Коментар: Играј фудбал - буди Јувентино...!

Уживај. Јуче, данас, сутра, прекосутра. Цео живот.

Фудбал 19.12.2016 | 23:10 Не број европске трофеје Милана, не листај шта је по Инстаграму окачио капитен Интера, не дозволи да ти поглед скрене ка главном граду, тамо одавно нема шампиона, не гледај ни ка југу државе, пошто осим врелине на трибинама једног стадиона у близини вулкана ништа не изгледа тако грандиозно као кад њих 11 “милује” лопту.

Фудбал у Италији – и не само у Италији – то је Јувентус. То је уметност у својој бити. Естетски доживљај. Лепота. Оно што буди најфиније човекове емоције. То је преображај од гусенице у лептира. То је математика у којој је рачун увек прецизан. То је хорски увежбана мелодија која лако улази у уши. То је граматички дотеран, песнички обликован, интерпункцијски умивен и изражајно уобличен есеј, написан језиком да га сви “гутају”. Неко призна да му се свиђа, неко се опире.

Само, сви морају да поштују те две боје. Црну – као израз моћи – и белу - као утисак префињености. Баш такав, с једне стране снажан и мишићав, а с друге углађен и налицкан, Јувентус је у суботу вече подсетио оне којима се допада и оне који би да га презиру (мада, питање је да ли су такви искрени сами према себи и животу, пошто се ово просто мора ценити) зашто, ево већ шесту годину, влада Серијом А. У нечему што је пре утакмице названо дерби, против Роме, славио је типично јувентусовски.

Један – нула.

Могло је да се игра четири, 44, 444… Колико год хоћете минута надокнаде. Знало се, сваки јувентино је био спокојан, да је све било готово кад га је Пипита дао. Привилегија коју имају навијачи Јувентуса, кад год да су рођени, у ком код времену да су одрастали и гледали фудбал, не постоји код присталица било ког другог клуба. Ма, нико се не осећа тако сигурним кад њихов тим поведе као људи у Торину, привржени великану који је баш то – велики – зато што се њему не дешава да прими гол у надокнади. Ајде, сетите се сад, без гуглања, кад је то Јуве пао у завршнци неке важне утакмице. Чак и Реал, Барса, Манчестер јунајтед, па и Бајерн, још како, имају колекцију таквих примљених голова у битним мечевима да би изложбу могли да направе, али Стара дама одолева да уђе у њихово друштво. Штавише, таман да остане један секунд и да ривал има лопту пре ће бити да ће је баш Јуве некако украсти и умувати иза леђа противника (добро, у последње време то чини и спектакуларни Серхио Рамос за краљеве из Мадрида). Ваљда отуда навијачки слоган:

“Фино ала фине” (до краја).

Ако Реал одушевљама темпом и деценијским златним правилом “напред, напред и само напред, даћемо три, макар примили два”, ако се Барселона од Јохана Кројфа трансформисала по принципима тоталног фудбала, ако је Бајерн оличење снаге, а Манчестер из дана Алекса Фергусона машина за млевење меса, онда је Јувентус све то у једном. Офанзиван, проницљив, тактички дотеран, брз кад се напада, спор кад се чува лопта и време, а поврх свега, за разлику побројаних, сигуран да га неће примети.

Данас, сутра, за вјек и вјеков. Амин таквом фудбалу.

Фудбалу у коме се прво јурне напред, да се среди ривал по кратком поступку. Да се ништа не чека. Било је 1:0 у 14. минуту, а могло је и 3:0. Фудбалу у коме Миралем Пјанић игра лопте као да је сад истрчао из куће пошто је завршио домаћи. Фудбалу у коме је Гонзало Игуаин егзекутор, а Марио Манџукић ловац на грешке ривала и ред би био да му се једном врати на таквом труду, јер није баш толико лошији шпиц од Паола Дибале (јуче, додуше, почео, зато што је Аргентинац још ровит после повреде), али је откако је стигао у Калчо изумео и неку позицију између бека штопера, па и то игра. Фудбал у коме поред Самија Кедире, Клаудија Маркизија и Стефана Стурара онај лептир што је настао од гусенице не би могао да пролети, а камоли неки од фудбалера Роме да прође. Застаните само на тренутак и нађите снимак целе утакмице, видећете како се њих тројица, кад немају лопту, тако вешто померају да се стиче утисак да су повезани страницама једнакостраничног троугла, а кад је имају свако с њом зна довољно да је сакрије, загради, протури… Милина гледати.

Највећа је мистерија како их је таквим направио Масимијано Алегри. Колико је само погледа испод ока било у његовом правцу кад је наследио Антонија Контеа, колико подругљивих коментара да је губитник и(ли) да нема фацу, држање, став да води Јуве. Мада, није тек тако Макс добио признање за најбољег тренера Серије А поред живог Муриња 2009. кад је водио Каљари, нити је случајно узео Скудето са Миланом (последњим владаром на Апенинима пре Јувентусове петологије) 2011. Зна човек знање. Само га треба пустити да ради. Оду му Пирло, Тевез и Видал, он посади Кедиру и Манџукића и изникну нови трофеји, оде му Погба он тражи и доведу му Пјанића, повреди му се Бонући он измисли Руганија (ено, сад то дете игра лепо, грех би био склонити га, али у великом систему какав је шампион зна се ред, па ће мали на клупу кад сви буду здрави, да чека шансу). За остале из одбране и непоновљивог Ђиђија Буфона нема сврхе арчити тастатуру. Непробојан зид.

Дакле, напред, назад, у средини, по крилима. Са које год стране да погледаш видиш само квалитет који опчињава као некад Бађо, Дел Пјеро, Зидан, Инзаги, Недвед, Канаваро, Перуци, Ди Ливио, Ферара, Монтеро, Торичели… Старији се сећају Платинија, Боњека, Зофа, Ширее, Тарделија…

А млађи…

Не скрећи поглед ка југу. Све што је потребно имаш ту.

Гледај фудбал – буди јувентино. Уживај.

Извор:моззартспорт

ФОТО: Ацтион имагес