Анализа: Дневна плата 68.000 евра! Енглези у шоку због "черупања" Премијер лиге!

Кинеска власт нам одводи играче! У свету у коме новац игра важну улогу, они који новац имају обично раде шта им је воља. Када се појави "већи играч", онда најпре настане стање шока. У таквом се сада налазе енглески медији, јер не могу да верују да им квалитетне играче из Премијер лиге одводе кинески клубови. И то за невероватне суме новца.

Фудбал 18.12.2016 | 23:15 Последњи у низу таквих трансфера, истина још увек нереализован, али, како се тврди "остало је још само да се одлучи где ће тачно да живи у Шангају", је онај у коме Челсијев Оскар треба да пређе у Шангај СИПГ за око 60 милиона евра. И да притом у СИПГ-у прима плату од око 476.630 евра недељно. Или, око 68.000 евра сваког дана.

Чудно? Енглеским медијима можда, али... и није то ништа неочекивано. Само пред претходну, сезону 2016 (у Кини се првенство игра од позне зиме до ране јесени), тамошњи чланови Суперлиге потрошили су 238 милиона евра на појачања. И то она играчка, не рачунамо сада трошкове за тренере као што су Луиз Фелипе Сколари, Свен-Горан Ериксон, Феликс Магат, Мануел Пелегрини или наш некадашњи капитен репрезентације Драган Стојковић Пикси.

Када имате једну такву економију као што има Кина, а има најјачу економију чак и према рачуницама британског "Телеграфа" (њен паритет куповне моћи (ППП) износи 19,5 трилиона (милиона милиона), а амерички је 17,97), онда и не чуди што се новац улаже тамо где може и да се "обрне". Истина, посете утакмицама још увек нису на нивоу енглеске Премијер лиге, иако је Кина не само многољуднија, већ најмногољуднија држава света. Примера ради, Гвангжу Р&Ф ког је Пикси Стојковић спасао испадања и винуо на шесто место, просечно је гледало 9.831 људи на његовом стадиону. Мало? Да, али је то за 23% више него прошле сезоне. Гвангжу Евергранде има просечну посету од 44.883 гледалаца по мечу, а поменути Шангај СИПГ 28.040, чиме заузима пето место по гледаности, и то као трећи тим шампионата.

Британски медији, у овом случају "Индепендент", не могу да се помире са чињеницом да у једну такву лигу иду играчи из Премијер лиге. И то за толике паре. Тако се у данашњем издању "Индепендента", под насловом "Откривање истине", наводи да поменути СИПГ новац добија од државне компаније, Шангајске луке.

Ако вам кажемо да је само у 2014. години кроз Шангајску луку, највећу за пренос робе контејнерима (величине отприлике 2,5 x 2,5 x 6 метара) прошло 35 милиона контејнера, онда вам је јасно колика је финансијска моћ једног таквог спонзора. И колико је управи Шангај СИПГ-а стварно могуће да позове колеге из Челсија и каже "Требао би нам... рецимо, Оскар. Нема везе што код вас није био стартер још од пораза против Ливерпула са 2:1 пре три месеца, платићемо вам 60 милиона евра. А њему реците да га чека 68.000 евра плате сваког дана".

Да ли је нормално да неко буде толико плаћен? Тешко да јесте. Али, у свету у коме новац игра важну улогу, они који новац имају обично раде шта им је воља. Када се појави "већи играч", онда најпре настане стање шока. У таквом се сада налазе енглески медији, којима остаје само да пишу "Шангајска лука је, са 61% власништва, у рукама градских власти! Кинеска држава заправо купује наше фудбалере!". То је можда и тачно. Али, иако у кинеској Суперлиги тренутно игра 21 Бразилац, и иако играју и неки други репрезентативци, а сигурно су вам презимена попут Гварин, Мартинс, Пеле, Жервињо, Сисе, Ба или Лавеци позната, сваки клуб заправо сме да има највише четири страна играча.

У Енглеској такво правило не постоји. Зато је, само од старта овог шампионата, чак 268 странаца наступило на премијерлигашком мечу. Или, нешто више од 13 по екипи. Невероватно, зар не?

Одвести неког од њих у земљу која може више да га плати, а где највише може да буде четири странца у тиму и није страшно. Али је и епохално, за страну "која губи". Јер, није овде проблем у кинеској (фудбалској) политици, већ је Енглеска у проблему. Бројке ту не лажу, као ни репрезентативни резултати: без квалитетних странаца не би Енглеска у овом тренутку имала довољан сопствени фудбалски квалитет који би задржао актуелни ниво премијерлигашког спектакла. Е, зато свако слабљење боли. Нарочито када лек не постоји, већ преостаје само упирање прстом.

Извор: блиц.рс