргументе због којих једни вичу да би требало да игра у дубину и отвара простор, други да само стоји и чека да му наместе прилику, трећи ће, дипломатски пазећи да не увреде колегу, рећи „има он своје квалитете“.

Само, шта ће фудбалу шпиц који не даје голове? Да ради за екипу? Да га тренер и саиграчи хвале и кад промаши непромашиво?

Тја, таквих смо се нагледали (и још гледамо, да се човек прекрсти). Број им се не зна. Кад наспрам њих стане Урош Ђурђевић (22) нестаје свака дилема о томе ко би, због чега и како требало да игра. Овде у Србији. Напред, напред и само напред. Кад прими лопту, да је шутне. Кад је у шанси, да је искористи. Кад га (са)чувају, бар да их презноји. Дооооброоо.

Све то ради Партизанов шпиц. Зато његов одсјај с лампиона новогодишње јелке – одмах до оног с којег се Гробарима смеши Леонардо – у последњем дану 2016. буди црно-белима наду да ће крајем маја 2017. видети тај двојац како подиже бар један трофеј. А српским љубитељима фудбала да би у јуну могао да на ниску успеха с великих такмичења млађих репрезентативних селекција прикачи златни бисер с Првенства Европе у Пољској.

Полагати наде у центарфора који даје голове делује потпуно оправдано ако се зна да је на 15 утакмица стрпао 11 комада. То је зато што не мрси, него је конкретан. Баш као што је био и у празничном интервјуу у коме је прецизно, као кад пуца у угао, скицирао план за нову годину, после четири месеца током којих је фудбалски оживео.

„Кад сам дошао, поставио сам себи циљ да с Партизаном освојим титулу, одбраним Куп Србије и изборим пласман у групну фазу једног европског такмичења. Засад све иде према замислима. Задовољан сам и на екипном и на личном плану, дао сам девет голова у првенству и два у купу, што улива снагу нападачу. Ипак, увек на прво место стављам успех тима, који је везао 17 утакмица без пораза у оба такмичења. Значи нам то, штета што смо на паузи, јер смо подигли форму у правом тренутку“, подсећа Урош Ђурђевић на затворен круг „од Спартака до Спартака“ у коме нико није био бољи од његовог новог клуба.

У њему је завршио тек из трећег покушаја. Први неуспели план Партизана да га доведе збио се лета 2014. Други у јулу 2015. Шта је пресудило да дођеш летос?

„Преломио је Марко Николић. Односно, чињеница да је преузео Партизан. Желео сам да сарађујем с таквим тренером. Он је главни разлог што сам дошао. Док смо били у Раду, убацио ме у први тим са 17 година, била је после тога прича да дођем у Партизан, али сам одлучио да одем у Витесе. Мада, мене тад нико нико није ни звао“.

А Зоран Милинковић прошлог лета, кад си рекао да немаш намеру да се враћаш у српски фудбал?

„Тад се ’отворио’ Палермо, а ја сам желео да играм Серију А. Неко ће рећи да сам направио грешку, корак назад, мада не мислим тако. Ипак је то јака лига, драгоцено искуство за мене. Наместила се повреда, било би све другачије да ње није било“.

Добро, разјаснисмо. Него, делује у најмању руку чудно да такав играч није прошао у Витесеу. Није то клуб који „једе“ фудбалере, па да ниси могао да успеш. Поготово после оног (куцајте на Јутјубу ако сте заборавили) гола Ајаксу?

„С ове дистанце двогодишњи боравак у иностранству посматрам као плус у каријери. Стекао сам велико искуство у Холандији и Италији, међутим, и даље стојим при ставу да су неке нефудбалске ствари пресудиле да не добијем већу минутажу и континуитет утакмица у Ередивизији“.

Погледајте Ђурђевићеву мајсторију за Витесе против Ајакса...



Конкренто?

„Подсетићу да смо били смо у серији од десет утакмица без победе. Дошла је утакмица с Ајаксом, који се борио за титулу. Ушао сам и дао гол у 85. минуту. Био сам и најбољи стрелац другог  тима, са 18 погодака на 20 утакмица. Мечеви су се играли понедељком и на њима би прилику добијали играчи који су за викенд седели на клупи. У првом тиму сам почео само две утакмице, против Ден Хага у купу и Гронингена у првенству. Углавном су ми давали шансу у завршних пет или десет минута. Вероватно се ’кувало’ нешто иза. Не знам шта...“

ФЕНОМЕН ОБРЕНОВЦА И ЧИКА АРСЕ

Можеш ли да објасниш феномен чика Арсине школе фудбала. У том Обреновцу се гарант играч постоје само ако код њега почнеш да тренираш. Примери: Немања Матић, Иван Обрадовић, Филип Ђуричић, Радосав Петровић... Шта вас то учи?

„Са пет година сам почео да тренирам у његовој школи. У наредних пет нисам пропустио ниједан трениг. Толико ме је анимирао. Било ми је забавно. Он ми је усадио ту агресију на терену. Одувек сам био овакав. Додуше, само на терену. Ван њега сам миран“.

Кад већ тад ниси завршио у Партизану, изабрао си Серију А. Добро је кренуло, међутим...?

„Италија је изузетно тешка лига за младог играча. Поготово нападача. Кад погледате остале екипе, њима су у шпицу све старији играчи. Од 30 година или више. Попут Марка Боријела или Алберта Ђилардина. Кад сам дошао, дао сам гол Карпију на дебију, али сам се већ на следећој утакмици повредио и морао да паузирам два и по месеца. Био је то велики пех у мојој каријери. Све остало у Италији је било у реду“.

Може ли се твој долазак у Партизан посматрати као резон: „Боље да се вратим у Србију и будем на оку људима и менаџерима, него да се смуцам по Серији Б? “

„Партизан је и даље велико име. Сваку нашу утакмицу прати доста скаута. Као и Звездину, разуме се. То су два највећа српска клуба. А мени је само потребан континуитет. И даље сам млад фудбалер. Имам 22 године, једино ми је важно да будем на терену. То сам добио у Хумској. Вратио сам стручном штабу и клубу на поверењу указаном тиме што су баш мене одабрали у финишу прелазног рока“.

Црно-бели су те примили као рођеног. Ово ти дође као друга шанса у животу. Не добијају је сви, али су ретки они који су решили да се врате два корака уназад како би касније кренули напред. Имаш ли некоме посебно да докажеш да је погрешио што није веровао да ћеш израсти у овако убојитог центарфора?

„Не светим се ником! Увек играм максимално. Борим се за сваку лопту. Нема друге. А голови долазе сами по себи као последица таквог приступа и награда за труд. То што су се неки људи  препознали у мојим речима с краја јесени, шта да им радим. Није моја ствар“.

Та изјава је баш одјекнула у медијима. Да ли обраћаш пажњу шта пише(мо) о теби, читаш ли коментаре, формуме?

„Не дотиче ме ништа од наведеног. Из простог разлога што читам извештаје само кад дајем голове. За остало се не нервирам, јер и не отварам новине. Поготово не коментаре на сајтовима. То не читам“.

ГЛЕДАМ СВОЈЕ УТАМИЦЕ

Кад не играш, гледаш ли фудбал?

„Подразумева се. Поготово своје утакмице. Снимке, наравно. Волим да анализирам себе. Од странаца највише пратим Премијер лигу и Челси, омиљени клуб“.

Хоћемо ли, идеална је прилика, да разоткријемо шта се дешавало летос пре доласка у Партизан и због чега (или због кога) ниси завршио у Црвеној звезди која те је прво желела?

„Може. Господин Звездан Терзић је хтео да ме доведе, разговарао је са мном и мојим менаџерима, али се на крају нису договорили. Неко није желео. Мада, не бих даље улазио у то шта је било. Направио сам добар потез доласком у Партизан“.

У Партизану ти нико не спочитава првобитно навијачко опредељење. Вероватно због тога што си се цео, као некад Стојке и Клео, предао овом клубу. Играш добро, дајеш голове... Шта ли би се десило да тога нема?

„Било је доста коменатра да навијам за Звезду и да немам квалитет за Партизан, али сам у себи говорио: ’Нема везе, видећете...’ Где год да сам играо, било у Србији, било у иностранству, саиграчи су ме фантастично прихватили. Навијачи, такође. Из простог разлога што сам се на свакој утакмици борио као што то радим и сад“.

Исто важи и за младу репрезентацију, која ће на лето, с тобом као капитеном, јуришати на златну медаљу на ЕП у Пољској.

„Велика су очекивања. Верујем у ову екипу. Можемо да направимо добре ствари. На жребу сам желео да избегнемо Немце, што се десило, али су нам запали Шпанци. Нема везе, показала је ова генерација да може против кога год. Знате, сад смо светски и европски прваци. Природно је да народ доста очекује од нас. На ЕП 2013. и Мундијалиту 2015. нико од ове генерације није ништа очекивао. Овог пута је другачије. Опет, мислим да нам није потребан терет, већ само да играмо као досад“.

Чекај мало, јесте ли се уплашили да нећете на Европско првенство ономад у Ирској, кад сте губили са 0:1 на 25 минута до краја?

„Још сам ја промашио пенал, али сам рекао: ’Победићемо на овој утакмици“. Толико сам био сигуран. Ем је било времена, ем смо све време нападали. Не знам за саиграче, али сам био убеђен у преокрет. Нисам страховао. Зато и победисмо“.

Овај интервју рађен је пре одласка Томислава Сивића с клупе Орлића, па нас је занимало какав је утисак досадашњи селектор оставио на играче од којих је свако у таквом животном добу да сматра да заслужује место у првих 11.

„Кад је Сивић окупљао ову селекцију, рекао нам је да има само један циљ: да нас одведе у Пољску. То је и урадио. Тако да... Испунио је обећање. Стварно не знам за приче које га прате, нити како су га доживљавали људи који га не познају. Ни као човека, ни као стручњака“.

НАЈБОЉИ СУ АЛЕКСАНДАР И АЛЕН

Ко је најбољи играч младе репрезентације?

„Не рачунам себе... Ха-ха-ха... Александар Чаврић је одличан. Доста значи екипи. Сергеј Милинковић Савић игра Серију А, Мијат Гаћиновић је стандардан у Ајнтрахту, доста добрих појединаца је у селекцији, бојим се да ћу прескочити неког ако кренем да набрајам“.

А у Партизану ко је најбољи? Опет изостави себе.

„Хм... Ален Стевановић ме је играчки одушевио“.

Како се осећа фудбалер, поготово млад, кад у новембру и децембру мора да трчи по теренима широм Србије од којих су многи залеђени, неравни, блатњави...

„Смета ми што су се фудбал у Србији игра по лошим теренима. Наш у Хумској је феноменалан. Најбољи у држави. Зато сам и тражио да се бараж с Норвежанима игра на стадиону Партизана. А чим одемо негде... То је... Лош терен, скаче лопта, нервира. Не узрујавају ме толико празне трибине колико лоше стање игралишта. На пример, у Горњем Милановцу одскочи лопта пре паса, испаднем смешан. Што се тиче публике, све могу да чујем, међутим, не обраћам пажњу шта се прича на трибинама. Искључим се и само јурим за лоптом“.



Имаш ли некад утисак да си сам на терену у смислу агресије, трошења енергије за тимски успех, да само од тебе зависи Партизан, чекајући да отмеш лопту и даш гол?

„Деси се... Понекад се изнервирам, изађем сам у пресинг и видим да немам подршку. Додуше, Евертон је агресиван као и ја. Почели су да нас прате и саиграчи. У последње време смо се скапирали“.

ХОЋУ ДА БУДЕМ ПРВИ СТРЕЛАЦ ЛИГЕ

Шта је план за 2017. годину, бар за њен први део?

„Остајем сигурно у Партизану и после овог прелазног рока. Никад не постављам себи циљ колико морам голова да постигнем у једној сезони. Из простог разлога да се не бих оптерећивао докле сам стигао у датом тренутку. Најбитније је да побеђујемо и идемо ка циљу, а да ли ће га дати Леонардо, Ален или ја... Мање је битно. Да не будем лажно скроман, значи ми сваки погодак. Био бих непоштен према себи уколико бих рекао да ме не занима статус првог стрелца лиге. Напротив, желим да будем голгетер првенства“.

У последње време и цео Партизан игра добро. Неки тренери кажу „најлепше у Србији“, иако се с тим не би сложили у Црвеној звезди, јер су први и Ненад Лалатовић, који је тврдио да је Војводина ненадмашна по допадљивости.

„Ако мене питате – играмо најлепши фудбал у Србији. То смо показали. Плус смо најефикаснији тим лиге. Што се осталих тиче, допада ми се како игра Воша, али ми је жао што против ње нисам имао право наступа“.

Против Војводине ниси играо, јер си против Напретка зарадио искључење, мада би те и први жути картон избацио из конкуренције за један од дербија јесени. Не чини ти ли се да сам, понеким реакцијама, даш судијама за повод да те казне?

„Не знам да ли је смишљено, али знам да ни први фаул није постојао против Напретка. Поготово оно касније није било за картон, јер сам ја фаулиран. Нећу то ни да коментаришем. Што се мог понашања тиче, сигурно ме имају у тефтеру. Као што ми анализирамо ривале, тако и арбитри анализирају играче. Ја сам сад ’на картону’, још један ме дели до суспензије, али пазим, знам да је дерби за три кола“.

Како сад ствари стоје, исход тог првог дербија у 2017. могао би значајно да утиче на исход првенства, иако је сад разлика шест бодова.

„Наравно да је то достижно. Има доста да се игра, између осталог два дуела са Звездом, а и деле се бодови. Надам се да ћемо доћи у позицију да дерби одлучује првака. О гостовању на Маракани не размишљам. Још. Искрено вам кажем. То је тек 1. марта. Имамо две утакмице пре те, али кад она дође на ред, прокључаће све у мени“, уверава Урош Ђурђевић, нападач Партизана.



Извор: моззартспорт