Зима у Вуковом Тршићу

Иста је као и свих претходних у овом трећем миленијуму: мало снијега, доста кише, хладни вјетрови што дувају долином Жеравије, чести мразеви, ниски облаци, потмули лавеж паса и топле сеоске куће.

Србија 01.01.2017 | 16:50
Зима у Вуковом Тршићу
Ријетко се ко усуди да током оваквог лошег времена прође кроз село.
Идила. Сеоска. Проста и милена.

И гласови у Јадру зими су рескији и јачи. Рекло би се да је овдје вријеме застало, да је посве различито од оног у другим крајевима и да се такво однекуд са небеских висина спустило на Тршић и његове бријегове – да је исто онако као што је било у доба Вука, оног бистрооког малишана, јединог сина домаћина Стефана Караџића, који је некад давно, током оваквих зимских дана, сједио уз огњиште, ослушкивао хук вјетра кроз баџу на крову невелике куће, наслоњен на дједово или очево кољено.

Једино је дјечак тада, кроз мали прозор, окренут ка подножју брда, посматрао и како тај вјетар нагони снијег до залеђене Жеравије, невелике ријечице близу њиховог имања, али и као да га вија по околним странама: кроз шуме, преко пландишта, њива и осоја стварајући високе сметове, јер би снијег тада нападао људима до појаса.



Ослушкивао је, кад се то вјетрогоњање мало умири, штектање лисице, гак усамљеног гаврана или пуцањ младог залеђеног дрвета.

Малом Караџићу тада се чинило да фијуци леденог вјетра кроз његову баџу казују, да нешто приповиједају или поручују. Разговијетно и разумљиво. Зависно од његове јачине и да глагољи: аз, буки, виједи, глагољ...

Стефаниов малишан их је упамтио. И препознао сваки од њих. И ређао их у мислима баш онако су прибиљежени у старим књигама: аз, буки, виједи глагољ...

Када је много година касније, у туђини, стварао српски књижевни језик, сјетио се тих гласова вјетра из баџе очеве куће у Тршићу.
Додуше, и у туђем свијету, много хладнијем, чак посве леденом, дували су вјетрови, али тамо нити је било баџа на крововима да фијучу кроз њене отворе нити било шта другог да разбије зимску, градску гладну глувоћу.

Због тога је Вук у туђини, те некадашње чудесне глагољичне звуке вјетра корз ниску баџу Караџића куће у Тршићу: аз, буки, вједи, глагољ, добрије, јест, живјети, земљи, иже, како, људе, мислите, наш и сви други замијенио видљивим, очитим, значајним, једноставним и јединственим азбучним писменима српског језика: а, б, в, г, д, ј, ж, з, и, к, љ, м, н...

И поредао ух у азбуку. а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ф , х, ц, ч ,џ, ш.

Сви ти јадарски зимски призори који су малом Вуку распаљивали машту, постали су отјелотворени у тим писменима - у новоствореној ћирилици и њеној азбуци, најједноставнијем и најчитљивијем писму на свијету - један глас једно слово.

У оном у коме су писмена без цртица, тачкица, завртака и завијутака... Записани тако за вијеки вјекова - јасни и препознатљиви, упркос томе што су их, чим су се појавили и нацртани на папиру, напале бјелосвијетске глувоће - разне протуве.

И у наше вријеме – такви или њихови потомци – одрасли у нијемости и невиду, кидишу на Вукову ћирилицу и њена једноставна и читљива писмена. На свих тридесет слова.

Вукови противници никад нису осјетили музику тих зимских звукова, које је некад, као пјесме рођака, препознао малишан из куће Караџића, јер у њима има нечег неодољивог, препознатљивог и својственог само овом крају, које и даље надахњује и оплемењује људске, тршићке душе – па, да ли оно долази с вјетром, да ли с грољењем Жеравије, са птицама, са повјесмима магли, са ињем или са наносима снијега. Како год, али оплемењује.

То тршићко неодољиво осјећање, које је снажило дјечака из Караџића куће и сада се јавља истом снагом свакоме ко се зими нађе у Вуковом родном селу и у Јадру. И њему распали сва чула, па га, а да то он и не осјети, подигне у висине, у раскошне, идиличне просторе и насиса га неком топлом снагом. Чини се као да га напоји милозвуцима из давнина давних – из Вукових, из рајетанских, из пређних, из гладних - опаких.

И ововремене зимске приповијести у Тршићу и Јадру су сличне оним из, Вуковог доба - питке, разговијетне, јасне, поучне. Истините, упркос томе што још једино Караџића кућа има баџу, али не и запаљено огњиште.

Остале куће у Јадру су модерне, свијетле, велике и уређене, али то чудесним звуцима вјетра не смата да око њихових прозора, преко тераса, плотова, утрина, ливада, саборишта и даље низ Жеравију, јасно зборе - звуче а, б, в, г, д, ђ, е, ж...

О празницима и викендом слика је другачија. У Јадар, у завичај реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића, стижу поштоваоци његовог дјела: лингвисти, књижевници, сликари, гуслари... Њима не сметају хладноћа и кише - они долазе као на ходочашће.

Зима у Тршићу. Неуобичајена. Етнолози, етнографи, угоститељи и поштоваоци традиције организују посјела. Права тршићка. С пјесмом, свирком и колом. Уз ниске столове, отесаним од јадарске буковине, уз пршуте, чварке, кобасице, проју, сир и кајмак. И уз врућу проју и уштипаке.



И на свим тим сједељкама, које се отегну дубоко у ноћ помиње се име славног Јадранина Вука - што у пјесми што у приповијести. Без Вука Тршић је незамислив, а опет ни Вук без свога родног села.

Зима у Тршићу. Када нема посјетилаца и утихне вјетрогоњање, самују Вукова родна кућа, сабориште, црква брвнара, нови музеји, вајати... Зима не смета рјечици Жеравији. Мало набујала од киша и отопљеног снијега и сада, као некад у Вуково вријеме, гргољи: аз, буки, вједи, глагољ... Илити казује гласове означена савршеним ћириличним писменима: а, б, в, г, д...

На капији дворишта Вукове родне куће посјетиоце дочекује кустос Драгица Лечић - Игњатовић. Деценијама. Драгица је трећи члан породице Лечић из Лознице која чува Вукову кућу. Лучићи су везани за ово мјесто и Вука пуних стотину година. Њен отац Данило био је домаћин у Вуковој кући пуних четрдесет година.

Док води госте стазом до куће на узвишици почиње да приповиједа о Вуку, његовом дјетињству, животу у Тршићу, о странствовању, стварању, о тридесет слова ћирилице, о књигама... Али и о Вуковој првој љубави Ружи Тодоровој. По свему судећи о његовом непреболу.

И Вуков замљак, новинар и писац Љубомир Ћорилић, који је Вуковим писменима, оним које је његов славни земљак, чувши гласове глагољице у фијуцима вјетра кроз баџу на крову очине куће, па им касније дао једноставне ћириличне изгледе, написао на десетине књига. Чак толико текстова да њима може покрити све свијетске Вукове путеве.

Зато Ћорилић и вели да су јадарска брда, њихове зиме, али и прољећа, љета и јесени, веома значајна за свеколики Вуков живот - за одрастање, описмењавање, за учење и прву његову љубав...

То су били његови "најзначајињи универзитети" - учио је живот док је чувао стоку и радосно јурцао по пландиштима са вршњацима. За разлику од њих од рођака Јефте Савића учио је прва слова, а у очевој кућу слушао умилно приповиједање људи који су им долазили и пјесме уз гусле. Све је то била основа Вуковом књижевном дјелу у бијелом свијету.

Вуков родни Јадар заталасан је као широко море. Овај крај некако је више за размишљање и причу. Тршић је као створен за оне са танкођутном душом, који воле ходати, застајати, разговарати и памтити.

Настају тако казивања о Вуку и његовом Тршићу у којима се придодаје доста, што из маште што из ранијих приповиједања. Овдје се може сазнати да је мали Вук био као и сва јадарска дјеца, али опет некако различит. Чобанче али опет помало и господствен и отмен. Сличан милодуху - ако се та одлика могла приписати Стефановом синчићу, јер у то вријеме нити је било господе нити углађености, а та његова посебност огледала се у дјечаковој спретности, оштроумности, одважаности и даровитости.

Та различитост малог Караџића од друге тршићке дјеце у младости је била још очитија, упркос томе што тако нешто Вук никада није истицао. Осјећали су то и његови вршњаци, али и старији – препознавали су његову предоређеност за нека већа дјела.

Вук је борбу за српски језик и књижевност започео још на тршићким брдима, па се зато и сада, када се дође на њих, неким до тада непознатим чулом, свакоме јави потреба да са још већом жестином та борба мора водити и данас, јер су и српски језик, књижевност, национ, култура и цивилизацијско наслијеђе и територија угроженији више него у његово вријеме.



Не смије се сметнути с ума да је народни језик, па и овај јадарски, да би постао књижевни језик српског народа, требало да положи испит и значења и изражајности. И положио га је захваљујући Вуку који се у његовом реформисању није служио ничим другим до ризницом тог српског, народног језика коју је понио баш из Тршића.

Зима у Јадру. Редају се посјела једно за другим. Гуде гусле. Једино ћуте оне Вукове окачене на зиду његове куће. И славска икона Караџића – једини су предмет који је славни Вук држао у рукама и са њима посјетио сав свијет. Све остале ствари у Вуковој кући прикупљене су Тршићу и Јадру.

На струнама ових гусала Вук је пјевао српске пјесме умним, европским главама свог времена у Бечу, Пешти...
У Србији свакако.

И заиста – вјетар у баџи Караџића куће и дан данас, упркос томе што се не жари њено огњиште, разговијетно глагољи: аз, буки, виједи...

То стварно.

Аутор: Тихомир Несторовић

БН телевизија

Коментари / 0

Оставите коментар