Нудили му милионе да шпијунира Ђукановића

Живим као пензионер и уживам. Имам националну пензију. Возим бицикл, а функционишем на релацији Подгорица – Београд. Читам и пратим дешавања на светској економској сцени.

Регион 28.11.2016 | 07:28 Овако у ексклузивном разговору за "Блиц недеље" Момир Булатовић, први председник Црне Горе и некадашњи савезни премијер Југославије, одговара на наше питање како данас живи.

Имали сте тек нешто преко 30 година када сте постали председник Црне Горе. Хвата ли вас данас језа када се сетите тих година?

-Имао сам 32 године. Данас не бих дао некоме ко има толико година ни да води приватну фирму, а камоли да буде председник државе. Наравно да нисам имао појма шта ме чека.

Имали сте и још млађег саборца Мила Ђукановића?

- Он је био бриљантан младић. И не кајем се што сам га изабрао за свог сарадника. Ипак, он је идеалан када функционише као број два, али то већ није тако када он о свему одлучује.

Упознали сте се на Економском факултету у Подгорици. Момир као асистент, а Мило као не баш бриљантан студент.

- То је тачно. Али његове ниже оцене заиста нису ништа значиле у политичком смислу. Понављам, он је био бриљантан као сарадник.

Па шта се десило те 1997, када се распао омиљени двојац?

- Па, силе са стране су имале у рукама Ђукановића због шверца цигарета. Он је морао да ради по њиховом нахођењу. А сви знају да је победа Ђукановића на тим изборима била нерегуларна. Па Медлин Олбрајт је шест сати пре затварања бирачких места честитала Ђукановићу. Мени је председник изборне комисије рекао да мора да прогласи победу Ђукановића јер му прете да ће му побити целу породицу. Ја му кажем: "Па прогласи, човече, шта је битније од фамилије?" Црногорци се, иначе, стално деле. Срећом, овај пут нису главе летеле.

Слободана Милошевића памте као великог негативца. А ви сте били његов близак сарадник и никада му нисте окренули леђа. Да ли се кајете због тога?

- Ја сам био и остао "луди Црногорац". Мој морални код ми не дозвољава да окренем леђа сарадницима. Па, мени су давали два милиона долара да шпијунирам Мила Ђукановића, па нисам пристао. Он је, иако се разликујемо, мој председник Владе. Најмање је што сам могао да одем у Хаг и сведочим у корист Милошевића.

Видели сте се са Милошевићем непосредно пред његову смрт у Хагу.

- Он је и тада био достојанствен. Када сам се појавио, рекао је: "Хвала ти, Момо, што си дошао." Умро је три дана након тога. Причао ми је да сумња да га трују. После ме питају да ли је заиста отрован. Па побогу, нисам ја судски форензичар, знам само ово што ми је причао.

Вама као највећу ману, али и као највећи квалитет спочитавају то што нисте окренули леђа Милошевићу. Ипак, Србија у ембаргу, политичка убиства и ратни злочини, зар то нису били "довољни" разлози да промените мишљење?

- Ја Милошевића у Хагу нисам бранио за лошу економску политику или политичка убиства. Ја за убиства нисам имао доказе да бих га бранио. Па убијени су и моји пријатељи Павле Булатовић и Душко Јовановић. Знам шта то значи. Ја само желим да верујем да Милошевић није имао везе са убиствима. Ишао сам у Хаг да сведочим да он није имао везе са ратним злочинима. Мени је била част да сарађујем са председником Србије Слободаном Милошевићем и убеђен сам да није био ратни злочинац.


Фото: Реутерс
Ђукановић, Булатовић и Милошевић

Ви нисте завршили у Хагу?

- Ја сам један од ретких који је био у време рата у државном врху, а није оптужен у Хашком трибуналу, који је и политички суд. Једно време сам био убеђен да ће и мене оптужити, па сам прикупљао документа. Касније сам био ангажован у неколико суђења одбране, и прочитао сам све. Никада нисам могао да замислим да ћу у Хагу видети записник са Врховног савета одбране, јер то су били тајни документи који чак ни нама, као члановима савета, нису били доступни. Сад их имам као документа тужилаштва Трибунала. Није било доказа, да је било - сви бисмо били осуђени.

Да ли сте се са Милошевићем око свега слагали?

- Не. Ми смо се често расправљали, па чак и свађали.

Око чега?

- Па, рецимо, око расподеле новца. На пример, колико ће новца ићи Црној Гори. Знам да сам се најжешће успротивио и када је било масовно хапшење, људи који су избегавали да иду на ратиште. Тада сам рекао: "То у Црној Гори нећемо радити".

Подршка Мири Марковић вам се замера више него Милошевићу?

- Мира Марковић ме је звала да јој промовишем књигу. Она је удовица мог пријатеља и ја је поштујем, ту сам да јој помогнем шта год да јој треба. Ја сваку књигу прочитам, па сам прочитао и њену. Послао сам јој своје мишљење и коментаре који могу да јој се свиде или не. Али то само она зна.

Више пута сте истицали да рата, да је било до председника република СФРЈ, не би било него је то одговарало велики силама. Звучи прилично нереално.

- Па оно што је договорено у Дејтону је било на столу и 1992. у Лисабону. Па зашто то није договорено? У Дејтону су се само Американци питали. Чак и представнике међународне заједнице су третирали као небитне ликове. Ја сам лично питао: "Зашто их не пустите да напишу своје извештаје", а одговорено ми је да ако мисле да су нешто битни, нека их слободно напишу.

Па зар није било сурово од вас, као председника, да учествујете у свему томе где не можете много да утичете, а људи су у то време гинули?

- Наравно да је било сурово. Сећам се да је једном Радован Караџић рекао: "Па како да попустимо, мени је тамо погинуло 25.000 младића?" А ја му кажем :"Радоване, па немој да ти погине још 25.000..." Верујем да је Милошевић био искрен када је желео да направи компромис око поделе територије у БиХ и Хрватској, није претио никаквим оружјем.

И у Хагу је доказано да одговорност за паравојне формације које су ишле из Србије не сноси државни врх и државно руководство. Сећам се, када смо цртали мапе око поделе територије, нешто смо гледали око коридора, око Брчког. А онда је Изетбеговић рекао: ”Немојте то село, ту ми је погинуло 20 момака. Не могу да изађем пред људе чији су најближи изгинули бранећи то село и кажем да сада одједном прелази у Републику Српску." Изетбеговић је био фанатик.

Како сте се ви сналазили?

- Испричаћу вам две анегдоте. Били смо једном у Женеви и тамо нас "нагрде" представници међународне заједнице. И изађе Милошевић пред новинаре и представи све као наш велики дипломатски успех. Ја нисам могао да говорим, само сам констатовао да "ја изгледа нисам био на истом састанку". А други пут испоруче пред мене неке захтеве САД. И ја се спремим да кажем: "Ово су црвене тачке - нема преговора, жуте - можемо да разговарамо и зелене тачке - у реду је." Они ми кажу: "Када Американци траже, све су зелене тачке!"

А данас, да ли сте изненађени сарадњом Вучића и Ђукановића?

- Јесам. Нисам то очекивао. Вучић је оним својим изјавама о државном удару фактички спасао Ђукановића. То је за мене изненађење.

Па многи српски држављани су оптужени да су учествовали у том покушају државног удара. Је ли постојала та идеја о државном удару?

- Последње вечери кампање опозиција је на тргу имала скуп, а ДПС у хали "Морача". Ја сам и једне и друге присталице срео на путу до своје мајке. Све је било најнормалније. Зар би се неко тако шетао и излазио да су имали сазнања да постоји опасност од државног удара? Верујем да од тога није било ништа.


Фото: Митар Митровић / РАС Србија

У Црној Гори је велика подела на Србе и Црногорце.

- Замерам Милу што је запоставио дугорочни и историјски интерес Црне Горе. Запоставио је елемент социјалне правде. Не можете да имате Црну Гору у којој свако сваког зна, а онда одједном се појави екипа која има милионе и тврди да су им то ђедови оставили. Мило је допустио да једна екипа људи скрене Црну Гору са њеног пута историјског постојања и традиције. Док сам ја водио Црну Гору и док није било битно да ли сте Србин или Црногорац, тада је на попису било осам одсто оних који су се изјаснили да су Срби. Када је почела да се води антисрпска политика, на последњем попису је било 32 одсто Срба. Када бисте сада рекли да ће Срби имати приоритет у запошљавању у државној служби, било би 64 одсто Срба. Ми јесмо и Срби и Црногорци, и када то буде схваћено или враћено, Црна Гора ће се вратити својој души и неће се пребројавати.

Црна Гора хита у НАТО?

- Не подржавам улазак Црне Горе у НАТО. Није ми јасно шта ће она са 300 војника у тој организацији.

За кога сте гласали?

- За пријатеље из Демократског фронта. Мандић и Медојевић су на добар начин помирили Србе и Црногорце. Није добро што су мањине сада тас на ваги који ће одлучивати о избору: Исток или Запад? Ипак, да ме неко не схвати погрешно, добро је да мањине имају своје представнике и сва права.

А Србија? Може ли и Русија и ЕУ?

- Та политика је једина могућа. Чак и да се званично одредите против Русије или против ЕУ, ту би се подигао талас који би вас свакако ударио. Када гурнете клатно, оно ће да вам се врати.

Хапшење Маровића очекивано

- Црна Гора је мала, сви се знамо. Примера ради, сви знају да Светозар Маровић има јахту од 10 милиона евра за коју је рекао да му је син добио као поклон од пословног партнера. Па од пословног партнера се добија флаша вискија... Зна се и било је питање тренутка када ће бити ухапшен.

Поздравим се са Ђукановићем

- И даље живим у истој згради и у улазу са Ђукановићем. Када се сретнемо, куртоазно се поздравимо и рукујемо. Па нећемо ваљда очи један другоме да вадимо!? Мада када долазе гости код мене, често их легитимише полиција јер улазе у зграду у којој живи премијер.

Навијао за Трампа

- У изборима у САД сам потпуно промашио у предвиђању победника. Навијао сам за Трампа. Неће много бити другачији однос према Србији, али он је из другачијег естаблишмента у односу на Клинтонове.

Поштујем Путина

- Путина је донело време. Русија је била пре њега земља којој је највише у историји пао БДП а да није имала рат. Нама Русија у таквом стању није могла ни да помогне, али сам сигуран да је Русија тада била јака као данас, да не би било бомбардовања 1999. године.

Извор: Блиц
Фото: Митар Митровић / РАС Србија