Милица Дабовић: Једино жалим што више нећу пјевати химну поред сестре Ане!

После 14 година од дебија у државном тиму, злата на Европском првенству и бронзе на Олимпијским играма, старија од сестара Дабовић се у сузама опростила од репрезентације и кошарке.

Кошарка 28.11.2016 | 23:40 Заправо, прави опроштаји те врсте и не постоје. Једном део екипе, увек њен део. Нарочито када сте вођа. А Милица је то била, чак и када се не рачунају освојене медаље у историјским успесима наше женске кошарке. Сузе су кренуле саме када је пре меча са Украјином у Нишу од председника КСС Драгана Ђиласа добила круну и урамљен дрес Србије са бројем 72 - број утакмица у националном тиму.

- Не постоји жал, ја сам задовољна собом. Рекла сам милион пута да никада нисам изашла незадовољна са терена и срећна сам због тога. Девојке треба да се боре без мене. Да схвате где су, да достигну врхунац и следеће године да оправдају европску титулу. И ја им желим сву срећу. Једино остаје жал што нећу више са својом сестром да играм и да будем уз њу. И зато сам заплакала јер више нећу стајати поред ње и певати химну - каже Милица.

Волимо је зато што је отворена, директна, неспутана, екстравагантна... Али, емоције су увек ту.

- Тренутно сам окупирана својим животом, то јест дечици којој посвећујем пажњу, која ме обожавају због тога. Отуда и та жеља за кампом који је већ од 4. до 13. августа на Тари. Желим не само да децу учим кошарци, него да их стварно учим како се постаје добар човек. Кад постанеш добар човек тек онда можеш да постанеш не само добар спортиста, него и директор или председник...

Кошаркашка будућност...

- Нисам сигурна да смо на прави начин искористили те медаље, али то није до нас, то је до људи који желе да улажу у спорт, а и ја се надам да ће њих бити. Нада умире последња. И ја се надам да ће то бити много боље, да ће људи схватити да девојчице обожавају спорт, да треба тиме да се баве и да треба неко да их подржи. Једна генерација одлази, друга долази. Оне ипак хоће да буду Тамара, Милица, Ана, Соња, Јелена и остале девојке.

И порука за девојчице.

- Ако желе да буду праве спортисткиње и ако виде у нама идоле, нека тренирају дупло више од својих саиграчица и успеће. Нека слушају родитеље и наставнике, завршавају школе и буду поносне зато што имају циљ. Јер ја сам увек имала циљ. То су биле Олимпијске игре. Остварила сам га и зато могу да кажем да не жалим ни за чим, већ да се сада осећам најсрећнијом особом – закључила је Милица.

Извор: блиц.рс