Дивац - најсуровији српски криминалац

Боксер с Новог Београда био је један од незаустављивих ликова, који је нападао и кад је у њега био уперен пиштољ. Усмртио га је хитац у леђа 12. фебруара 1995.

Србија 29.12.2016 | 09:38 Сви који су знали Михајла Дивца, рођеног 1967. године, као једну од његових главних особина истицали су - срчаност.

Добро обавештени познаваоци прилика у новобеоградском подземљу својевремено су за Курир испричали да вођа групе са Новог Београда, Дејан Стојановић Кека, никада није крио да му је управо Михајло Дивац идол, а у одређеним круговима је познато да је од њега преузео пар бизарних обичаја о којима, ипак, нису хтели детаљно да говоре.

О срчаности овог момка говоре бројне анегдоте попут оне из затвора. Наиме када му је затворски стражар обећао батине, Дивац је истог тренутка скочио на њега и ударио га. Није хтео да га пусти ни кад су пендреци осталих чувара почели да пљуште по њему.

Тренирао је бокс и припадао “екипи са Звездаре” иако је живео на Новом Београду. За разлику од осталих из криминалног миљеа, Дивац није много волео да даје интервјуе:

"Нећу да будем новинска звезда која даје застрашујуће изјаве. Кад читам новине и гледам њихове слике просто ме подилази језа" причао је подсмешљиво.

Рекет на "мала врата"


Знао је да уђе у новобеоградски локал и, како говоре упућени у криминална дешавања тог времена, "на мала врата" изрекетира тада најпознатије новобеоградске фаце.

"То је радио тако што би ос свих присутних наводно тражио помоћ од по 10ак хиљада марака 'јер је остао без новца'... Сви би се аутоматски хватала за џеп и 'помагали' младом Дивцу, јер су знали да у супротном могу да очекују бруталну реакцију" испричао је за Курир добро обавештен извор.

Један од његових другова овако је описао послове којима се Дивац, он и њихови пријатељи баве:

"Не живи се добро као некад, али је опет неупоредиво боље од живота на који је принуђена већина Београђана. Није сјајно, али пролази. Радимо наплате дугова и неке комбинације које, наравно, нису за причу. Још су ту добри изласци, квалитетна гардероба..."

Чувена је прича о његовом рањавању:

"Реаговао сам кад је он мене погледао - јебига - онако провокативно - описао је тај тренутак Михајло Дивац у филму 'Видимо се у читуљи'. Онда сам устао и кренуо према њему. И он је устао. Ја сам направио два-три корака, а он је пуцао у мене са четири-пет метара. Први метак ме је погодио у стомак - ја сам и даље ишао; други метак ми је прошао кроз руку и стомак - и даље сам ишао према њему. Тада сам му рекао: 'Мали, набићу ти ту утоку у дупе - разумеш. Шта сам требао? Овај ме упуцао, ова п..кетина, и шта сам ја требао?'"

Погледајте причу о Михајлу Дивцу:



И касније се освртао на тај догађај:

"То је његов пораз, не мој. Никад не бих пуцао у ненаоружаног човека. Ја веома држим до кодекса. Срамота је то што је урадио, али га разумем, много се уплашио", причао је Дивац.

Момак који је тада пуцао у Дивца, тада клинац и криминалац почетник, био је Лука Бојовић. Обрачун се догодио у башти кафића "Трозубац" у Нушићевој улици. До сукоба је дошло због тога што су се мрко погледали. Бојовић се касније прикључио Аркановим "тигровима", а све остало се већ зна.

Дивац је имао доста реалан поглед на своје занимање: живот какав је водио сматрао је узбудљивијим од обичног, али је с годинама, говорио је, паметно размишљати о будућности и оснивању породице кад се стекну услови, односно кад се заради доста новца. Међутим, знао је да изласка из света подземља нема:

"Ја не верујем у то повлачење - то је прича за неке набеђене мангупе. Нема ту повлачења! Чим си једном почео да живиш оваквим животом, живећеш тако докле постојиш."


Фото: Фацебоок принтсцреен/Пулс асфалта

Метак је дошао са леђа

Погинуо у обрачуну у новобеоградском хотелу “Путник” 12. фебруара 1995. године. Ту су били смештени учесници боксерског турнира “Београдски победник” и он је око осам сати ујутро отишао у хотел да од такмичара Славише Поповића узме фотографију с посветом. Напуштајући хотел, засметало му је како га је погледао боксер Радован Радусиновић. После неколико размењених речи, потегао је пиштољ и у правцу Радусиновића и његовог пријатеља испалио шест хитаца. Затим је истрчао напоље, добацивши својим пријатељима да беже јер је “израњавао људе”. Усмрћен је метком у леђа.

Остаће упамћен момак кратког фитиља. Чувена је прича да је за време робијања у ЦЗ-у већину времена провео у самици јер је волео да провоцира и напада чуваре.Био је на ратиштима од 1991. до 1993. године, Вуковар и Осмаце.

Био је члан 63. падобранске бригаде, а касније и војне полиције.Према речима војних лица он је био одличан и дисциплинован војник. По повратку са ратишта учврстио је везе и преузео контролу над подземљем Новог Београда.
Дивца су одмах након тог инцидента пријатељи одвезли у Ургентни центар. Није тајна да је припремана освета, спекулише се да је Бојовић преко неких канала покушао да откупи свој живот и да се искупи због наводног "незнања" о коме је реч али је свакако након 1995. године и Дилетове погибије, а и због тога што се Бојовић сматрао Аркановим "клинцем" тај обрачун је прошао некажњено.

 
Извор: Курир