Представљамо: Јована Ковачевић, најљепша рукометашица недавног ЕП-а...!

Јована и рукомет - спонтана веза пуна среће! Представљамо Јовану Ковачевић, репрезентативку Србије и незванично најлепшу играчицу Европског првенства у Шведској...

Остали спортови 29.12.2016 | 15:15 "Три пута сам ломила нос, набијала све прсте на рукама, имам шаке веће од многих мушкараца...", набрајала је млада рукометашица Јована Ковачевић приликом гостовања у редакцији МОНДО.рс.

Без обзира на све то, 20-годишња репрезентативка Србије и чланица мађарске Бекешчабе очарава својим изгледом и осмехом. Да се не бави рукометом, без проблема би се снашла у манекенству.

Заправо, пре него што је изабрала лопту, имала је искуство пред фото-апаратом.

"Као мала, ишла сам на манекенство заједно са братом. Никада нисам планирала да се бавим рукометом, све док ме на школском турниру није приметио један професор и позвао да тренирам у Земуну. Прво нисам хтела, јер ме је 'мајка родила живу и здраву', а рукомет ми је деловао као прилично груб спорт, па сам замишљала да ће тамо да ме 'поломе'", прича Јована.

"Две године ме је другарица убеђивала да пођем на тренинг са њом, а када сам отишла, одмах сам направила 'хаос'", са осмехом се присетила и објаснила нам шта се догодило:

"На првом тренингу сам из све снаге погодила голманку лоптом у стомак и избила јој ваздух. Тренер је запазио да имам снажан шут и тако је све почело... Нити сам желела, нити маштала да играм рукомет, а сада не могу да замислим живот без њега".

Јована је рукометом почела да се бави са 14 година. Пре тога је тренирала реални аикидо, у којем је стигла до браон појаса.

"Сви у фамилији смо веома везани за спортове. Мама за атлетику, тата такође за рукомет, старији брат је сада фитнес тренер, али је играо одбојку, а млађи се још тражи. За сада је у рагбију".

Да је направила прави избор, потврђује чињеница да је после само шест месеци тренинга била позвана у национални тим (млађе селекције), док је на недавном Европском првенству у Шведској била најмлађа у нашој "А" репрезентацији.

У међувремену је, прошле сезоне, била члан тадашњег европског првака, подгоричке Будућности.

"Никада нисам била оптерећена рукометом. Играла сам га зато што мени прија и заволела сам га због себе, јер ми је било лепо. У почетку и нисам знала ко су најбољи играчи и тимови, али сам касније све то научила, пошто сам играла против многих од њих, или са њима", признаје Јована.

У Будућност је отишла из београдског Јуниора, са којим је изборила пласман у Суперлигу Србије и за који је у једној утакмици дала 20 голова!

"Играли смо против Радничког из Свилајнца. Нерасположена сам отишла на утакмицу и дала 20 голова од, ако се добро сећам, 27 целог тима. Како ме је кренуло, не знам...".

Као што је поменуто на почетку текста, бављење рукометом доноси и ризик од повреда.

"Дан пред путовање на Европско првенство за јуниорке, саиграчица ми је случајно сломила нос на тренингу. Урнисала га скроз! Али, толико сам желела да играм, да сам пристала на операцију 'на живо'. Рекла сам докторки да морам да идем на Европско првенство, али на крају су ми, ипак, забранили да играм. Баш тешко сам то поднела".

Био јој је то трећи пут да је поломила нос.

"На пробу у Будућност сам дошла са заштитном маском, али сам успела да их убедим да ме задрже. То, међутим, није био једини пех, пошто сам уочи почетка сезоне покидала бочне лигаменте колена. Срећом, то само зараста, па није била потребна операција, а у клубу су имали стрпљења да сачекају месец дана док се опоравим".

Подгорицу је, ипак, напустила после годину дана.

"Било је то фантастично искуство за мене. Тренирала сам са неким од најбољих играчица Европе, као што је на мојој позицији Румунка Кристина Неагу, али сам одлучила да одем у Мађарску, пошто сам желела да играм. Ја сам још млада, а клуб као Будућност има такве циљеве да нису могли да ми дају велику минутажу".

Јована је сада у Бекешчаби.

"Мислим да је мађарска лига најјача у Европи, када је у питању женски рукомет. Свако свакога може да победи. Могла сам опет да одем у неки велики клуб, конкретно у Ерд, али одлучила сам да одем негде где ћу редовно да играм и напредујем. Зато сам изабрала мањи клуб, у којем сам тренутно једна од главних играчица", објаснила нам је харизматична рукометашица.

Сениорске рукометне репрезентације Србије последњих година су једине успехе правиле на такмичењима одржаним у Београду. Све остале акције завршавале су се мањим или већим дебаклом.

Међутим, рукометашице под вођством Драгице Ђурић, имале су овог месеца у Шведској одличну шансу да направе неочекивани продор у европски врх. У јакој групи су оствариле две победе и један реми, дошле у позицију да се боре за полуфинале, али се у другој фази тај сан распршио.

Завршиле су ЕП на респектабилном, деветом месту, али Јована верује да су могле много више, иако и даље без четири велике звезде (Лекић, Дамњановић, Цвијић, Томашевић), које су почеле бојкот у време селектора Саше Бошковића, али нису враћене ни након промене на клупи.

"Мислим да смо као екипа имале јако добру енергију. Међу собом смо изградиле добру атмосферу, са много шале. У спорту где су жене, поготово у колективном, има јако пуно чарки, али код нас тога није било, иако нас има од 20, 23, 25, па до 30-31 године".

Већина играчица са списка, укључујући Ковачевићеву, нису биле познате ширем кругу навијача, али почетни успеси учинили су да се јавност заинтересује за њих.

"Имале смо велики заједнички циљ, да освојимо медаљу. Мислиле смо да то заслужујемо и осетиле смо да можемо да се носимо са сваком екипом. То смо показале у првом кругу, када смо против сјајне Шпаније водиле са девет голова разлике, па одиграле одличан меч са Шведском пред 7.000 гледалаца".

Иако млада, Јована се не либи да каже шта мисли, што је право освежење у "мору" пресликаних спортских изјава, у стилу "Шеф је све рекао, не бих о тактици".

"У другом кругу мислим да је умор проузроковао пад форме, јер су све наше главне играчице биле нон стоп на терену, цело првенство. Моје лично мишљење је да је можда могла да се да шанса и неким другим играчицама, да одмене прву поставу на 5-10 минута".

Након пораза од Немачке, уз "пет или шест промашених зицера у првих 10 минута", боље од Србије биле су Холандија и Француска.

"Бориле смо се, гризле. Знам за себе да сам давала све у фази одбране, да сам се зарекла да ми ниједна противница неће проћи... Није било довољно".

"Ово је за нас велико искуство и ако останемо у овом саставу, уз још времена проведеног заједно, биће боље на Светском првенству, наравно ако победимо Италију у баражу, што мислим да хоћемо. Сада смо мало привукле пажњу јавности и то ће нам бити додатни мотив".

Какве утиске носи са првог великог такмичења у сениорској конкуренцији?

"Била сам претходно на Фајнал фору у Будимпешти, када је Будућност освојила Лигу шампиона и то је био спектакл какав не може да се опише. А, ово је било такмичење на коме учествујеш са својом земљом, где знаш да ћеш колико-толико играти, јер сам по раду на тренинзима знала да се од мене очекује допринос у одбрани... Било је феноменално", евоцирала је успомене из Стокхолма.

"Имала сам велику трему, бар до почетка утакмица, прво зато што сам најмлађа - како да се носим са тим, да ли ћу успети да одрадим посао... Много сам срећна што сам била део репрезентације и поносна на све те девојке, које су показале колико вреде и оставиле срце на терену. А, медаља, неки други пут", обећала је ова насмејана рукометашица на крају интервјуа за МОНДО.

И можете се кладити да ће учинити све да заиста тако буде!

Извор: мондо.рс