Солидарни предсједник и безобразни радници

Предсједник је љут на синдикалце и раднике јер за разлику од њега, који се већ годинама жртвује и страда зарад општих националних интереса, нису спремни да се одрекну 20-ак или нешто више марака од своје плате зарад виших интереса и стабилности Републике Српске.

Република Српска 21.12.2016 | 18:07 Милорад Додик је у безброј наврата показао солидарност и спремност на властита одрицања у корист својих поданика, и захваљујући прије свега великој жртви, одрицањима, штедњи, марљивом раду и самопрегору, успио је да током мандата да стекне вриједан иметаки буде један од најбогатијих у региону.

Властитим примјером, аскетским животом и великим одрицањима, Додик је створио и посебно школу која је изњедрила читав низ кадрова, савремених подвижника, који преносе његово учење на нове генерације. Ниједан ученик није достојан учитеља, али су неки показали посебан таленат и жељу да брзо савладају вјештине и градиво. У првим клупама без иједног изосталог часа су учитељеви кумови и најближи сарадници, Будо Станковић, Миле Радишић и Ранко Шкрбић, о чијим је великим подвизима, одрицањима, солидарности и подвижништву јавности писало у безброј наврата.

Од пробраних и најбољих ђака, у протеклих 10 година широм Републике Српске у створила се цијела мрежа гуруа и учитељевих бриљантних насљедника који са кољена на кољено кроз партију преносе његово знање, искуства и учење. У сарајевској регији истакао се млађани синовац Синиша Додик, у Херцеговини тандем шура и зет, Илија и Лука, у Милићима поглавник Рајко а Радоје Сладоје звани Деба постао је власник цијелог Калиновика и тако показао да из малих и неразвијених мјеста могу доћи најбољи ученици.

Да Деба великим корацима свој Калиновик води у Европу показао је недавно током организовања породичног вјенчања, када му је недостајала само Цеца Ражњатовић па да достигне ниво масовних забава какве се ријетко гледају чак и у Лакташима и другим метрополама.

Иако му вјерно служи и подржава га дуже од деценије, нажалост већина поданика никако не успијева да савлада захтјевно учитељево градиво, стално се повећава број понављача ђака који губе године и све су сиромашнији. Због тога није ни мало чудно што је Учитељ и Отац нације љут и огорчен на своје поданике, лоше и сиромашне ученике, који га не слушају, не уче добро и не желе да се са њим солидаришу.

Додик ме помало подсјећа на Пироћанца који је дуго времена изгладњивао магарца и учио га да живи без хране, и на крају је магарац умро у тренутку када је Пироћанац помислио да је напокон успио.

Показивање отвореног презира према сопственом народу представља почетак терминалне фазе једног режима и отворене диктатуре која је притисцима, уцјенама, расељавањем и негативном селекцијом сломила кичму сопственој нацији и претворила је у апатичну гомилу која се бори за голо преживљавање и опстанак. Учитељева предавања вјерно слиједе његови понајбољи ђаци.

Тако је Лука Петровић, требињски Лаки Лучано, одмах на почетку мандата новинарима изразио жаљење што су Требињци лијени и неспособни јер тобоже чекају да им он да посао, те је запријетио да ће се на ове просторе населити Сиријци и неки други вриједни и способни народи ако не будемо спремни да се са њима додатно солидаришемо и жртвујемо.

Током периода своје владавине, која ће најцрњим словима бити исписана у историји српског народа, Додик је уништио привреду, десетине хиљада радника оставио без посла, задужио Републику Српску са неколико милијарди марака, и сада тражи од сиромашних поданика и жртава свог режима да још више стегну каиш како би се продужила агонија и диктатура.

Још од Марије Антоанете која је говорила поданицима да једу колаче ако немају хљеба, доказано је да диктатори најлакше падају када изгубе додир са стварношћу. У најмању руку је сулудо додатно стезати каиш, повећавати намете, отпуштати раднике и смањивати плате како би уштедио 10-ак милиона марака, а истовремено од својих гробара куповати зграду вриједну 30 000 000 марака како би Учитељ повремено у њој могао организовати пријем, предавање и партијски састанак.

Иако су поприлично закаснили, протести синдикалаца су више него оправдани и представљају још једну у низу капи жучи која ће полако испунити чашу незадовољства и напокон скинути јарам са врата када се потлачени пробуде и престану да насједају на њихове подвале и вјерују у паралелни свијет режимских медија.

Небојша Вукановић