Звездина најљепша јесења прича: Лука Аџић и први флерт са славом!

Стрелац победоносног гола у Горњем Милановцу могао би да буде тај који ће да продрма атмосферу око клуба са Маракане. Али само под једним условима – да је још јутрос чуо важну лекцију о доминацији у омладинској школи која није крунисана великом каријером.

Фудбал 28.11.2016 | 21:00 Да може Дејан Станковић би му сигурно рекао исто што и себи после сјаја против Кајзеслаутерна:

„Када на првој великој утакмици постигнеш  гол за Црвену звезду и учествујеш у великој победи знаш да си изабран од неких виших сила да будеш неко и нешто“, написао је Дејан Станковић.

Отац Иван вероватно му је саопштио све што има још док се у слављеничком аутобусу фудбалера Црвене звезде Лука Аџић Ибарском магистралом приближивао Београду. И дан није припадник фудбалске породице оног тренутка када је савладао голмана Металца Немању Белића и кренуо да дечачку радост подели са навијачима Звездин новембарски јунак је морао да спозна да ће сваки његов наредни потез бити посматран кроз велику лупу. Баш велику.

Не због презимена,оца, деде или тетке, већ због сувог спортског податка. Нови изданак Звездине омладинске школе ушао је са 18 година у друштво класних играча. Оних којима током или после омладинског стажа није био потеребан период прилагођавања на први тим. Много пре Аџића то су урадили Владимир Петровић Пижон који је у његовим годинама протурао лопту кроз ноге звездама Реал Мадрида, па Дејан Станковић на много пута споменутом мечу са Кајзерслаутерном. Из ближе прошлости човек одлуке из Милановца следио је „гуштерски“ учинак у првом тиму Луке Јовића и Марка Грујића. Сви они су на почетку сениорске каријере наговестили да знају како се постаје шампион. Излазили су на терен и решавали утакмице. Међутим, неки од њих нису истрајали (да мислимо на Јовића прим.аут) у континуитету. А то је одраз озбиљног квалитета.

Јесте да Црвена звезда и даље има шест бодова предности над Партизаном и Војводином, али Лука Аџић, заједно са голманом Филипом Манојловићем, могао би да буде најлепша Звездина јесења прича. Да једноставно продрама атмосферу око српског шампиона која још од пораза од Сасуола има изглед равне линије.

Погодак Аџића у Милановцу прозивео је исту ону емоцију као прошлогодишњи сјај Марка Грујића. Прозивео је цику, еуфорични урлик и шампионско задовољство. Међутим, много више од инстант радости, изазване Аџићевим првенцем, биће занимљиво видети шта ће у будућности бити са омладинским репрезентативцем Србије.

Нису иста времена, нити његова каријера може да личи на очеву, али у кући, у четири ока, Лука Аџић може да чује како да реагује на флерт са славом. Млађи навијачи Црвене звезде имају површно знање да је Иван Аџић био спортски директор, а средином деведесетих и капитен Црвене звезде. Али трака око руке, матичног клуба, није била највеће достигнућеАџића сениора. Упућени кажу да се играч таквих карактеристика у омладинској школи Црвене звезде није појавио још од почетка седмадесетих и Владимира Петровића Пижона. Лакоћа корака, динамика и осећај за простор учинили су да Иван буде увек испред генерације. Као пионир играо је за омладинце и доминирао.

„Гледао сам га сваку утакмицу уживо. Иван је био чудо, то не можете да схватите. Имао је брзину крила, а технику праве десетке. Био је нешто између Красића и Стојковића. Сви смо мислили да ће направити велику, али велику каријеру“, причао је млађим колегама  један од новинара, сведока Звездиног свакодневног живота с краја осамдесетих.

Прикључен је првом тиму у тренерској ери Драгослава Шекуларца, постао је по кратком поступку љубимац Дејана Савићевића који му је био заштитник и гуру у сениорском тиму... Остатак приче није обојен овако ружичастим тоновима. Отац Луке Аџића платио је цех повредама и можда начину живота који је подразумевао – хедонизам. Међутим, ово није прича о Ивану Аџићу, нити ће Лука у наставку каријере имати префикс свог порекла (а сви знају и ко му је деда прим.аут).

Добра је ствар што, као и његова комплетна генерација, није обасипан превеликом пажњом још од кадетских дана. Знало се да је талентован, јако талентован, прави племенити везиста интиман са лоптом да га је уживање гледати. Али није се правила фама о предводнику „класе 1998“ као са нешто старијим колегама по матичном клубу (Јанковић, Симић, Јовић)... Знало се да је Аџа добар, да може да игра иза шпица и по крилу...

КАРИЈЕРА МУ БИЛА УГРОЖЕНА ЗБОГ РАСТА, КИДАО ЛИГАМЕНТЕ...

Али нико није смео у ватру руку да стави, а можда не сме ни сад, да је Лука кадар да једног дана буде предводник сениорског тима Црвене звезде. Можда и што су се малери лепили за једно од детета које је чувени ловац на Звездине таленте Тома Милићевић узео под своје скуте. Није много прошло о дана када је каријера Луке Аџића висила као бижутерија на танком концу. Било је то у кадетским данима, када је за једно лето израстао 11 центиметара. Имао је проблема са припојима, што је за пубертске данwе релативно нормална појава. Али глас доктора је био суров – морао је да направи једногодишњу паузу у бављењу спортом.

Успео је и то да преброди, као и кидање лигамената на првим сениорским припремама. Добре игре у омладинском тиму Црвене звезде постале су његов заштитни знак.

Прошле године прецизном дијагоналом је преварио голмана Партизана, ове је заједно са Илићем, Николићем и Аџићем чинио убитачан и савршено писмени везни ред... И на крају имао је ОНАЈ продор против Чукаричког који је наговестио да је – зрело. Тачније, да је Лука Аџић прерастао омладинску лигу Србије и да би могао да проба даље. А то даље у случају Звездиног детета значи само једно – свлачионица подно северне трибине и борба за минутажу у првом тиму.

Тај први, али најбитнији корак Лука Аџић је успео да преброди. Биће сада оних популистичких прича о томе како му треба дати бланко подршку и минутажу, јер од Звездиног детета бољег нема. Добили су челници и стручни штаб Црвене звезде озбиљног бисера, али и вруће кромпир у руке....

На њима је све. Као и на Луки, који је ваљда до овог јутра добио важну животну лекцију од оца како да реагује на први флерт са славом...

Извор: моззартспорт