Komentar: Big in Japan? To ima samo na PES-u!

Junačka borba - “pogibija” Kašime u finalu Svetskog klupskog prvenstva protiv Real Madrida samo je još jedna u nizu potvrda o postojano labilnoj vezi između najpopularnijeg sporta na svetu i zemlje koja nikako da se upiše makar šarenim slovima, ako već ne može zlatnim, među velikane svetskog fudbala. Iako su mnogi proricali da će se to dogoditi...

Fudbal 21.12.2016 | 23:50 Popularna šala sa interneta, takozvani meme, koja najbolje opisuje naš - belački, zapadnjački; šta da radiš kad je od krajnjeg istoka sve zapadnije! - stav prema Japanu je fotografija nekog ludačkog fetiša ili snimak kakve ludosti sa japanske televizije, uz velika štampana slova: nikad ne bacajte nuklearnu bombu na istu zemlju dva puta, jer jednostavno ne znate šta će da se desi.

A desilo se, zaista, da su “Big in Japan” (ta čuvena pesma nemačkog new-wave benda Alphaville zapravo govori o dvoje džankija sa čuvene berlinske stanice Zoo, ali naslov je odličan za okvakve prilike) razne stvari koje mi ne možemo baš da ukapiramo i tek poneka koja nam je srcu draga: mange, horori, anime, kosplej, pokemoni, gotik lolite, Godzila... Dobro, i Nintendo i Winning Eleven, to im zauvek priznajemo kao veliko dostignuće. 

Samo nikako da se, uprkos popularnosti PES-a, na tu listu upiše i pravi fudbal...

Junačka borba - “pogibija” Kašime u finalu Svetskog klupskog prvenstva (kakvo takmičenje, takva i pažnja sveta; kakav kvalitet igre, takav i kvalitet suđenja!) protiv Real Madrida samo je još jedna u nizu potvrda o postojano labilnoj vezi između najpopularnijeg sporta na svetu - mada ne do kraja u Japanu, gde su ludi i za bejzbolom - i zemlje koja nikako da se upiše makar šarenim slovima, ako već ne može zlatnim, među velikane svetskog fudbala. Iako su mnogi proricali da će se to dogoditi...

Zaista, priča o tome da će na Istoku jednog jutra umesto plamene lopte izaći crno-bela bubamara, da najzad saopšti da je Japan počeo da igra fudbal, starija je od našeg drugovanja sa Tekkenom; nije baš niko išao toliko daleko, kao sa Afrikancima, na primer, da tvrdi da će Japan postati prvak sveta, ili da će makar neki njihov klub, kao što “rogonjama” iz Kašime nije bilo ni dozvoljeno, postati prvak sveta...

Pardon, jeste.

“Niko ne može da kaže da je verovatnoća da će Japan osvojiti Svetsko prvenstvo ravna nuli” - Hidetoši Nakata, maj 1998. godine.

Ah, treći među samurajima - drugi je Kazujoši Mijura, koji ima 49 godina i još se profesionalno bavi fudbalom, prvi zauvek Jasuhito Endo, “japanski Pirlo” o kojem će još biti reči, jer to jednostavno tako mora, četvrti je čovek koji je sopstvenik najboljeg grafita u istoriji svih grafita: “Shunsuke Nakamura” piše na jednoj fasadi u samom centru Podgorice, neznano zašto, ali piše - koliko si samo bio u krivu. 

Japanci koje je tada predvodio Takeši Okada poklekli su u Francuskoj sa po 0:1 i odGabrijela Batistute i od Davora Šukera, i potom kapitulirali u sudaru sa amaterima sa Jamajke i posramljeni se vratili kući, gde ih je od kolektivnog harakirija spasilo samo to što je naredno prvenstvo bilo u njihovoj domovini.

Pet-šest godina ranije, u Japanu je ustanovljena J-League, Arsen Venger je od daljih povreda i fizički zahtevnog evropskog fudbala spasao momka po imenu Dragan Stojković Piksi, i njih dvojica će nas zauvek naučiti gde se nalazi Nagoja i zašto se njen fudbalski klub zove “Grampus ejt”, tih sezona je u Džej-ligi mogao da se vidi i Toto Skilaći - bilo je to prvobitno groblje vedeta, ako ne računamo eksperimente u američkom “sokeru” osamdesetih, i svi vrli stručnjaci govorili su da su vredni Japanci već toliko brzo napredovali, pohvatali konce fudbala i shvatili šta njegova popularnost znači, da će već ta prva berba tehnički nadarenih igrača dovesti Japan među ozbiljne adute svetske partije na travnatoj čoji.

Samo što se to nije desilo, ni tada, ni skoro dvadeset godina kasnije, bez obzira na hrabru borbu Kašime u nečemu što je imalo mnogo više smisla kada se igrala samo jedna utakmica i kada je najbolji igrač dobijao ključeve novog “Tojotinog” džipa...

Smenjivali su se treneri - najveći trag ostavili su Alberto Zakeroni i neprevaziđeni Ivica Osim, koji bi možda i uspeo u onome u čemu nisu carevi i šoguni, samo da ga je slušalo njegovo veliko srce - Japan je iz godine u godinu izbacivao potkovane, brze fudbalere, ali jedna osmina finala 2010. i četiri Azijska kupa (poslednji pre pola decenije) nikako nisu mogli da zadovolje apetite Japanaca, niti da bilo kome uliju strahopoštovanje od ovog tima.

O čemu se radi, i zašto je progres za kojeg se pretpostavilo da će biti kao “maglev” voz sada postao onaj ministar saobraćaja iz srpskih vlažnih snova, koji izvršava samoubistvo kada kompozicija zakasni dva minuta i četrdesetsedam sekundi?

Da li je posredi ono prvoloptaški: da Japanci nisu dovoljno fizički snažni da se porvaju sa svojim protivnicima, što bi mogla biti boljka kojom bi se objasnilo i spoticanje drugih azijskih timova? Ili su razlozi, kao i sve u Japanu, uostalom, pre svega kulturološki? Kako je, stvarno, moguće da nikakav veliki rezultat ekipa koja je imala takve igrače – pa makar i ne igrali svi zajedno u jednom trenutku – kao što su (bili) Nakata, Nakamura, Mijura, Honda, Kagava, Nagatomo, Maja Jošida?

I Endo, Endo pre svih. Japanci bi se zakleli da nikada nije bilo takvog igrača kao štio je bio Jasuhito Endo, ali mi Evropljani bolujemo od slepe mrlje, pa još od Pelea ili Garinčene priznajemo zanat nijednom igraču koji nas nije udostojio ugovorom sa nekim klubom sa Starog kontinenta, tako da smo o Jasuhitu samo slušali, i tek retko kada hvatali nagoveštaje njegove genijalnosti.

Bio je kapiten i najvažniji šraf generacije koja je 1999. na Svetskom prvenstvu za mlade bila srebrna – tukli su Englesku sa Kraučom i Ešlijem Kolom; pa Portugal sa Simaom Sabrosom, pa Meksiko sa Rafom Markesom; pa Urugvaj sa Forlanom i Ševantonom, i izgubili tek u finalu, gde ih je unakazila Španija sa Ćavijem, Kasiljasom, Marćenom iGabrijem.

Mislite da je to uspeh? Ne ako se setite Olimpijskih igara 1996. i utakmice Japan - Brazil, koju sa klupe Endo gleda kao tek šesnaestogodišnjak: Japan slavi sa 1:0, iako su na drugoj strani terena Dida, Ze Marija, Aldair, Roberto Karlos, Bebeto, Rivaldo i momak po imenu Ronaldo.

Opet nije bilo dovoljno. Azijci od tada nisu mnogo napredovali; ili jesu, ali su drugi bili mnogo brži od njih...

Endo je bio, i još je, borbeni ključar sredine terena, ali i vrhunski kreativac na kojeg su se, bilo to dobro ili ne, ugledale sve naredne generacije japanskih fudbalera, zaključno saKagavom kojeg je Mančester Junajted izgleda pokvario zauvek.

Lucidni vezista, sa pasom kojeg se zaista ne bi postideo ni godinu dana stariji Andrea Pirlo, predstavlja u isto vreme i sve što valja i sve što ne valja sa japanskim fudbalom i njegovim nacionalnim timom.

Nedovoljno hrabar, šta li, da se otisne na daleki put i okuša sreću tamo gde su se mnogi opekli - a opet, vidite Nakatu i šta je radio u Peruđi i Romi, vidite Nakamuru i njegove titule u Škotskoj - Jasuhito Endo zauvek će ostati epitom japanskog fudbala, kao onaj koji je možda i mogao, ali to nikada zasigurno nećemo znati. 

I njegov stil igre bio je baš simboličan: sjajan individualac, prečesto je, baš kao i ostatak tima, u sistemu bio prikraćen. 

Novinar Gari O'Tul nazvaće stil igre plavih samuraja “androidnim fudbalom”: sve je tu, i sve izgleda kako treba da izgleda, samo što je bez srca, bez duše, bez ubilačkog instinkta iz brojnih filmova strave i užasa ili apokalipse kojima nas bombarduje japanska kinematografija, previše promišljeno, kao da je čitava ekipa konstantno na autopilotu. 

Prespor i neiventivan sistem 3-5-2, previše trčanja i pasova u stranu, mlako i nikom i gotovo uvek, a nakon što je “Brazilac” Mijura otišao i bez klasičnog špica, Japanci deluju kao nezrela ekipa rekreativaca, gotovo šiparaca koji se zaplaču kada na školski teren izađu ovi iz starijih razreda. I to im iz godine u godinu, iz velikog takmičenja u veliko takmičenje, dolazi na naplatu.

Uprkos tome što neko i dalje misli da Japan može da bude svetski prvak. Kao, na primer...

“Uvek sam govorio je da je naš cilj da osvojimo Svetsko prvenstvo, i bez obzira na to šta ljudi kažu, ubeđen sam da Japan može do zlata”, Keisuke Honda, jun 2014.

Na sve to se setite i one Nakatine izjave iz 1998. i ozbiljne naivnosti japanskih navijača koji, pomognuti preterano optimističnim medijima, uvek od svog tima očekuju nešto veliko, sasvim bez pokrića - doduše, neki bi primetili da i tim navijačima nedostaje agresije kakvu ne pokazuju njihovi ljubimci: Japan je možda jedini tim čije su pristalice sposobne da aplaudiraju protivniku i da proslavljaju i njihov gol, što nije u redu ni u crtanim filmovima gde svi imaju velike oči i još ponešto drugo veliko - i onda je ukus poraza utoliko više nalik ušmrkanoj porciji vasabija...

Za neki veći uspeh neophodno je da Džej-liga postane mnogo “fizičkija” (ko je imao tu nesreću da vikendom izjutra gleda okršaje na Eurosportu, brzo bi padao opet u san), da se odbrana iga mnogo jače, da što više Japanaca odlazi na Zapad, ali i da se dođe do odgovora na pitanje može li se - i to je, valjda, odgovor za kojim se traga skoro uporno kao i za fontanom mladosti, a neki od toga prave i političke karijere - promeniti mentalitet čitave nacije, ili makar njenih fudbalskih predstavnika?

A to je najteži zadatak, naravno, skupa sa teškom kvalifikacionom grupom, za selektoraVahida Halilhodžića, koji će pokušati da uradi ono u čemu je Osim bio ometen.

Dok se, Vaha, to ne dogodi - a nema nikakve garancije da hoće - ostaće nam samo klipovi slobodnih udaraca i driblinga malenih Japanaca.

I PES – pardon, Winning Eleven – naravno.

Izvor: mozzartsport