Коментар: Биг ин Јапан? То има само на ПЕС-у!

Јуначка борба - “погибија” Кашиме у финалу Светског клупског првенства против Реал Мадрида само је још једна у низу потврда о постојано лабилној вези између најпопуларнијег спорта на свету и земље која никако да се упише макар шареним словима, ако већ не може златним, међу великане светског фудбала. Иако су многи прорицали да ће се то догодити...

Фудбал 21.12.2016 | 23:50
Коментар: Биг ин Јапан? То има само на ПЕС-у!
Популарна шала са интернета, такозвани меме, која најбоље описује наш - белачки, западњачки; шта да радиш кад је од крајњег истока све западније! - став према Јапану је фотографија неког лудачког фетиша или снимак какве лудости са јапанске телевизије, уз велика штампана слова: никад не бацајте нуклеарну бомбу на исту земљу два пута, јер једноставно не знате шта ће да се деси.

А десило се, заиста, да су “Биг ин Јапан” (та чувена песма немачког неw-wаве бенда Алпхавилле заправо говори о двоје џанкија са чувене берлинске станице Зоо, али наслов је одличан за оквакве прилике) разне ствари које ми не можемо баш да укапирамо и тек понека која нам је срцу драга: манге, хорори, аниме, косплеј, покемони, готик лолите, Годзила... Добро, и Нинтендо и Wиннинг Елевен, то им заувек признајемо као велико достигнуће. 

Само никако да се, упркос популарности ПЕС-а, на ту листу упише и прави фудбал...

Јуначка борба - “погибија” Кашиме у финалу Светског клупског првенства (какво такмичење, таква и пажња света; какав квалитет игре, такав и квалитет суђења!) против Реал Мадрида само је још једна у низу потврда о постојано лабилној вези између најпопуларнијег спорта на свету - мада не до краја у Јапану, где су луди и за бејзболом - и земље која никако да се упише макар шареним словима, ако већ не може златним, међу великане светског фудбала. Иако су многи прорицали да ће се то догодити...

Заиста, прича о томе да ће на Истоку једног јутра уместо пламене лопте изаћи црно-бела бубамара, да најзад саопшти да је Јапан почео да игра фудбал, старија је од нашег друговања са Теккеном; није баш нико ишао толико далеко, као са Африканцима, на пример, да тврди да ће Јапан постати првак света, или да ће макар неки њихов клуб, као што “рогоњама” из Кашиме није било ни дозвољено, постати првак света...

Пардон, јесте.

“Нико не може да каже да је вероватноћа да ће Јапан освојити Светско првенство равна нули” - Хидетоши Наката, мај 1998. године.

Ах, трећи међу самурајима - други је Казујоши Мијура, који има 49 година и још се професионално бави фудбалом, први заувек Јасухито Ендо, “јапански Пирло” о којем ће још бити речи, јер то једноставно тако мора, четврти је човек који је сопственик најбољег графита у историји свих графита: “Схунсуке Накамура” пише на једној фасади у самом центру Подгорице, незнано зашто, али пише - колико си само био у криву. 

Јапанци које је тада предводио Такеши Окада поклекли су у Француској са по 0:1 и одГабријела Батистуте и од Давора Шукера, и потом капитулирали у судару са аматерима са Јамајке и посрамљени се вратили кући, где их је од колективног харакирија спасило само то што је наредно првенство било у њиховој домовини.

Пет-шест година раније, у Јапану је установљена Ј-Леагуе, Арсен Венгер је од даљих повреда и физички захтевног европског фудбала спасао момка по имену Драган Стојковић Пикси, и њих двојица ће нас заувек научити где се налази Нагоја и зашто се њен фудбалски клуб зове “Грампус ејт”, тих сезона је у Џеј-лиги могао да се види и Тото Скилаћи - било је то првобитно гробље ведета, ако не рачунамо експерименте у америчком “сокеру” осамдесетих, и сви врли стручњаци говорили су да су вредни Јапанци већ толико брзо напредовали, похватали конце фудбала и схватили шта његова популарност значи, да ће већ та прва берба технички надарених играча довести Јапан међу озбиљне адуте светске партије на травнатој чоји.

Само што се то није десило, ни тада, ни скоро двадесет година касније, без обзира на храбру борбу Кашиме у нечему што је имало много више смисла када се играла само једна утакмица и када је најбољи играч добијао кључеве новог “Тојотиног” џипа...

Смењивали су се тренери - највећи траг оставили су Алберто Закерони и непревазиђени Ивица Осим, који би можда и успео у ономе у чему нису цареви и шогуни, само да га је слушало његово велико срце - Јапан је из године у годину избацивао потковане, брзе фудбалере, али једна осмина финала 2010. и четири Азијска купа (последњи пре пола деценије) никако нису могли да задовоље апетите Јапанаца, нити да било коме улију страхопоштовање од овог тима.

О чему се ради, и зашто је прогрес за којег се претпоставило да ће бити као “маглев” воз сада постао онај министар саобраћаја из српских влажних снова, који извршава самоубиство када композиција закасни два минута и четрдесетседам секунди?

Да ли је посреди оно прволопташки: да Јапанци нису довољно физички снажни да се порвају са својим противницима, што би могла бити бољка којом би се објаснило и спотицање других азијских тимова? Или су разлози, као и све у Јапану, уосталом, пре свега културолошки? Како је, стварно, могуће да никакав велики резултат екипа која је имала такве играче – па макар и не играли сви заједно у једном тренутку – као што су (били) Наката, Накамура, Мијура, Хонда, Кагава, Нагатомо, Маја Јошида?

И Ендо, Ендо пре свих. Јапанци би се заклели да никада није било таквог играча као штио је био Јасухито Ендо, али ми Европљани болујемо од слепе мрље, па још од Пелеа или Гаринчене признајемо занат ниједном играчу који нас није удостојио уговором са неким клубом са Старог континента, тако да смо о Јасухиту само слушали, и тек ретко када хватали наговештаје његове генијалности.

Био је капитен и најважнији шраф генерације која је 1999. на Светском првенству за младе била сребрна – тукли су Енглеску са Краучом и Ешлијем Колом; па Португал са Симаом Сабросом, па Мексико са Рафом Маркесом; па Уругвај са Форланом и Шевантоном, и изгубили тек у финалу, где их је унаказила Шпанија са Ћавијем, Касиљасом, Марћеном иГабријем.

Мислите да је то успех? Не ако се сетите Олимпијских игара 1996. и утакмице Јапан - Бразил, коју са клупе Ендо гледа као тек шеснаестогодишњак: Јапан слави са 1:0, иако су на другој страни терена Дида, Зе Марија, Алдаир, Роберто Карлос, Бебето, Ривалдо и момак по имену Роналдо.

Опет није било довољно. Азијци од тада нису много напредовали; или јесу, али су други били много бржи од њих...

Ендо је био, и још је, борбени кључар средине терена, али и врхунски креативац на којег су се, било то добро или не, угледале све наредне генерације јапанских фудбалера, закључно саКагавом којег је Манчестер Јунајтед изгледа покварио заувек.

Луцидни везиста, са пасом којег се заиста не би постидео ни годину дана старији Андреа Пирло, представља у исто време и све што ваља и све што не ваља са јапанским фудбалом и његовим националним тимом.

Недовољно храбар, шта ли, да се отисне на далеки пут и окуша срећу тамо где су се многи опекли - а опет, видите Накату и шта је радио у Перуђи и Роми, видите Накамуру и његове титуле у Шкотској - Јасухито Ендо заувек ће остати епитом јапанског фудбала, као онај који је можда и могао, али то никада засигурно нећемо знати. 

И његов стил игре био је баш симболичан: сјајан индивидуалац, пречесто је, баш као и остатак тима, у систему био прикраћен. 

Новинар Гари О'Тул назваће стил игре плавих самураја “андроидним фудбалом”: све је ту, и све изгледа како треба да изгледа, само што је без срца, без душе, без убилачког инстинкта из бројних филмова страве и ужаса или апокалипсе којима нас бомбардује јапанска кинематографија, превише промишљено, као да је читава екипа константно на аутопилоту. 

Преспор и неивентиван систем 3-5-2, превише трчања и пасова у страну, млако и ником и готово увек, а након што је “Бразилац” Мијура отишао и без класичног шпица, Јапанци делују као незрела екипа рекреативаца, готово шипараца који се заплачу када на школски терен изађу ови из старијих разреда. И то им из године у годину, из великог такмичења у велико такмичење, долази на наплату.

Упркос томе што неко и даље мисли да Јапан може да буде светски првак. Као, на пример...

“Увек сам говорио је да је наш циљ да освојимо Светско првенство, и без обзира на то шта људи кажу, убеђен сам да Јапан може до злата”, Кеисуке Хонда, јун 2014.

На све то се сетите и оне Накатине изјаве из 1998. и озбиљне наивности јапанских навијача који, помогнути претерано оптимистичним медијима, увек од свог тима очекују нешто велико, сасвим без покрића - додуше, неки би приметили да и тим навијачима недостаје агресије какву не показују њихови љубимци: Јапан је можда једини тим чије су присталице способне да аплаудирају противнику и да прослављају и њихов гол, што није у реду ни у цртаним филмовима где сви имају велике очи и још понешто друго велико - и онда је укус пораза утолико више налик ушмрканој порцији васабија...

За неки већи успех неопходно је да Џеј-лига постане много “физичкија” (ко је имао ту несрећу да викендом изјутра гледа окршаје на Еуроспорту, брзо би падао опет у сан), да се одбрана ига много јаче, да што више Јапанаца одлази на Запад, али и да се дође до одговора на питање може ли се - и то је, ваљда, одговор за којим се трага скоро упорно као и за фонтаном младости, а неки од тога праве и политичке каријере - променити менталитет читаве нације, или макар њених фудбалских представника?

А то је најтежи задатак, наравно, скупа са тешком квалификационом групом, за селектораВахида Халилхоџића, који ће покушати да уради оно у чему је Осим био ометен.

Док се, Ваха, то не догоди - а нема никакве гаранције да хоће - остаће нам само клипови слободних удараца и дриблинга малених Јапанаца.

И ПЕС – пардон, Wиннинг Елевен – наравно.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар