Кад је равница плакала

Поплаве у равници између двије ријеке и нису нека посебна новост. Велике воде Семберији су усудне. Одређене јој и записане. Неизбјежне су. Оне су јој исто као и њена праскозорја и јутра, дани и вечери, облаци и ведрине, сватови и рађања, ратови и страдања, бјежаније и уточишта.

Република Српска 28.11.2016 | 18:36 Поводњи су и начинили семберску равницу. Они је одржавају и доје, хране и чисте, надвисују је и још боље равнају. И увијек иду по реду. Поводњи равницу и даве и поје, отимају јој и носе, доносе и ваљају, пате је и стишћу – њени су. Без поплава не би било ни саме равнице.

Велике воде у равници ударају. Наједном. Узвриште некамо у даљинама, напну се и набрекну, запјене и повилене, полуде и сјуре се између брда и насипа. Када се докуче равнице, ослободе се стега, па се рашире и расплину. Нашироко и нависоко. Побјесне. Тутње и пријете.

Послије њих – олакшање. Отрежњење. Нови живот. Испочетка мокар и глибав, хладан и мемљив, а касније сув и тих.
А онда у неко вријеме сјуре се нове воде, па равница поново зажмури.

Поводњи у равници догађају се редовно – с јесени и у прољеће. Они љетни су ријетки. У посљедњем вијеку могу се на прсте избројати. Зими ријеке, углавном, мирују. Не плаве. Обје – ни трома, широка Сава, нити ћудљива Дрина.

Тако је то у семберској равници од када је свијета и вијека. Од када је исцурило Панонско море, а за њим с југа и запада дотекле ове двије ријеке.

Велике воде су увијек тачне. Никада не изостају. По њима се и догађаји памте и одређује се вријеме. Нема у Семберији ни једне генерације која у свом животу није упамтила бар шест или седам великих поплава. Оне мање, редовне с прољећа када се топе сњегови и у вријеме досадних јесењих киша равничари и не броје. Оне су нешто обично – дођу и прођу. Брзо се изгубе у плаветним измаглицама Паноније.

Мале воде се не памте. А и зашто би? Ријеке се излију. Сава напуни семберске баруштине, успење се уз насип, притисне га и овлажи, па убрзо, ваљда од умора, одустане од преливања у равницу и почне опадати. Повлачи се тромо, али сигурно. По прст или два на дан. Послије тога појаве се подземне воде иза насипа. Хладне и љепљиве – пољске очи. Остану у мочварама скоро до половине маја, па и оне усахну.

Дрина ненадано долази. Обично ноћу. Бучно и наједном. Груне са брда, протутњи испод Гучева и сјури се у равницу, па дан или два, ријетко када три, бучи и хучи, пјени и дроби, ваља и носи. Помахнита. Незаустављиво.

Истутњи се, па се и она брзо повуче у корито, остављајући иза себе на обалама и травама, по старачама и буковима, њивама и утринама, по сеоским путевима и двориштима све оно што је понијела бујица још од Шћепан-поља: балване, камење, шљунак, пијесак, земљу, дрвену грађу, чамце, сламу, сијено, покаткад и угинуле животиње, најчешће дивљач...



Поводњи у равници су борба непрестана. Љути бој човјека и природе – људи и њихових ријека. Рву се. Природа неумољива, а људи истрајни. Носе се и дању и ноћу. Час буду јаче ријеке, час, опет, људи. Побједника нема. Ријеке послије боја покупе своје воде, повуку их у корита и понесу да би је расплинули равнинама у Срему и Мачви – све до Београда.

То надметање ријеке и људи у равници траје колико и свијет. Када су преци данашњих Сембераца дошли у ову равницу из старог краја: са херцеговачких, црногорских, босанских и крајишких брда, прије два или три вијека, одмах су се шчепали са ријекама и њиховим поводњима. Ни мање ни више него што је потребно. Баш снажно – за гушу. Давиле су ријеке, али и људи њих. Носили су се јуначки.

Испрва су се горштаци са брда и крша, ненавикнути на силне воде, пред њеним налетом склањали на високе дубове, а касније су биљежили мјеста гдје се завршавају поводњи, па су на ту подизали села. Тако су настала, подаље од ријека, садашња села: Црњелово, Батковић, Остојићево, Бродац, Трњаци, Даздарево, Дворови...

Борба људи и природе наставила се и када су изграђена нова насеља. Воде су им опет носиле љетину, стоку и имања, а људи су кротили ријеке – подизали су насипе. Прво мале и нејаке, а онда све веће и веће. Снажне и издржљиве. Тако је Сава поред Семберије стијешњена и ушанчена. Дрина код Балатуна, такође.

Упркос томе побједника и даље нема. Али ни губитника. Ријеке поткопавају, притишћу, врте, цибуље и кидишу, а људи затрпавају пукотине на насипима и ојачавају их.

Потомцима некадашњих досељеника горштака ријеке су, ипак, биле најчешће мајке, ријетко када маћехе. Храниле су их, снажиле и спасавале. Тетошиле су их, али када груну поводњи – љубав равничара и ријека престају. На срећу – само кратко. Док се ријеке не истутње.

Памте се велики поводњи у равници. Они су међници у времену Сембераца. Уписани су у њиховом колективном памћењу, па се приповијетке о њима преносе с кољена на кољено исто као и пјесме о јунацима, о злим и добрим временима.

Углавном се памте велике дринске воде. Оне пријетеће, злокобне, хладне и неумољиве. Први упамћени поводањ је онај који се догодио 11. новембра 1896. године. До тада такав невиђен. Огроман.

И нобеловац Иво Андрић га помиње у својим дјелима. На тај дан у граду Бијељини вода је била дубока чак седамдесет центиметара. Постао је први велики међник, па су догађаји у равници одређивани – они прије и они послије те велике воде.

Водена стихија тог дана носила је куће сазидане од ћерпича. Једино је насеље у данашњем Новом Селу остало суво.

Онда су кренули поводњи по устаљеном реду – сваких десет година груне по један.

Априла 1907. године набујала Дашница и Модран поплавили су Бијељину. Поводњи у вријеме Првог свјетског рата нису ни памћени – Семберце су тада притискале опасније невоље. Онда је у децембру 1925. године вода збрисала ромске куће на периферији Бијељине.

Поводањ из 1932. године упамћен је по злу – излиле су се обје ријеке: и Сава и Дрина, па су им се воде саставиле усред равнице. Тако је било и 1943. године. Када су се саставиле воде ових ријека прије ушћа Дрине код Раче.

Опасне воде набујале Дрине поплавиле су равницу и у новембру 1968. године. Страдао је Балатун. Овај поводањ упамћен је и по храбрим људима – херојима: ратару Шарићу из Бродца и Гајићу из Бијељине – спасли су дављенике из Салаша.

И тако би све до почетка 2010. године. Ријеке још с прољећа поред равнице постадоше зле маћехе. И то оне најгоре. Поплавише све што су могле. Обје. И то најсилније што су могле.

Поводњи се наставише и током љета, али и с јесени. Шест пута заредом. Као никада прије тога. Ударише воде с брда, с неба, из корита – са свих страна. Причинише велике штете. Невиђене у повртњацима, на њивама, по двориштима, стајама и пландиштима.
Прођоше прољећне и љетне воде, па роди година. Равничари одахнуше. Онда се догоди чудо над чудима. До тада невиђено – ненадано у зиму подивљаше ријеке. Наједном и моћно.

Дрина повилени. Попела се уз брегове метар, два, три, пет... Дроби све пред собом. Нема јој препрека од Фоче, Горажда, Вишеграда и Зворника. Ударила на обале, попе се уз брда. Вришти као угојена ждребица.

Чим се силна вода сјури иза Гучева, заплави с обје своје стране – Семберију и Мачву. Хучно. Брзо и широко.

Прво је на удару стихије била Јања. Услиједише бесане ноћи и опасни дани. Људи узмичу испред стихије. Удариле воде. Назапамћене. Таквих није било ни у једном међнику равничарских времена и трајања.



Бујица иде даље. Не бира куда ће – по њивама, по путевима, кроз куће, низ удолине, по вишим њивама. Свуда.
Вода се шири.
Хучи.
Поводањ.
Невиђен и опасан.
Катастрофалан.
Поводањ у Амајлијама, Поповима, Дијеловима, Новом Селу. Стиже бујица и тамо гдје је никада није било – до Бијељине. Поче невиђена битка људи и стихије. Природа не узмиче. Наваљује. Равница плаче.
Поводањ.
Неописив.
Бујица јури ка Дворовима. Уђе у Гојсовац, Тријешницу, Даздарево, Криву Бару, Трњаке...
Стихија надире незадрживо.
Улази у куће кроз прозоре, врата и зидове. Избија из подова. Надире са свих страна.
Поводањ.
Неупамћен.

Борба човјека и природе неравноправна. Преостало једино да се спасава голи живот. Нестаје све оно што су кућиле генерације. Нема струје, воде за пиће, хљеба, ватре, лијекова, сточне хране...
Поводањ за приповиједање.

Борба траје. Равница плаче. Личи на непрегледно језеро – на сиње море.

Нижу се бесане ноћи. Ни дани ништа нису бољи. Вода притисла равницу, прибила је уз само земљу и дави је. Не да јој ни да дише. Ударају талас за таласом. Вода преплавила путеве, мостове... Ударила старим својим токовима које су људи зајазили. Дави се стока. Невољи се не назире крај.

Онда услиједи прекретница као у свакој борби када се зауставе сукобљене војске, па се чека на коју ће страну превагнути ратна срећа – да ли ће стизати нове воде или ће се људи предати?

Стидљиво стижу вијести са хидроцентрала – опада ниво ријеке.

Олакшање. Поводањ ријеке Дрине јењава. Семберија вида ране. Штете несагледиве. Немјерљиве.
Када се најмање очекивало, побуни се и ријека Сава. Насрну на насип у Тополовцу. Кидише да га пробије и поплави остатак Семберије.

Драматична борба са тромом ријеком. Један дан и ноћ. Други дан и ноћ, па онда даноноћно. Сљегао се силан свијет. Одупире се стихија. Човјек је надјачао, али се ријека не предаје.

Након поводња равница између двије ријеке личи на бојно поље. Ћути. Чисти се. Суше се куће. Ријеке се повукле у корита и упарадиле се као старе даме. Казниле су равницу. Или је опоменуле? Ко то зна?

Сада се приповиједа о драматичном поводњу. О катастрофалном. И дуго ће се о њему говорити, јер је на самом врху свих знакова и догађаја по којима се управља сав живот у Семберији.

По њему ће се одређивати шта је било прије, а шта послије њега.

Казиваће многа покољења о том поводњу. Каквог није било двјеста година. О огромном, који је у децембру 2010. године расплакао равницу – хранитељицу и уточиште.

Ово је прича о њему.

И о свим великим водама које су у колективном памћењу Сембераца.

О међницима и борби непрестаној човјека и природе. О опстанку и истрајавању. О издржљивости и чврстини, о човјечности и трпљењу.
Искрена.
Равничарска.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)