Интервју – Марко Симоновић: Кад се дигнем, само случајно могу да промашим!
О мукотрпним шутерским тренинзима, подршци Салета Ђорђевића, односу са Дејаном Радоњићем, генијалном Теодосићу, приватном бизнису и још много чему....
Кошарка 12.12.2016 | 22:45
И онда када је можда и најмање очекивао уследио је позив у национални тим, сребро на Светском првенству у Шпанији 2014, четврто место на Европском првенству 2015, и коначно сребро на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру. Репрезентација му је донела сигурност и самопуздање, а рођење ћерке смиреност, па сада са 30 година игра сасвим сигурно најбољу и најзрелију кошарку у каријери.
Ова година је била готово нестварна. Са Црвеном звездом је прво играо четвртфинале Евролиге, потом освојио АБА, па Суперлигу, а као највећи подвиг уследило је поменуто олимпијско сребро. Довољно да се дође до закључка да је 2016. година најбоља година у каријери Марка Симоновића.
"Што се посла тиче вероватно јесте. Стварно сам задовољан како је све то протекло и како иде сада у новој сезони, видећемо како ће се завршити ова календарска. Ритам је убитачан, знате шта нас чека, али Боже мој, никад се нисмо предавали, па нећемо ни сада", рекао је Марко Симоновић на почетку интервјуа за МОЗЗАРТ Спорт.
Сви успеси имају засебну драж, али један са собом ипак носи већу тежину.
"Све има неку своју причу, али сигурно да је највећи успех то олимпијско сребро. То се не дешава често и мало генерација може са тим да се похвали. Ми имамо ту срећу да нам се тако наместило и да смо на крају крајева то и заслужили. Стварно смо играли добру кошарку и показали квалитет на Олимпијским играма. Мислим да ова генерација заслужује злато, то су сјајани играчи и сјајни момци, била би штета да се не освоји неки турнир. На клупском плану је стварно била успешна година, освојили смо АБА лигу, играли ТОП 8, освојили домаће првенство, у плеј-офу смо изгубили само једну утакмицу. Стварно је било доминантно, ове сезоне такође, кренули смо серијом 12-0 у АБА лиги, играма у Евролиги морамо да будемо презадовољни с обзиром на то какав је формат и какве су остале екипе. Најбитиње је то што смо конкурентни и што играмо отворене утакмице са свим екипама".
Ипак, детаљ који му је променио поглед на живот представљало је рођење ћерке Таре.
"Наравно, смисао живота је када добијете дете, то представља додатну енергију, нема нервозе, уз њу сам почео да уживам у свему и то се пренсе и на терен, уживам у игри. А када уживате у ономе што радите, то онда мора да иде добро".
"ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ ДОКЛЕ ГОД МОГУ ДА ХОДАМ"
Уласком у сенорски тим Орлова уследио је и невероватан успон у Симоновићевој каријери.
"Тако ми се наместило, откад сам отишао на то прво окупљање репрезентације све ми је некако кренуло узбрдо у каријери, надам се да ће тако и наставити. Узели смо сребро на Светском првенству у Шпанији и некако су се сви играчи после тог турнира доста дигли, боље играли у својим клубовима. Ја сам сезону после тога наставио у Француској, стварно сам имао сјајну сезону. Била би и боља да се нисам повредио, месец и по дана сам био ван терена, то доста поремети играча и избаци га из ритма. Касније сам се договорио са Звездом, дошао овде, имали смо најбољу сезону у историји клуба и све се само надовезало. Имали смо Европско првенство у међувремену, Олимпијске игре. Сада смо сви у клубу задовољни како иде, а остаје да се види шта ће бити до краја".
Рад са Александром Ђорђевићем је од немерљивог значаја за сваког играча, а такав је случај и кошаркашем српског шампиона.
"Сале је као играч био ас, један од најбољих играча Европе, можда и најбољи плејмејкер тог времена. Победник, као играч је имао много победа, ево сада и као тренер. Сигурно да сваки његов савет и поглед на кошарку много значи играчима. Не причам само у своје име, већ у име свих момака. Чињеница је да су се сви момци доста дигли, после репрезентативних окупљања. Ја ћу за репрезентацију играти докле год будем могао да ходам и докле ме год тамо буду хтели".
Сусрет са Салетом Ђорђевићем пред Светско првенство 2014. године нешто је што Симоновић вероватно никада неће заборавити.
"Позив ми је пријао. Дошао је Сале на конференцији за штампу у Зири када смо се окупили. И сад ми нешто прилази и ја му кажем: ’Сале, хвала ти, реко’, нећеш се покајати’. И он мени као шамар, другарски, и каже ми: ’Немој ти мени хвала, ти ово заслужујеш’. И додаје: Ја знам да ћеш се ти изборити".
И онда Симоновић оде и погоди одлучујућа бацања против Француске у полуфиналу.
"Ломи се резултат. И Сале ми каже: ’Ајде, овог чуваш’. Мислим да је био Пијетрус, али да после преузмем Батума, који је ту утакмицу одиграо невероватно. И последњи напад - бацања. Каже мени Ђорђевић: ’Изађи и прими лопту у ћошак’. Тео као да изведе лопту, ти овамо, ти онамо, и мени између редова да примим лопту у ћошак. Крећем на терен, а он ме ухвати за руку и каже: ’Ја знам да ћеш да га даш’. Мени срце оволико, нема шансе - дајем га сто посто! Дао сам једно, погледам, они ми кажу да дам и друго и то је то! Направили смо велики успех и вратили кошарку после дужег низа година".
Уједно је и Симоновић одговорио дежурним критичарима. Први позив у сениорски тим је нашао на велики број негативних коментара.
"У том моменту моја игра у Звезди није била као што је ова сада сигурно, и онда су људи... Али једноставно нисам се у ту екипу и са тим играчима уклопио. Професионалцу екипа мора да легне да би играо максимално. Као што је у репрезентацији много лакше јер имате пет-шест врхунских играча и лакше је играти уз њих. Имате Теодосића само треба да га пратите и убацићете 10 поена, а да ништа не радите".
"ТАМАН КАДА МИСЛИМ ДА СВЕ ЗНАМ О ТЕУ, ОН МЕ ПОНОВО ОДУШЕВИ"
Кад смо већ код њега, утисак је да српска кошаркашка селекција неће имати крајње лимите све док у својим редовима има играча као што је Милош Теодосић. Његовим кошаркашким врлинама готово да нема краја.
"Чек да му нађем неку ману... Он је баш јединствен. И не само као играч, већ тај ментални склоп - то се једном рађа. Он је 87. годиште, ја 86, те генерације су читав живот играле заједно. И баш смо онако, скоро 12-13 година заједно. И таман кад мислим да све знам шта све ради, он ме поново одушеви".
То је та граница између чистог талента и кошаркашког генија.
"Он је генијалац, на граници... Они су сви лудаци (а-ха, ха). Са стране кад гледаш или на ТВ-у, то делује увек другачије. Али ми играмо против Американаца прву утакму на Олимпијским играма и он пробија. Сви знамо да увек када он пробија сви се отварамо, знамо шта следи или ’бек дор’ или оставља лопту Радуљи. Ја утрчавам, нас је петорица у два квадратна метра и он баца онај пас Богдану. Ја се окрећем, неверица, на клупи се држе за главу. Богдан је зато и промашио, био је у фазону - шта је ово, о чему се ради?! Невиђено. Човек је чудо, прави је лидер".
Американци су ипак са друге планете.
"Много су јаки, физички доминантни. Брзо трче, скачу, јаки су, и онда су већ ту у предности. Па онда кад се из те одбране растрче и убаце шутеве... Од малих ногу им се усађује - ти си звезда, ти си звезда, ти си најбољи. И онда он узме и чим убаци две тројке ту нема стајања. Имали смо ту утакмицу у групи на Олимпијским играма, ту смо их наместили тактиком, нису се сналазили у нашој пас игри. Ми смо их ту нешто вртели и штета што нисмо добили. Чисто због нас, због осећаја. Али то је континент од 300.000.000 становника, уз системски рад. А нас 6.000.000. Верујем да имамо играче из целе СФРЈ можда бисмо могли са њима. Да су рецимо Вучевић, Пековић здрав, па Тео, Богдановић, један, други. Била би друга прича. Да је...".
"НИКАД ЛАКО? БИЛО ЈЕ УВЕК ТЕШКО!"
Симоновић је рођен у Приштини 1986. године, а 1999. се преселио у Београд где је почео да игра кошарку.
"Дошли смо у Београд, имао сам 13 и по година, били смо на Видиковцу код моје покојне баке. Кренуо сам тамо у школу, упознао неко друштво, али као и сваком детету у том прелазном периоду није ми све то баш пријало. Случајно сам и кренуо да играм кошарку. Била ме ухватила мало депресија нека и мајка почела да се брине за своје дете и као ’ајде на кошарку, да изађеш мало из куће’. Почео сам у Радничком Југопетролу, баш код Максе (Бранко Максимовић, прим.аут) који сада води ФМП. Код њега сам почео. Свидело ми се. И као хоћу ја ово, хоћу да играм и мало, помало сам видео да ми се свиђа и да бих могао да играм. Већ сам тада имао 192 центиметра висине, био сам вретенасте грађе. Ујаци су моји баш високи, сви су по два метра, па сам на њих повукао. Хтео сам да тренирам, гледао све могуће утакмице, будио се ноћу да гледам НБА..."
Као свако дете које жели да се једног дана бави кошарком морао је да пронађе свог узора.
"У том тренутку Гуровић је био тај на кога сам се угледао. Сви ми нађемо неког у коме препознамо нашу игру. Мени се он свидео и онда сам покушавао, покушавао, тренирао, покушавао да скидам те шутеве. После сам као професионалац сам престао о томе да размишљам".
Није у то време било увек лако изборити се са свим изазовима.
"Било је увек тешко. Увек тешко. Професионални спорт увек тражи много одрицања. Нисам имао ниједну рекреативну наставу, ниједну екскурзију. Летовања скоро да није ни било. Већ тада са неких 13, 14 година, стизали су позиви млађе репрезентативне селекције. Преко лета се усавршавате, радите индивидуално на себи. Био сам спреман да се одрекнем свега тога, тренирао много и све пропустио. Али, није ми жао. Да могу бирам, све бих исто поново урадио".
"КАД СЕ ДИГНЕМ, ЗНАМ ДА САМО СЛУЧАЈНО МОГУ ДА ПРОМАШИМ"
Склоности према рафалној паљби ван линије 6,75 брзо су биле уочљиве.
"Одмах се види ко је шутер, ко није. Стил игре, како се креће, колико тражи да се дигне на шут. Види се ко то има у глави, а ко нема. После само тренинг, тренинг, тренинг. Сада више не убацујем толико, али када сам био клинац по 500, по 1.000 убачених. Није било тренинга да нисам убацио минимум по 300, 400, то је на недељном нивоу по 2.000 - 3.000. Више не размишљаш када гледаш кош. Мени је тако и сада. Не гледам у кош, мислим, морам да видим где је (а-ха-ха). Битно ми је само да имам довољно простора да се дигнем. А када се дигнем, знам да само случајно могу да промашим (а-ха-ха). Шалим се, наравно. Али верујем да свака улази".
За све је то везана перфектна физичка спрема.
"Углавном шут иде из ногу. Људи се варају. Мораш прво да скочиш, па да се смириш, рука је само завршни део. Док дођеш до руке Има хиљаде покрета до тада".
Кад је лопта код Симоновића, зна се, Звездина публика тражи шут ван линије 6,75.
"Стварно се трудим да кроз одбрану и енергију покренем екипу, па онда крене и тројка и све. Улазимо у добар ритам, публика нам много помаже. И онда пада ролетна (а-ха-ха) - иду тројке, иде све".
"КОЈА ПРОТЕКЦИЈА, ЈА САМ ДЕЖУРНИ КРИВАЦ"
Сале Ђорђевић је својим саветима дао велики допринос Симоновићевој каријери, али је свакако највећи отисак оставио Дејан Радоњић. Дугогодишњи рад са стратегом Црвене звезде даје велике резултате. Црвено-бели су у последњих неколико година успоставили регионалну доминацију, а најевеће заслуге за то иду систему игре који је поставио црногорски стратег.
"Ово је тимски спорт и појединац не може ништа сам да направи. Све што радимо, радимо заједно и имао заједнчке заслуге и сви заједно смо кривци ако нешто не крене добро. Ја тренера Радоњића знам дуго, нама је ово, не знам, после пете сезоне смо престали да бројимо... Седма-осма година да радимо заједно и добро се познајемо. Ја знам његов систем, он познаје мене, пријатељи смо и ван терена. Он стварно ради сјајан посао са Звездом. И то није нешто сад зато што сам добар са њим, човек је дошао и направио систем. Говорим о екипи, не о клубу, тамо ради Небојша Човић свој посао. Селектирао је тим, довео играче, зна се шта ко ради, сви су добри, сјајни момци, свако зна своју улогу. Тако је већ годинама, то је прави систем који доноси резултате и који на дуже стазе може да обећа добар резултат. То је оно што ми радимо, освојили смо доста трофеја у последњих неколико година, стварно смо конкурентни у Евролиги, прво ТОП 16, па ТОП 8, ове године играмо лигу, видећемо докле ћемо да стигнемо. То су све његове заслуге, он није случајно у Звезди толико дуго и није случајно што је имао интересовања од озбиљних евролигашких екипа".
То што се дуго познаје са Радоњићем, не значи да има и протекцију.
"Коју протекцију, ја сам дежурни кривац", уз осмех ће Симоновић.
"Баш зато што се добро познајемо нормално је да ја носим највећи терет у екипи, да и кад не погрешим будем крив, поготово што су ту млади играчи, да се не би оптерећивали тим неким стварима. Свестан сам тога и знам то да носим доста добро. Исто тако знам и шта екипи треба, шта он жели, па да се тако поставим и мало продрмам екипу, да кренемо, да покажемо више енергије и дођемо до резултата у том тренутку. Стварно се добро познајемо, када ме погледа знам шта мисли".
Делује да Симоновићу прија да буде џокер.
"Волим да уђем са клупе. Сада већ имам довољно година и утакмица иза себе, да могу да видим шта екипи треба у том тренутку и тако се постављам. То зна и Радоњић, то зна и Сале Ђорђевић".
"НЕМА САД СТАНИ, СТАНИ НА КЛУПИ"
Да ли у неким тренуцима када си на клупи, а видиш да екипи не иде кажеш тренеру Радоњићу – је л’ могу ја сад?
"Некад онако, види он мене како цупкам на клупи у фазону ’пуштај ме, је....’ И он каже онако - ´ајде! После кад крену тројке он виче ’стани, стани’. Ма, шта стани, Нема сад стани. Стани на клупи", поново ће са осмехом.
Против Жалгириса и Симоновићевог петог фаула изгледало је да је дошло до жучне расправе са тренером.
"То је само судар емоција, јер и он и ја, као и сви остали играчи, хоћемо да добијемо утакмицу. Али, догодило се тад између мене и њега. Рекао ми је: ’Шта правиш тај фаул?’. Ја одговарам: ’Па није био’. Људи се са стране питају можда, како тако са тренером? Ја им кажем: ’Ма, људи ми се знамо’. Нема ту ни трунчице зле намере, нити било шта друго. Једноставно, само желимо да добијемо. На крају крајева и заједно имамо не знам колико победа. Имао сам превелику жељу да их добијемо, баш ме је погодило што нисам могао да помогнем екипи у четвртој четвртини. Не кажем да бисмо добили, али сам мислио да бих дао још неку додатну енергију".
Да ли је донекле добро што је после неколико одличних партија дошла једна таква погрешна одлука, која може да тргне играча и у некој мери га спусти на земљу.
"Увек се трудим да дам свој максимум, већ имам и довољно година. Да сам млађи играч, можда би и било тако, али не дозвољавам себи да се опустим у било ком тренутку. Јер у спорту кад секунд пропустиш, тешко поново ухватиш воз. Размишљао сам само о томе да добијемо и да кроз одбрану дам допринос екипи. Некад се отвори напад, некад не. Тако се наместила утакмица, направили смо преокрет, када смо ушли Милко и ја, као искуснији играчи са клупе, када је ушао Волтерс. Вратили смо се из минуса, водили на полувремену, доста добро контролисали трећу четвртину, имали смо четири-пет поена предности, две три контре, које нисмо искористили, али верујем да бисмо до краја преломили утакмицу. Када на утакмици од 70 поена поведете 10 разлике, то је тешко стићи".
"ДРАГАН ГАЧЕВИЋ – ТАЈНА БЕСПРЕКОРНЕ ФИЗИЧКЕ СПРЕМЕ. ЛАЗА ЈАЧИ ОД ЗИДА!"
Црвена звезда импресионира својом одбраном све љубитеље кошарке на Старом континенту и сасвим сигурно спада у ред најспремнијих тимова у Евролиги. Заслуге за то иду кондиционом тренеру Драгану Гачевићу, који евидентно ради одличан посао у сарадњи са Дејаном Радоњићем.
"Не спомињу играчи често, увек се слабо спомиње тај неки кондициони део који се ради, а ја мислим да је то у данашњој кошарци, уз тактику, најважније. Кондициони тренер мора да вас спреми за сезону, па кроз ту сезону да одржава кондицију коју сте стекли, па да вас опорави после сваке утакмице, па да вас припреми за наредну утакмицу. У питању је Драган Гачевић, који има стварно озбиљно искуство, ментор му је био професор Копривица, за којег знамо да је убедљово најбољи. Био је у репрезентацији Црне Горе, стварно момак који зна свој посао. Ради заједно са Дејаном Радоњићем, има велики утицај на њега, прави су тандем и то стварно даје озбилне резултате. Богу хвала, нема ни тежих повреда, лакше се опоравимо и брже се припремимо за наредну утакмицу".
Радоњићев тим понекад делује свежије онда када има само један дан одмора на располагању, него када је нешто дужа пауза.
"Баш јесте тако, и бићу искрен ми се баш ту и надамо добрим партијама, када играмо те две утакмице у два дана, јер спремни смо јако добро, сви смо физикалци, можемо доста да трчимо, притом, млађи смо од других екипа. Можемо на ту неку додатну енергију да пробамо да нападнемо те неке екипе, као што сада рецимо имамо Олимпијакос, па Реал одмах, као што смо рецимо имали Бамберг па Армани".
Управо у тој утакмици са Арманијем црвено-бели су деловали физичи најдоминантније, иако је тај меч уследио након осмодневне серије путовања, спавања на аеродрому у Казању, мечева са Химкијем, Цибоном и Бамбергом.
"Да нисмо били тако спремни, само то спавање би нас убило, то је стварно био хаос. Наш кондициони тренер, Гаги, како га ми зовемо, стварно ради сјајан посао. За нашу игру мораш да будеш спреман, ноге, цело тело, стомак, леђа, то је најважније. Ми смо сви овако јаки, почев од Лазе (Бранко Лазић, прим.аут), који је најјачи. Лаза је јачи од зида".
Финансије су нешто са чим кубури комплетан српски спорт, а ти проблеми нису заобишли ни кошарку, као уосталом ни српског шампиона.
"Нормално је да има проблема, увек их има, знате и сами да нам ситуација у држави није баш сјајна. Али ми сви имамо разумевања, они исто људи раде дан-ноћ да би нам обезбедили услове. Ми смо сви један тим који ето и када имамо неки проблем покријемо једни друге. Тако функционишемо годинама и то даје резултате".
Симоновић је у иностранству, не рачунајући Црну Гору и Будућност, играо само кратко у Остендеу, Алби и Ортезу, али он томе не придаје велики значај.
"Играо сам доста код нас, то се тако наместило. Нисам размишљао на тај начин да патим што нисам играо нешто више преко, јер ако већ имате шансу да играте код куће, где је клуб одличан, да играте врхунско такмичење и имате уговор који би имали у иностранству, зашто бисте онда ишли преко? Мало клубова има услове као што има Црвена звезда, у смислу да игра Евролигу, где имате још 15 екипа".
"МОГУ ЈОШ ПЕТ-ШЕСТ ГОДИНА, АЛИ СЕ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ НЕШТО МОРА КРЕНУТИ СА ДРУГЕ СТРАНЕ"
Иако још увек није ни близу одлуке о евентуалном привођењу каријере крају, Симоновићувелико размишља о томе шта ниси будућност, па је покренуо лични бизнис. Баш као и што у сваком тренутку води рачуна да се максимално придржава спортског, здравог живота, кренуо је тим путем и ван терена, отворивши радњу дечије одеће од органског материјала “Смиле кидс“ у Његошевој улици.
"Ја верујем да могу да играм још пет-шест година, осећам се добро, само да ме повреде заобиђу. Физички се можда и најбоље осећам ове године, јер научио сам своје тело. Не радим по шаблону, знам шта ми прија, шта ми не прија. Осетим кад сам уморнији, кад сам одморнији, некад појачаш теретану, некад смањиш, научио сам себе да дозирам. Припремим себе и уведем у утакмицу да физички будем баш како треба. Верујем да ћу што се тога тиче моћи још дуго да играм. Што се тиче посла, у једном тренутку мораш нешто да кренеш и са те друге стране. Ја сам можда повучен тиме што сам сада добио бебу, али сам у договору са тим неким човеком са којим радим, који је менаџер свега тога и води цео тај мој посао, дошао на идеју да је ово можда и најбоља ствар, јер тога стварно овде нема. Беби гардеробе има, али та нека прича коју смо ми започели, са том неком органском гардеробом, тога нема. Ради се о гардероби природног материјала, органски гајеног памука, вуне. Људи нису много упућени, али то је стварно битно. Кожа код беба је јако осетљива, за секунд дође до црвенила и осипа, много је мања шанса да се тако нешто деси са оваквом гардеробом. На западу је то јако распрострањено, не само за бебе, већ и за одрасле особе. Ми смо то пробали код нас и за сада је одзив сјајан, презадовољни смо", закључио је Марко Симоновић.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар