Баја Бранко Ћопић у анегдотама

Академик, књижевник Бранко Ћопић рођен је првог јаунара 1915. године у крајишком селу Хашани, а преминуо 26. марта 1984. године у Београду. Прво књижевно дјело објавио је (као тринаестогодишњак) у часопису „Венац“ 1928. године.

Република Српска 21.12.2016 | 21:52
Баја Бранко Ћопић у анегдотама
Аутор је шеснаест збирки приповиједака и романа: „Пролом“, „Не тугуј, бронзана стражо“, „Глуви барут“, „Осма офанзива“, „Делије на Бихаћу“, „Орлови рано лете“, „Магареће године“, „Славно војевање“ и „Битка у Златној долини“, трију збирки поезије, комедија „Вук Бубало“ и „Одумирање међеда“, те двадесет три збирке приповиједака и пјесама за дјецу.

Ћопићева дјела преведана су на бројне свјетске језике. Према неким од њих снимњени су филмови и телевизијске серије.

Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор се налази у природи и менталитету његових књижевних јунака, који и у најтежим тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмију чак и својој невољи.

Ове приче о баји Бранку приповиједао је бард српског глумишта Томо Курузовић – највећи поштовалац и глумачки интерпретатор Ћопићевог књижевног дјела и пишчев лични пријатељ.

Како смо их упамтили тако вам их и преносимо.

Рођендан

Званичан датум рођења књижевника Бранка Ћопића је први јаунар 1915. године, али постоји прича и о његовом правом, нерегистрованом рођендану.

Бранко је једном приликом шеретски објаснио да је за све то крив његов дјед Раде. Пошто је рођен крајем 1914. године, дјед је попу однио пијевца на дар да у матичне књиге упише да је рођен 1. јануара 1915. године да му унуку војска касније не би урачунала цијелу годину за регрутацију.

"Да је мој дјед био богатији, па да је попу поклонио овна, ја бих по црквеним књигама још био у основној школи", нашалио се Бранко.

Пепо

Говорећи о свом роману „Осма офанзива“ Бранко Ћопић је рекао да му се Пепо Бандић, један од ликова тог његовог дјела , изненада „отео“ - да се одметнуо.

Пепо је, према Бранковој замисли, требало да буде један од споредних јунака у роману, али се током писања дрчни Петар Бандић отео, па је тако постао скоро главни, дејствујући лик у роману.

Ноћење

У јесен 1935. године млади плавокоси учитељ, тек изашао из карловачке учитељске школе (Бранко Ћопић), запути се у Београд. Из воза је изашао на жељезничкој станици у Земуну гдје га је требало да сачека пријатељ Милош Бајић.

Али Бајића није било. Бранко га је неко вријеме чекао, а онда је према Београду пошао пјешке.

Ноћ га је затекла код савског моста, под којим је и преноћио. Тако је изгледао први сусрет потоњег славног писца са пријестоницом, у којој је касније провео скоро цио свој живот.

Зијо

Бранко Ћопић је био стални сарадник великог београдског листа „Политика“. Објављивао је своје приче, а онда се пријатно изненадио када је „Политика“ почела објављивати приповијетке из босанског живота, којима је у потпису било име – Зија Диздаревић.

Бранко се одушевио Зијиним текстовима, па је почео замишљати како изгледа та босанска књижевница, заносна његова земљакиња која сједи иза прозора са решеткама од летвица и пише. Замишљао ју је као одњеговану, бијеле пути, витку, па се скоро и заљубио у њу.

Онда једном у „Политици“ затекне неког мршавог дугајлију, веома оскудно обученог, са великим ципелама и у доста окраћалим панталонама.

"Бранко, ово је твој земљак Зија Диздаревић", рекао је уредник.

Бранко се силно изненадио и у први мах разочарао, јер је, умјесто грациозне дјевојке, упознао неизгледног момка.

"До забуне је дошло јер је `Политика` Зију Диздаревића потписивала као Зија – са словом `а` на крају имена – а не Зијо, како се у Босни каже, па сам зато мислио да је аутор дивних прича заносна дјевојка, а не мушкарац", казивао је Бранко.

Зија Диздаревић и Бранко касније су постали велики пријатељи, а Диздаревић је у Другом свјетском рату звијерски уморен у злогласном усташком логору Јасеновац.

Рукописи

Глумац Томо Курузовић, најпознатији Николетина и најбољи тумач поезије Бранка Ћопића и његових књижевних ликова, приповиједа да је некад Бранку Ћопићу неки његов познаник донио пуну торбу рукописа, са ријечима да је дошло вријеме да се то објави, а да прије тога Бранко све прочита и да му каже шта мисли о његовом стваралаштву.

"Мени се чини да је вријеме да ти прво мало читаш, а не да објављујеш", рекао је Бранко познанику.

Погледавши велику хрпу писанија, препоручи му да, кад прочита неке добре домаће писце, проба да те своје рукописе бар преполови, па тек онда да му их донесе на читање – сјећа се Томо Курузовић.

Принцип

Некада је сваки намјерник по доласку Сарајево обавезно посјећивао мјесто на коме је на Видовдан 1914. године Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, па је тако учинио и књижевник Бранко Ћопић. Касније је о томе приповиједао:

Кад сам за празнике дошао у своје село, причао сам надуго и нашироко о Гаврилу Принципу и о мјесту с којег је извршио атентат. Сељаци су ме пажљиво слушали, посебно омладина, али усред моје најживље приче приђе ми стари, бркати Гавро, бивши аустроугарски кнез, па ме укори:

"Чујеш, мали, остави се ти приче о пуцању и о тим мјестима одакле се потежу револвери на цара. Ђаво никад не спава, драги мој!"

Увјеравање

Некад су Бранка Ћопића питали да ли воли своју жену, а он је одмах одговорио:

"Ја је сваки дан увјеравам у то."

Знање

Приповиједао је својевремено својим пријатељима Бранко Ћопић да је постао „славни покојник“.

"Прије неколико дана отишао сам свом берберину да ме ошиша. Његова помоћница, која иде у вечерњу школу, видјевши ме, радосно је рекла да је положила испит и да је једно питање било о мени и мојим дјелима. Вели да је професору све умјела одговорити о мени: и кад сам рођен, и одакле сам, које сам књиге написао, али једино није знала годину када сам умро. Тако сам постао славни покојник", шеретски је пријатељима рекао Бранко Ћопић.

Ко је сад писац?

Полагао сиромашни Београђанин вечерњу основну школу, па је из српског језика добио питање о књижевном стваралаштву Бранка Ћопића.

"Знам Бранка. Знам човека. Сваки пут када ме сретне на улици да ми неки динар. Баш је добар човек... Пише, веле, неке књиге... Бранко је мој друг!", поносно је рекао Београђанин.

"Али, учениче, Бранко Ћопић више није жив", одговорила му је наставница.

"Ауу! Нисам знао. Аууу... Штета за онако доброг човека. А ко је, наставнице, сада писац када више нема Бранка?", покуша да се извуче школарац.

Сузе

Поуздано се зна да глумци на филму и на телевизији, али и у позоришту „роне“ вјештачке сузе. Али доајен српског глумишта Томо Курузовић, чим помене Бранка Ћопића, истински заплаче.

Гостујући једном на БН телевизији Томо је надахнуто причао о свом славном земљаку, показујући пишчев мантил, графитну оловку и још неке ситне Бранкове личне ствари. Притом је све вријеме плакао. Лио је сузе. Искрене. Вреле. Крајишке.

"Па, он стварно плаче", изненађено рекоше реализатори програма.

"Да прије уласка у студио није ставио какве капи да му измаме сузе?", упита неко у режији.

"Није нико", одговорише остали.

Када је глумац изашао из студија, очи су му биле црвене од плакања.

"Ви сте заиста плакали због Бранка?", упиташе га присутни.

"Ја? Плакао? Јесам ли?", упита Томо Курузовић, а сузе му поново потекоше саме од себе.

Курузовић

Приликом обиљежавања шездесетогодишњице доласка Крајишника у Бачку у Темерину је одржана централна свечаност. Окупили се скоро сви Крајишници из Војводине, а било је и оних из старог краја. Међу њима је био и бард српског глумишта Томо Курузовић.

Замоли новинар Тому за разговор. Баја Томо, добричина и душевни Крајишник, без ријечи пристане.

"Господине, Курузовићу, упркос томе што идете у ред наших заслужних и најстаријих глумаца, истинских позоришних легенди, Ви сте још активни", пита новинар.

"Да, радим још, али што оно рече баја Бранко...", развезе Томо причу о свом пријатељу и славном земљаку Ћопићу.

"Играли сте много. Остварили сте доста запажених, великих улога...", само што новинар започе друго питање, Томо настави причу о Ћопићу. Тако је било све до краја снимања.

"Ја Томи `а`, а он мени одмах `б`. Питам га о његовом богатом глумачком опусу, а он о Ћопићу. Ја опет о његовим улогама, а он о Ћопићу. Шта ћу, куд ћу – пустим га да се до миле воље расприча о Ћопићу. У ствари – па, он и не може замислити свој живот без Бранка", причао је касније новинар БН телевизије у својој редакцији.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

обс

22.12.2016 09:49

Браво за текст БН!

ОДГОВОРИТЕ