Бродачка бијела црква

Бродац.

Република Српска 02.12.2016 | 19:59 Велико село.
Домаћинско.

У њему све што се помене вјекује – стотину, двије стотине, двије стотине и педесет година, пола миленијума, па нешто, као римско насеље на Прекајама, чак и више.

Атар му је међу највећим у Семберији. Поред ријеке Саве је у дужини од шест, а од ње, у дубину равнице, осам километара. У њему је и мост на Сави код Сремске Раче, али и гласовита православна црква чију претходницу, пред којом се Кнез Иво договарао о откупу робља из Мачве, помиње и Филип Вишњић у својим пјесмама.

Бродац се први пут помиње у мађарским документима – када је српски краљ Драгутин Немањић, када се оженио принцезом Катарином, кћерком мађарског краља Стефана Петог, у мираз добио Срем и Мачву, те Усору и Соли преко Дрине, а у томе и лугове и мочваре у семберском селу Бродац.

Највећи број садашњих становника Бродца поријеклом су Херцеговци, чији су се преци прије скоро три вијека, на путу из старог завичаја – пробијајући се кроз планинске врлети, непрегледне шуме, бујичне водотоке, шикаре и ритине – зауставили на обали велике ријеке у горостасним шумама храста лужњака.

Ту су се и настанили, повремено прелазећи, бродећи ријеку (по томе је и село добило име), а пошто их је она редовно плавила, горштаци, ненавикнути на поводње, постепено су узмицали од Саве и изградили куће ван њеног домашаја. Тако је настао садашњи Бродац, са именом првобитног насеља на обали ријеке. Старо име села – а нови темељи на сувом – далеко од поводња.



Временом се Бродац ширио и дужио по оцједитим, неплавним теренима, мада у њему и сада има удолина које се, кад набујају Сава и Дрина, често напуне водом.

Бродац је увијек био административни, културни, просвјетни и духовни центар сјеверног, најнасељенијег дијела Семберије, па је зато у свему био први – бродачка школа најстарија је у Семберији, а пошто су, у то вријеме, школе, па ма каве оне биле, радиле уз цркве, онда је село веома рано, прије школе, добило и своју богомољу.

Према “Љетопису храма Светог архангела Михаила” Бродац и околна села – О стојићево, Даздарево, Тријешница, Трњаци, Међаши, Балатун, Рача и Велино Село, са својим засеоцима, имали су још 1750. године своју православну цркву. Била је изграђена на земљишту фамилије Милановић (Танасић) у Прекајама, између Горњег Бродца и засеока Карин Пут.

Црква је спаљена је 1788. године, са забраном да се на том мјесту гради нова православна богомоља, па су Семберци крадом у зиму 1790. године пренијели угаоно камење, преостало од спаљене цркве, на сеоско гробље на Селишту, украј садашње порте. Довезли су га ноћу запрежним колима док је падао снијег – да би трагове скрио бијели покривач.

На прољеће, када је снијег окопнио, пронио се глас да је камење на Селиште само прешло, па су им турске власти дозволиле да ту изграде нову цркву брвнару.

У љетопису је забиљежено да је пред том црквом 1806. године велики хуманиста и добротвор кнез Иво Кнежевић, родом из Попова, знаменити Кнез Иво од Семберије, одржао збор са Семберцима и одлучио да од Кулин-капетана откупи српско робље из Добрића у Мачви. Овај догађај опјевао је велики епски пјесник Филип Вишњић, који је раније, пошто је живио поред Дрине на Вишњици у Међашима, често о православним празницима, богослужењима и вашарима гуслао испред бродачке цркве брвнаре.

У једној пјесми Вишњић каже да је Кнез Иво на договор окупио Семберце “пред бијелом, пред бродачком црквом”, па је по томе ова богомоља позната у српској епској књижевности.

Све вријеме свога постојања црква брвнара дијелила је судбину својих парохијана. У мирним временима била је свједок њиховог срећог живота – крштења, вјенчања, причешћа, појања и молитви, а у ратним, опасним и неизвјесним била им је уточиште, спас души и највеће молитвиште.

У босанскохерцеговачком устанку 1876. године бијела бродачака црква је спаљена, а народ из Бродца, Остојићева, Трњака, Међаша, Балатуна, Велиног Села и Раче побјегао је преко Дрине у Србију, а неки и преко Саве у равни Срем, у Аустрију. Остали су у изгнанству годину дана.

А послије тога?

По повратку из избјеглиштва вриједни семберски домаћини обнављали су своја разорена огњишта и размишљали како да изграде нову цркву. Тешко су састављали крај са крајем, јер су на запуштеним њивама једва имали рода да прехране чељад.

У то вријеме Семберија, као и сва Босна и Херцеговина, потпала је под аустријску власт. Тадашњи котарски настојник у Бијељини племенити Фрањо Плентај окупља кнезове из бродачке Црквене општине и с њима се договара о изградњи новог православног храма. Одлучено је да се изгради нова богомоља, чвршћа и монументалнија од свих дотадашњих православних богомоља у овом крају, али и у босанскохерцеговачким селима. Зидање је започето 1882. године на сеоском гробљу, у близини спаљене “бијеле бродачке цркве”.

Гробље је премјештено неколико стотина метара даље, уз Топлик, на њиву старице Стаке Крбањевић, па се садашње гробље због тога назива “Стакиновача”.

Градитељи цркве били су из сјеверне Италије, а цигла је довожена, највјероватније, из Славоније и Војводине. Парохијани су за изградњу свога монументалог храма давали прилоге у житарицама и живој стоци. Племенити Фрањо Плентај, коме су Семберци поставили плочу-захвалицу изнад главног улаза у храм, дозволио је сељацима да могу, након исплате прилога за цркву, своје производе продавати и у прекосавским мјестима, што је знатно помогло економски развој овога дијела Семберије, јер је и тада био на снази злогласни “царински рат”.

За предсједника Грађевинског одбора изабран је домаћин Стјепан Шкорић из Балатуна, а за потпредсједника Станислав Крстић из Бродца. Свештеници су тада били Ристо Тешановић из Међаша, поп Миљен – како су га парохијани звали због његове доброте – и Васо Поповић. Тих година свештеници у Бродцу били су још Радован Јовановић из Велиног Села и Стеван Томић из Балатуна. Поп Миљен Тешановић сахрањен је у порти иза новог храма.

Нова црква у Бродцу и њен иконостас грађени су у барокном стилу, што је у то вријеме била новина у босанскохерцеговачком православном корпусу. За разлику од других цркава, ова је има два звоника, па је и сада позната по томе међу ријетким православним богомољама јужно од Саве и Дунава.

Сличне православне цркве налазе се још у Сремским Карловцима, у Темишвару, Панчеву и у Сомбору.



Иконе су велике умјетничке вриједности. Сликао их је Загрепчанин Фердо Кикерец, некадашњи дворски сликар црногорског краља Николе Петровића. Рађене су у техници уље на платну. Двери су јој од кованог жељеза и међу ријеткима су такве врсте у православним храмовима. Новоизграђену цркву, посвећену Светом архангелу Михаилу, освештао је на Петровдан 1884. године тадашњи митрополит зворничко-тузлански Дионисије, Грк поријеклом. Од тада се сваке године на Петровдан великим народним зборовима и молитвама обиљежава овај свети догађај.

Бродачка црква је све вријеме била духовни центар овога дијела Семберије, а у њеној близини касније је никло повеће насеље: парохијски дом, школа, општинска зграда, занатска школа, полицијска станица, амбуланта, кафана, пекара, кредитна задруга, сточна пијаца и породичне куће.

У Првом свјетском рату аустроугарска војска је 1917. године скинула њена четири звона, као што је учинила и са свих православих храмова у Босни, па их одвезла у Беч за ливење топовске муниције. Семберци су одмах са цркве скинули и разбили камену плочу – захвалницу цару Фрањи Јосифу, али су оставили ону племенитом Фрањи Плентају, која је и сада изнад великих двери.
Послије Првог свјетског рата изливена су четири нова звона, по два у сваком звонику, у ливници у Шапрању, у Мађарској, у којој су била изливена и звона која су Аустријанци однијели у царствујућу Виену.

Поново су постављена на звонике 1927. године и од тада се оглашавају широком, родном, плодном и благородном равницом између двије ријеке. У сњежним данима чују се чак у Клењу у Мачви – тридесетак километара далеко.

Записано је да је изливање нових звона коштало 120.000 тадашњих динара, а да је кум великог звона, на освештању, био је домаћин Вајо Милановић, дарујући га са 500 динара.

Бродачка црква имала је посјед од осамдесет и два дунума. Неправедно јој је одузета скоро сва имовина у аграрним реформама 1953. и 1957. године. Сада има само деветнаест дунума.

Зграда цркве обнављана је у неколико наврата, а посљедњи пут 2004. године – темељито.

Осим споменика Кнезу Иви од Семберије, постављеном на мјесту на којем се договарао са домаћинима да откупе мачванско робље, подигнут је споменик и попу Миљену – посљедњем пароху у спаљеној и првом у новој обновљеној бродачкој цркви, те чесма са спомен-плочама свим становницима Бродца упокојеним у туђини и у старом гробљу, те почившим свештеницима ове богомоље – гласовите и у пјесмама опјеване “бродачке бијеле цркве”.

(БН телевизија/ Тихомир Несторовић)