Адин Врабац о Србији и родном Сарајеву: Ко воли Жељу, воли и Партизан!

Лане је стигао у Партизан. Скроман, тих, ненаметљив, са једним од најмањих уговора, поштено и увек борбено одрађује своју минутажу.

Кошарка 27.12.2016 | 14:45 По повратку из Пољске и сјајне партије у победи над Зеленом Гором, Адин Врабац, кошаркаш Партизана, последњи је напустио теретану Хале спортова, пре шетње око новобеоградске Фонтане, чувеног гробарског краја.

Да ли си имао неких навијачких непријатности и како ти је у Београду?

- Нисам. Једном после дербија су ми навијачи Звезде добацивали, али ништа страшно. Навикао сам се на Београд, лепо ми је, упознао сам га. Живим код Вуковог споменика, добио сам кола на коришћење и сналазим се одлично. Нисам претходно био дуже у Београду, сем туристички. Прихватили су ме сви у клубу, а имам и пријатеље ван кошарке, ресторан у коме ми је обезбеђена храна, мада имам и свој омиљени београдски ресторан, где знам и газду и кувара - каже Врабац за “Блиц”.

Партизановци?

- Нису, али се не плашим (смех). Угађају ми, труде се, спремају веће порције... Навикао сам на мамину храну, мада ми често дође. Волим када донесе питу, овдашњи бурек са месом.

А слатко?

- Урмашице, али не претерујем, битна ми је исхрана. Нисам био дуго у Сарајеву, али када дођем идем на ћевапе код Жеље. Од малих ногу навијам за Жељу, са Грбавице сам. Већи је овде ривалитет, мада има проблема и у Сарајеву. На пет минута сам од стадиона, као мали нисам увек смео на дерби, већ сам гледао са прозора.

У СФРЈ је важило Жељо и Партизан на једној, Сарајево и Звезда на другој страни?

- Знам за то. Прихваћен сам одлично. Имам чак и своје фанове, стално су у “Пиониру” и дају ми подршку специфичним знаковима рукама, имитирајући крила, када нам се погледи сретну. Увек су позитивни и кад добијемо и кад губимо.

Да ли си имао проблема у Београду или у Сарајеву када си примио српско држављанство?

- Ништа, стварно. Ни овде, ни у Сарајеву, ни на друштвеним мрежама. Велики број људи и тамо навија за Партизан и добијам поруке подршке, као и кад сам примио српско држављанство. Ништа лоше нигде.

А надимак Миладин?

- Ма и соко, кондор, орао, орлић... Када сам ишао у школу другови су ме звали птица, али навикнеш се на то. Не смета ми, видим по друштвеним мрежама. Нема ту ништа лоше.

Недостаје ли ти раја из Сарајева?

- Лепо је када се сретнемо, али живот чини своје, свако иде на своју страну после средње школе, доста нас је у иностранству. У Београду сам стекао пријатеље, Војина и Стефана, са којима ме је упознао Едо Мурић. Дружимо се чим можемо, летос сам био код њих у Будви где имају кућу. Супер нам је.

А девојке?

- Има и девојака, али ништа озбиљно.

Амбиције?

- У сарајевским Спарсима сам их имао, али нису велики клуб као Партизан, који је за мене идеална средина да учим и развијам се. У Немачкој нисам индивидуално напредовао. Пријала ми је лига, која је све озбиљнија, али без прилике за радом на себи, као што у Партизану могу да учим кошарку. Клуб је банкротирао, па сам мимо очекивања и четворогодишњег уговора дошао овде, али судбина ми је била наклоњена. Жеља ми је да се усавршавам, играм Евролигу, можда у Турској где сви сада иду, једног дана...

Џикић уме да буде тежак

Како је радити са Александром Џикићем, да ли је строг, захтеван?

- Учи нас да разумемо кошарку, имамо систем и тежимо испуњавању задатака. Понекад је тежак, када не одиграмо како замисли, али се труди да нас начини бољим играчима и тимом. Ветар нам је у леђа и увек извлачи максимум из нас.

Музика? Слушам оно што Луковић пушта

Са киме си најбољи од саиграча?

- Са Андрићем и Карахоџићем, јер живе у згради поред. Немамо времена за изласке, а што се тиче музике, слушамо нашу, шта Луковић наметне.

Самокритика: Тешко ми је кад не иде на терену

После Пољске си херој, али како ти је било када није ишло?

- Са Ратковицом се баш разумем. Видео сам да ми је играч изашао, вратио сам се, добио пас и погодио. Тешко је када не иде, а трудиш се да тренираш, дајеш све од себе. Није лако, али не губим веру у себе када пуно тренирам. Чекам да се посложе коцкице, мада после утакмица слабо спавам. Врте се слике, у мраку, у четири зида, када си сам. Шта сам погрешио, шта сам могао боље, а можда и превише размишљам о томе, о свему - припреми, загревању, утакмици...

Извор: блиц.рс