Споменици - култура сјећања или култ смрти?

У нашој балканској стварности, затрованој ратовима, страховима и мржњом, оно што се популарно зове суочавање са прошлошћу, најчешће се претвара у опсједнутост њоме.

Босна и Херцеговина 30.11.2016 | 12:10 "Требамо опростити, али не смијемо заборавити" једна је од најпопуларнијих узречица, која се, у различитим варијантама, може чути приликом обиљежавања годишњица страдања на Балкану. Политичари је највише употребљавају, али је она такође општеприхваћена "мантра" код многих других, од вјерских вођа до НВО.

Став је да треба његовати сјећање, а да се заборав никако не смије допустити, како би будуће генерације биле спашене од понављања грешака, рата и страдања, узрокованих злим другима којима смо окружени, али којима ипак великодушно, али опрезно, треба да праштамо сва страдања и несреће која су нам у прошлости нанијели.

Поставља се питање колико је такво праштање искрено, а колико се у ствари ради о кориштењу мртвих у дневнополитичке сврхе и да ли је уопште могуће праштање без заборава.

"Могу опростити, али не могу заборавити, други је начин да кажете - не могу опростити", рекао је познати амерички теолог Хенри Вард Бичер.

У нашој балканској стварности, затрованој ратовима, страховима и мржњом, оно што се популарно зове суочавање са прошлошћу, најчешће се претвара у опсједнутост њоме, док култура сјећања постаје својеврсни култ смрти.

У Бањалуци је недавно отворена изложба фотографија "Рат сјећања" на којој су приказане бројне слике споменика и мјеста страдања у БиХ. Изложба је настала као дио пројекта "Ратни споменици у БиХ од 1991", а који су урадили чланови Центра за ненасилну акцију (ЦНА) Сарајево-Београд.

Укупно је обухваћен 81 споменик. Творци истраживања били су ревносни, па су забиљежили и"споменике који не постоје", тј. необиљежена мјеста страдања. Сви посјетиоци на отварању, уз закуску и коктел, добили су и бесплатно супер-квалитетну дебелу публикацију са фотографијама и описима наведених споменика.

Хипотеза са којом је ЦНА ушао у истраживање јесте да нам је култура сјећања једнострана и етноцентрична, односно да се у споменицима огледа етничка подијељеност друштва, која узрокује различита и супростављена сјећања на рат и прошлост.

"Споменици интерпретирају прошлост на начин који искључује све остале стране, говоре само о страдању једног народа, док се страдање других или негира или не спомиње…

Неки од тих споменика су испуњени нечим што ме је посебно уплашило, а то је такозвани 'праведнички гњев'. То је нешто што може довести до тога да се неправда коју ћемо починити ка другоме може прихватити или не осудити", рекао је на отварању ове изложбе фотограф Неџад Хорозовић.


Фото: Синиша Станић, МОНДО/Изложба "Рат сјећања"

Творци изложбе и истраживања сматрају да се по споменицима у БиХ може примјетити да постоји такмичење у томе ко је више страдао, као и да је важније памтити ко је непријатељ него ко су страдали.

Из ЦНА наводе да им је намјера да се на овај начин покрене дијалог о могућностима проналажења нових модела меморализације, тј. својеврсног "кориговања" сјећања.

Сматрају и да осим постојећих споменика треба направити и неке нове.

"Када би једна заједница подигла споменик онима који су страдали од злочинаца из редова те заједнице, то би био и те какав корак ка помирењу", сматрају у ЦНА.

Јасно је да се и ово истраживање и иницијатива уклапају у матрицу "праштања, помирења, али никако заборава", јер "није могуће заборавити претрпљене ужасе пошто ће нас духови из прошлости стално прогањати".

А, да ли је заборављање заиста толико лоша идеја?

Прича око споменика увијек је на Балкану повезана са својеврсном "индоктринацијом" историјом, која креће још од основне школе. Сваки засебни школски систем интерпретира догађаје из прошлости потпуно једнострано, различито и често дијаметрално супротно, а уџбеници су пуни крви, страдања, освајача, жртава... У обавезан програм приликом школовања уводе се екскурзије на мјеста страдања, масовне гробнице...

Интересантно је упоредити такав однос према историји са оним који су према њој имали стари Египћани.

"Историје Египта бавиле су се искључиво циклусима Нила, династичким ситницама и набрајањем ритуалних обреда. Буне, ратови и немири уопште нису помињани. Били су довољно паметни да прећуткују зло. И зато су трајали хиљадама година", написао је у књизи "Тушта и тма" Светислав Басара.

С друге стране, чини се да се да се на Балкану, осим ратова, злочина и покоља ништа друго и не памти. У питању је, слажу се многи, морбидна пропаганда, која на свакодневном, несвјесном нивоу буди мрачне пориве, распирује себичност, мржњу и насиље. На дјелу је умјесто памћења - чисто злопамћење.

Потпуни заборав је, наравно, немогућ, али је могуће умјесто мртвих мало више се посветити живима, и умјесто ружних дати шансу лијепим сјећањима.

Шта кажу психолози...

Феномен колективног сјећања у друштвима у конфликту је истраживан у социјалној психологији, поготово на подручјима гдје су на сцени дуготрајни политички или ратни сукоби, попут Израела, Косова, БиХ или Сјеверне Ирске.

"Истраживања показују да у оваквим конфликтним друштвима између осталог владају увјерења о праведности властитих и неправедности циљева друге стране, сопственој виктимизацији, и претјераном наглашавању позитивне слике о сопственој групи. Ови скупови увјерења се преносе трансгенерацијски.

Постојање оваквих увјерења и сјећања у временима отвореног конфликта помажу људима да психички лакше издрже живот у таквим условима. С друге стране, у мирнодопским условима ова увјерења, истраживања показују, не доприносе поправљању међугрупних односа, већ напротив - постају баријера помирењу", рекао је за МОНДО професор социјалне психологије Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци Владимир Турјачанин.

На крају, умјесто закључка, прочитајте шта је о овој теми написао писац Меша Селимовић:

"Не вриједи причати о страшном убијању, о људском страху, о звјерствима и једних и других, не би требало памтити, ни жалити, ни славити. НАЈБОЉЕ ЈЕ ЗАБОРАВИТИ, да умре људско сјећање на све што је ружно, и да дјеца не пјевају пјесме о освети..."(роман "Тврђава", први пасос)

Извор: Мондо.ба