Кнез пјесника

Записано је:
Мајка Јована Дучића звала се Јока, а отац Андрија. Имали су двоје дијеце Милу и Јована. Андрија Дучић био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен је у Дубровнику.

Република Српска 29.12.2016 | 07:40
Кнез пјесника
Јован Дучић школу је учио у мјесту рођења. Када је његова породица преселила у Мостар уписује трговачку школу, а потом у Сарајеву 1890. и 1891. године похађа учитељску школу у Сарајеву и у Сомбору, у коме матурира 1893. године. Учитељовао је у многим мјестима, а прво запослење било му је у Бијељини.

И то је и записано и упамћено.

Бијељински период Дучићевог живота био је веома значајан све док није постао кнез пјесника.

А прије тога било је овако:

Ту упознаје своју прву љубав – богату трговачку кћерку Магдалену Магу Живановић – Николић. Ово друго презиме јој је по мајци.

- Појавила се посљедња у колу, лијепо обучена, у руци је имала бјелу марамицу, а памтим и њене, мале црвене папуче у којима је играла – сјећао се своје прве љубави Јован Дучић.

Букнула је љубав. Велика. Пламена. Пјесничка. Јер је и Мага била пјесник. Лијепи и отмени обоје. Забиљежено је да су се упознали на Светосавској свечаности у тек отвореном Хотелу „Дрина“.



Тајно су се вјерили, али богатим трговцима нису дозволили да се њихова кћерка миљеница уда за сиромашног учитеља – куфераша и декламатора из бијелог свијета, како су тада у Бијељини говорили о Дучићу.

Онда му се догодила невоља - аустроугарска полиција 1894. године упала му је у стан и ухапсила га, а потом и протјерала из Семберије наводно због неких његових родољубивих пјесама.

Велика пјесничка љубав напрасно је прекинута. А догодило се да је, највјероватније, због полицијског прогањања потоњи пјеснички кнез у Бијељини крио датум рођења.

Свога учитеља Дучића Семберци никада нису заборавили.

У важећој историографији постоје чак четири различита датума рођења пјесника Јована Дучића, а усуд је хтио да и три пута бива сахрањиван. Посљедњи пут - октобра 2000. године - на бријегу Црквина у херцеговачкој Грачаници крај Требиња – коначно у завичају.

У различитим документима помиње се да је рођен петог фебруара 1871. године, затим петнаестог јуна или првог новембра 1872. године, те петог фебруара 1874. године.

На три начина, наизглед слична али посве различита, гласи и облик имена мјеста у коме је рођен 1871. или 1872. или 1874. године - Хрупјели, Хрупјела и Хрупјеле.

Према мишљењу неких аутора, најтачнији датум пјесниковог рођења је петнаести јуни 1872. године - и то у Хрупјелима.

До овога се дошло на основу документације Учитељске школе у Сомбору, коју је њен ђак Дучић морао тачно да попуни при упису када је дошао из сарајевске учитељске школе. Написао је у пријави да је рођен петнаестог јуна 1872. године.

Остаје питање зашто је у једној својој аутобиографији, коју је касније преузео и "Алманах хрватских и српских песника и приповедача за 1910. годину", написао да је рођен петог фебруара 1874. године?

Највјероватније да је разлог тог "подмлађивања" кнез пјесника имао у политичким и административним невољама које су га задесиле послије доласка у Бијељину из Сомбора 1893. године.

Сасвим је могуће да је двадесетједногодишњем учитељу пред неком опасношћу, вјероватно након полицијског претреса његовог стана, по налогу котарског предстојника у Бијељини у мају 1894. године, одговарало да буде млађи за деветнаест и по мјесеци.

Котарским властима 1894. године у Бијељини Дучић највјероватније није показивао сомборска школска документа, па га је то обавезивало да се и касније у изјавама и кореспонденцијама држи те измјене о години рођења, све до слома Аустроугарске Монархије.

Касније је Дучић, ипак, нешто разјаснио - право име родног села. У једном писму из 1931. године пјесник обавјештава рођака Владу да му шаље пуномоћ за откуп родне куће, те се том приликом радује:

-Избавио сам из ропства то камење у којем сам се излегао, ни сам не знам у који дан и годину, али бар знадем зашто.

У том писму рођаку Влади наводи да му „шаље пуномоћ за откуп куће у Хрупјелима". Мјесто у коме је рођен пјесник зове се Хрупјели.

Бијељина је мјесто које никада неће заборавити Дучића, јер је у овом граду, поред осталог, на осами пучиљанског гробља остало његово "право велико надахнуће" - трговачка кћи Магдалена Мага Николић - Живановић.



Наиме, млади учитељ Дучић становао је у кући богате бијељинске фамилије Живановић и заљубио се у њихову Магдалену, дјевојку која је тек била завршила трговачку академију. Вјерује се да су се њих двоје били и вјерили, али да богати трговци нису хтјели дати дјевојку "сиромашном херцеговачком коферашу".

Магдалена се никада није удавала. остала је вјерна својој првој љубави. Умрла је 1956. године и сахрањена је на бијељинском гробљу Пучиле.

И сада у центру Бијељине постоји стара кућа у којој су се вољели ово двоје младих пјесника.

У "Дучићевом легату" у Требињу чува се и писмо које су Бијељинци, чланови Српског пјевачког друштва "Србадија", првог септембра 1937. године, упутили своме бившем учитељу, тада опуномоћеном министру Краљевине Југославије, у којем од њега траже да им помогне у изградњи дома Хора "Србадија" и да им дозволи да се та зграда зове "Задужбина песника Јована Дучића".

Ви сте, господине министре, као песник обогатили нашу литературу прекрасним делима, која су необично популарна код свих југословенских генерација, а нарочито код српске омладине. Провели сте један део Ваше младости у Бијељини, за коју Вас вежу младалачке успомене, па верујемо да је и наша Бијељина имала становитог утицаја на Ваш познији рад. Према свему овоме, Бијељина Вас и воли и цени, па би хтела преко отварања овога дома да овековечи Ваше име у Семберији, које би младим генерацијама било за подстрек у њиховим просветним културним и књижевним потхватима.

Одбор је уверен да господин министар дели исто мишљење и да много воли нашу драгу Семберију, те да ће потпуно схватити наша настојања, а доследно томе одазвати се позиву "Србадије", уписавши се за великог добротвора - легатора, као и то да ће одобрити да се дом сазида са називом како је напред истакнуто.

Кнез пјесника услишио је молбу Сембераца. Да ли због свога првог великог надахнућа, или због нечег другог? Ко зна? Послао је Бијељинцима прилог за изградњу дома, а на лијевој маргини тога писма записао је:

Послао шестог децембра 1937. године прилог од 1.000 динара и молим да неизоставно назову свој дом именом великог пјесника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака.

Догодило се - "Србадија" није добила свој дом и нико не зна гдје је завршио "министарски прилог од хиљаду динара", али зато свако у равници зна да је у њиховој Бијељини рођена чудесно несрећна велика љубав двоје поета - лијепе Магдалене и стаситог Дучића.

"Србадија" је тек у наше вријеме добила зграду за свој дом и сврстава се у најбоље европске хорове.
Дучићево име у Бијељини носи једна основна школа, књижевни клуб и једна улица.

Он је одувијек у Семберији и Бијељини био и остао пјесничка перјаница.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Ки'2

29.12.2016 09:55

Јеленце,где год су песници и песме ја помислим на тебе,поздрав из Мунцхена

ОДГОВОРИТЕ