Сада више цијеним свој српски језик

Глумица о новој представи "Хипноза једне љубави", животу у Њемачкој и домовини, повратку на сцену "Звездаре", Опстанку нације и култури.

Србија 18.12.2016 | 16:39
Сада више цијеним свој српски језик
У новом комаду Душка Ковачевића "Хипноза једне љубави", која је синоћ премијерно била на репертоару Звездара театра, учитељицу Соју игра Аница Добра.

Радња се одвија у кући на врху планине, у којој живе шумар и његова жена, учитељица. Њихов син већ је отишао у Канаду, на пут у Америку спрема се и кћерка. Зато је ово прича о нестајању једног народа: из године у годину рађа се мање дјеце, нација је све старија, а они који би требало да буду њена будућност - кад стасају напуштају Србију у потрази за бољим животом.

Али, како каже писац, ово је и прича о једном великом хипнотизеру, јер човјек када је заљубљен у некога или нешто, заправо је зачаран...

А Аница Добра "зачарана" је глумом већ годинама. Готово три деценије (од 1987) члан је Атељеа 212 и на његовој сцени остварила је многе запажене улоге. Била је и Лиза, Лепа Ката, Хани Шнајдер, Софија Јегоровна, Баруница Кастели. На матичној сцени тренутно игра Леди Данкан у "Макбету", гледамо је и даље у култним филмовима ("Црни бомбардер", "Већ виђено", "Балкан експрес", "Тито и ја"), а остварене улоге донеле су јој дуги низ најпрестижнијих признања. Један дио живота провела је у Њемачкој, па јој је Ковачевићева тема ближа него другима.

* За разлику од осталих актера на сцени, имате лично искуство живота "на страни". Шта вам је живот у Њемачкој донио, а шта ускратио?

"Била сам као дијете у Њемачкој када је за мене свако искуство било добитак, јер је дјетињство углавном склоп неких добрих успомена. Или нам се то тако чини после извесне временске дистанце. Тако да је то што ви називате "личним искуством" заправо непостојеће. Приступила сам студирању ове улоге са истих стартних позиција као и сви остали глумци. Сви смо под утиском пред новим комадом Душка Ковачевића који изражава бригу за опстанак. Ових који остају. Да причају сами са собом. Јер, сви одоше. А они који оду, њих више нема. Нису ту. Соја, лик који тумачим, учитељица је у пустом селу са само пет ученика и перспективом да догодине нема више ниједног ђака. Има залуђеног мужа са телескопом и кћерку која је по свој прилици 'полудјела'. Да ли је?! То је отприлике оквир ове вишеслојне и крајње инспиративне улоге."

* Послије готово двије и по деценије поново сте на сцени Звездара театра. У чему видите највеће промене?

"Никада не можемо загазити у исту ријеку, што рече антички филозоф, па је тако сада све исто и све потпуно другачије. Сам живот је непрекидна промјена. Што је само по себи позитивно, јер је витално. Другачија је друштвена стварност, другачија је економска ситуација, другачији су обичаји и мода, другачије људи комуницирају... И баш ти, ипак тешко променљиви људи, чине највећу промену. Јер увек имају избор да одлуче којим ће путем. Моја стварност је таква да верујем да послије свих изазова и упркос свим искушењима које нам је ново доба донијело, ми имамо шансу да постанемо обзирнији, пажљивији једни према другима. И склони да сачувамо све оно што видимо да је драгоцено око нас и у нама.

* Ово је ваш трећи сусрет с писцем Душаном Ковачевићем. Шта је у његовом драмском рукопису (уз, наравно, теме и специфични хумор) најинспиративније за глумачку игру?

"Дар Душка Ковачевића је у његовој невјероватној способности да цио карактер састави у једној реплици. Прва реплика лика одмах га оживи. Глумац онда лако може да види свој лик, да га осјети и да се с њим поистовијети. Савлађујући комад од сцене до сцене, од једног до другог сукоба и заплета, гужвајући и прилагођавајући реплике, лик само добија у слојевитости и дубини. И оно што је најљепше јесте да су ликови код Душка увек смијешни зато што су истинити. Упркос томе, али и баш зато, што су трагични. Публика то препознаје и на то реагује. А остварена реакција је најбоља комуникација.

* Снимили сте више од 80 филмова у земљи и иностранству, добијали награде и овде и у Њемачкој. Осим услова рада, по чему се највише разликују та два искуства?

"Цитираћу вам реплику из овог комада. Душко у драми каже: 'Цијели свијет је, стварно, постао велико село.' Али одмах слиједи и ова реченица: 'Није. У селима се зна неки ред: ко је из које куће и фамилије, ко су му родитељи, какви су људи'. Оно што је у мом искуству несумњиво различито јесте језик. Њемачки је дјелимично језик мог детињства, научен кроз велики труд и жељу, тако да ми није представљао препреку за рад. Али глума на свом матерњем језику захвата много дубље и омогућује да се цијело биће прецизније изрази. Можда ми је двојезичност омогућила да још више цијеним свој, српски језик, јер увиђам колико сам у добитку кад глумим и мислим на матерњем језику. И чини ми се да је баш та могућност поређења учинила да сматрам како треба сви да се потрудимо да негујемо и очувамо свој језик. Иначе га ускоро, или некада у будућности, више неће бити. А онда нема ни нас.

(Вечерње новости)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Маја

19.12.2016 08:49

Е,то је дивно,мислеће биће,Аница Добра,више него добра

ОДГОВОРИТЕ