Лабудова пјесма Краљичиног моста

Када се прикучи ријеци Сави, идући широким асфалтним путем од Раче, некад гласовитог лучког мјеста и жељезничког чворишта, иза модрих врбака и бјелила топола, укаже се гранични прелаз Рача – модерна грађевина са пратећим објектима: паркинзима, пролазима, кабинама, инспекцијом, прегледима...

Република Српска 16.12.2016 | 08:59 И ово мјесто је узаврело као што је некада била лучка Рача.

Једино сада – умјесто некадашњих рачанских лађара, скелеџија, жељезничара, анимир-дама, сјецикеса, угланцаних официра са уштогљеним брчићима, гонича стоке и другог бјелосвијета – овдје су робустне камионџије, улицкани кондуктери аутобуса, цариници, полицајци – васколики савремени бјелосвијет.

Ври овдје мирисом и бојом нашег времена.

Тутњи и путује наш свијет преко ријеке у даљине далеке, али и преко ријеке у семберску равницу долази и бјелосвијет у стотинама камиона, шлепера, тегљача и хиљадама аутомобила.

На срећу, за путнике нема дужег задржавања. Уобичајена је контрола докумената и возила, па пут са четири точка – правац у тај бијели свијет.

А онда иза кривине наједном израња колос – гвоздени мост.

Жељезна грдосија.



Наткриљује уснулу ријеку, која се одмара од тек протутњалог поводња.

Мост бајковито изгледа. Моћан је и висок. Можда двадесет, тридесет, али и свих педесет метара изнад ријеке. Конструкција моста стопила са бојама околних шума, неба и воде.

Отворио га је тадашњи краљевски брачни пар Александар Карађорђевић и краљица Марија.

Мост је одмах понио краљичино име.

Рачански стари мост.

У пјесмама опјеван.

Хоће га и приче.

Има много кажа о њему: о томе како су неимари тражили близанце – брата и сестрицу да их уграде у његове темеље. Тога су се највише плашили Страхиња и Стјепанија, дјеца из оближње чобанске колибе фамилије Васелића.

Били су послушна, али несташна дјеца. Посао им је био да свако јутро у велику плетену корпу покупе кокошија, пачија и гушчија јаја и да их носе на рачанску пијацу. Старија браћа и отац гајили су доста стоке и обрађивали тридесетак хектара њива. Километар даље од њихове колибе почела градња великог моста.

Идући у Рачу дјеца су свакодневно пролазила поред градилишта, а дјечија знатижеља је учинила своје – увијек су каснили на пијацу.

Онда је неко пронио глас да ће се у темеље моста узидати брат и сестра Страхиња и Стјепанија, јер се мост без њихове жртве не може одржати.

Брат и сестра били су веома уплашени, па су надалеко заобилазили градилиште, а код колибе нису се одвајали од оца. Имали су само десетак година, а тек касније су схватили да су их старији само плашили да би били послушнији.

Слично њима од узиђивања у камене темеље моста плашила су се и остала дјеца, браћа и сестрице, из Бродца, Балатуна и Велиног Села: Радо и Радмила, Томо и Томанија, Спасо и Спасенија, Петар и Петрија...

Мост је, на њихову срећу, ипак опстао на ријеци, па нико није уграђен у његове камене куле.

Мост су градили углавном Италијани, који су неуморно хватали жабе и змије по оближњим мочварама, па се сладом сладили једући их увече уз вартру. Чудом су се чудили Семберци да Италијани једу ове водоземце и гмизавце, кад у околним њивама има младих кукуруза, у воћњацима укусног воћа, у колибама млијека, сира, кајмака, проје, погаче, јаја, прасаца, јагњади... Али о укусима није расправљати. Понекад Семберци сада пожеле, када наиђе најезда змија и жаба, да однекуд стигну градитељи

Италијани, па да их ослободе напасти. Тако нешто више не бива.

Ипак, градња моста је Семберцима доносила велике невоље. Много их је радило на градилишту, посебно на поставању носећих стубова у води – кесона, па их је већина оболијевала од плућних болести.

Много је прича о мосту на Сави код Раче и око њега. Приповиједа се о поводњима и чамцима, о овчарима и говедарима, сватовима и невјестама, побјегуљама и момцима, бостанџијама и надничарима, возовима и путницима...

Бујао је живот око моста и преко моста.

Памте равничари како су се на стубове у води низали сплавови уморених јасеновачких жртава, како је у минулом рату ово био мост спаса за десетине хиљада избјеглица из Хрватске и Крајине, како су се некада због дјевојака на њему песничили сремски и семберски момци...

У селу Јелазу прича се и да су некада жандарми у Срему ухватили неког Војина Чаругу, спретног и храброг момка из њиховог села због неке ситне крађе, па га повели у Рачу да га предају колегама, познатим по лаком потезаљу пендрека.

Јелажански Чаруга, као и некадашњи његов гласовити славонски имењак Јово Чаруга, спретно се на средини моста отргнуо од жандарма и скочио у набујалу ријеку. Док су се пратиоци прибрали од изненађења, Војин већ је залазио у бродачке лугове.

Скакање с моста одувијек је био изазов, а то су смјели чинити само најодважнији, најспособнији – они који памећу “нису саставили око лијеске”. Скакати с камених носећих стубова, са петанестак метара висине и није нешто посебно, али са платоа куда пролазе возови и возила – велика је опасност. Скакање с осталих дијелова конструкције моста је равно лудилу. А било је тих помало сулудих који су и то чинили.

На срећу, сада таквих нема. А можда би неко и хтио скочити, али је сада он на граници двију држава и на њему се нико не смије задржавати. Можда је то и добро, јер сада би "лудило" некима долазило од повећане дозе неког наркотика.

И пењање уз гвоздену конструкцију моста по опасностима је изнад скокова у ријеку. На прсте једне руке могу се избројати момци који су се пењали на његове врхове. Посљедњи је био некадашњи бродачки милиционер Саво Јеремић, родом из Посавине.

Касније је приповиједао да никада у животу, па ни у рату, није био тако близу смрти као тада на врху моста – на “грби”, како тај највиши дио моста називају Семберци.

На тој висини, равној двадесетпетоспратници, дувају снажни вјетрови и тешко се човјек, и када лежи на широкој конструкцији, може одржати да се не стрмоглави у ријеку. Слично приповиједају и мајстори који боје мост. Они, додуше, за пењање на мост користе најсавременију алпинистичу опрему.

Елем, рачански мост и те његове двије “грбе” и не би били стављени у причу и по томе остали у колективној свијести Сембераца да о свом пењању на врх моста није приповиједао и неки младић из Бродца, невјешт и кад по земљи хода, али је остао упамћен по томе што је испричао највећу лаж икада казану на овој ријеци, у равницама, на њеним обалама, око моста и на мосту.

Пењао се тај равничар, вели, на “грбу” када, наравно, никога није било, у неодређени дан и час. У причи се само зна да је тада било љето. А када се већ и попео на челичну грдосију, онда је морао нешто и видјети с те висине.

“Попнем се на сами врх моста, сједнем на њега. Дивота. Око мене лете птице, а далеко се види: Митровица, Рума, Београд, Шабац, Брчко, Бијељина и ко зна шта све још не. Видим у мом дворишту мати храни пилиће и штапићем гони кокоши да им не поједу храну. Погледам даље на југ и угледам планину Гучево изнад Лознице. На Гучеву неки Србијанац упрегао волове и вуче кладу кроз шуму. Запе клада за неку жилу, па волови ни макац. Узе Србијанац мотку и удри волове. Они исколачили очи као сарме, па цимај, цимај – извалише жилу и провукоше кладу” – приповиједао је годинама касније о свом подухвату тај чудни Семберац.

Гучево и Лозница су, ваздушном линијом, удаљени седамдесетак километара од моста на Сави, а његово двориште, у коме му је мати хранила пилиће, шест километара. Зато сада његови рођаци у шали веле да сви фамилијарно имају “око соколово”.

У ствари, тај гласовити мост требало би да се зове “бродачки”, јер се налази, као и садашња царинарница, дубоко у атару семберског села Бродац, али су га, ето, везали за Рачу – некадашњу узаврелу лучку варош на Сави, жељезничко чвориште са великом жичаром преко ријеке.

Без сумње, овај мост је и у наше вријеме највећи саобраћајни објект у сремској и семберској равници. Грађен је неколико
година. Равничари су га прихватили као рођака.
Овај нови, ововремени мост, именом „Европа“, који је накаламљен уз стари, краљевски мост, изгледа неће ни пјесма, нити прича упркос томе што је модеран, широк и безбједан.
Није он, ипак, по мјери нити по укусу равничара. Обичан је и раван. Безличан. Уз то, и нема оне своје двије "грбе" да распаљује машту дрчних момака. Са њега и није неко задовољство љети скакати у Саву.
"Европа" се, ето, прикључила семберској, али и сремској равници прије доласка праве Европе. Бректе преко новог моста грдосије, веће од оних које су прелазиле ријеку преко старог моста. Убрзан је саобраћај.
Ипак, његова градња протекла је посве тихо – без једне једине приче или анегдоте. Неће је, па неће. Са ње се не може видјети ни Гучево, нити Србијанац у шуми кога је некада видио онај младић из Бродца.
Стари мост је и даље и семебрски и сремски понос. И њихов усуд.

*

Мост код Раче ушао је и у пјесме групе Забрањено пушење: “Од историјског Авноја до избјегличког конвоја, преко Сремске

Раче..“ и фолк-пјевача Боре Дрљаче: “Плачи, мала, плачи, ост`о сам на Рачи”.

Дође онда и септембар 2010. године. Модерни мост „Европа“ прислони се уз краљичин мост. Обрадоваше му се сви, осим носталгичара, заљубљеника у стари гвоздени колос.

Посве га замијени “Европа“.

Стари мост мирује. Ћути. Више се не чује уобичајено трапарање преко његове подлоге, које се ширило по равницама, па се, као ехо, одбијало од сремских храстика и семберских врбака.

Нема ни возова да бар они протутње, па да из дријемежи пробуде стари краљичин мост.

Нема их, па нема.

Краљичин мост отишао је у пензију.

Незаслужено!

Остале су успомене на њега и бројне приповијести.

То стварно.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)