Коментар: И опет си побиједио, Стивене!
Надам се да се не љутиш што те зовем братом; ближи си ми био од већег дела моје породице, рођеног старијег буразера никада нисам имао, али сам годинама замишљао да би био баш као ти: храбар, дрчан, борбен, чојствен, онај који штити другога од себе више него себе од другога.
Фудбал 26.11.2016 | 23:00
Стиви, брате – надам се да се не љутиш што те зовем братом; ближи си ми био од већег дела моје породице, рођеног старијег буразера никада нисам имао, али сам годинама замишљао да би био баш као ти: храбар, дрчан, борбен, чојствен, онај који штити другога од себе више него себе од другога; понекад схватим да сте ти и твоји исписници последњи велики фудбалери које сам толико волео, а који су били старији од мене, сви остали су данас клинци и стварно ми је, разуми ме, тешко да их гледам с једнаким поштовањем као тебе и твоју генерацију – хајде, јесте се цео фудбалски свет од тебе опростио јуче, добио си порука и захвалница као да си, Боже саклони, мајкао, али свесни смо обојица, а поготово ти, да си већ одавно у пензији.
Отишао си у „мировину“ оног дана када си се после бламаже у Стоуку заувек опростио од црвеног дреса.
(Сећаш ли се те утакмице, Стиви?)
(Ни ја. Баш ничега.)
Испратили су те из Енглеске, писале су новине, недостојно, али је и у томе било толико симболике. Неки су причали да си отишао у Америку да играш фудбал, али свима који су те знали – а ја ћу ти се, ево, последњи пут извинити на томе што сам убеђен да те познајем, и убудуће, или макар до краја овог текста, мораћеш да прихватиш то као чињеницу – било је сасвим јасно да си ти у ствари узео плаћени одмор.
Има у Србији, не знаш то, матораца којима се толико смркло да откупе последњи део свог радног стажа, само да би могли што пре у пензију; ето, баш то си ти урадио када си запалио тамо преко океана, да једеш биг мекове са Алекс и девојчицама и да те баш брига за фудбал. Па и било те је баш брига, како и не би било?
(Сећаш ли се како ти је било у Ел Еју, Стивене?)
(Ма ни ја, шта ти је, ложим те.)
Пензионер си већ годину и по, али морам да ти признам да сам страховао ових последњих неколико седмица, откако си отишао из тог града где су сви лепи, весели, и имају по 32 здрава зуба у вилици, и јасно ми је да некоме ко је рођен на Мерсисајду може да заличи да је то живот.
(Није, то је тек имитација).
Страховао сам, јер нисам знао да ли те је та Америка променила, велика је то земља, и иако је ниси схватио за озбиљно, можда ти се још играло.
Можда су те у прекратким, претоплим калифорнијским ноћима будиле ноћне море, можда би све у том сну почело како треба, једне магичне ноћи у Истанбулу, када би Ливерпул водио 3:0 и онда би се ти оклизнуо и Милан, последњи велики Милан би узвратио, дошли би до 3:3 и тукли би нас на пенале, а ти би плакао; да ли сањаш већ месецима како се клизаш кад не треба, Стивене, па си пожелео, проклете су те предуге ноћи док хучи океан, па си пожелео да се вратиш и да пробаш још једном у свом Ливерпулу, сада са Јиргеном Клопом?
(Клоп би те баш готивио, а? Знаш да би. И ти би њега.) (И ти ћеш њега.)
(Него, сећаш ли се онда кад си се стварно оклизнуо?)
(Ни ја, не брини.)
Страховао сам, стварно, да ћеш први пут у животу направити нешто што не иде у корист твог вољеног клуба, јединог којег си имао.
(Треба ли да понављамо? Јединог којег си имао. Јединог који те имао.)
Познавао сам те превише добро, али никада не треба потценити моћ људске сујете, зна та кучка да буде јача од сваке врлине; зато сам, понављам, страховао.
Био сам будала, Стиви, и опрости на томе; тек сада, када си и овима који те не познају објавио да одлазиш у пензију, схватио сам да ћеш ти, као и толико пута у каријери, увек, увек, увек (океј, скоро увек) урадити оно што је најбоље за твој клуб.
Урадио си најбоље када си отишао, тог дана после Стоука којег се нико више и не сећа, и када си давао све оне голове, и сада када си објавио ово што смо ми, твоји другари и твоја браћа, одавно знали.
Јер превише је било оних који су прижељкивали твој повратак, знајући да ниси имао опроштај какав доликује таквој легенди, и сигурно је малецни црв у твојој глави помислио да би могао да дођеш поново у своју кућу (адресу памтиш, Л4 0ТХ, Јунајтед Кингдом), где је Клоп и где се прави тим који би могао да узме титулу, једину која ти недостаје, једину коју ниси успео да пригрлиш.
Замишљали су многи тај хепиенд, али Стивене – и ово иде на душу онима који су смислили глупаву фору да је „Стевие Г“ у ствари „Стевие Ме“ – ево, рећи ћу ја оно што треба рећи: ти си увек знао да је клуб већи од тебе, од Јиргена, од Шенклија, од Пејслија, од Кенија, од Сунеса, од свих нас, и да би твоје појављивање у Мелвуду и на Енфилду донело потпуно другу атмосферу у граду који те волео. Да би то подрило, а сигурно је да би, ауторитет оног насмејаног, дивног Немца.
Зато је било немогуће да се вратиш сада.
Зато си одабрао да се повучеш и да чекаш ту митску титулу.
(А веруј ми, ако је освојимо овог маја, или наредног маја, или било којег маја, веруј ми: она је твоја једнако колико и Кутињова, Милнерова, Хендова, Лаланина, Манеова, Ловренова, Фирминова...)
(Извини, лупам, она ће бити Карагерова и твоја, и Фаулерова, и Овенова, и свих оних разиграних духова на ободу игралишта на Енфилду, па тек онда тих нових – ма колико били сјајни – момака у црвеним дресовима.)
(Опрости и на оволико заграда, Стивене, али ви пензионери макар имате времена све да их прочитате.)
Стиви, брате, видео сам у четвртак, 24. новембра како су ти се сви одужили, од највећих имена ове игре данас до твојих савременика, срце ми се цепало када ти је писао Луис Суарез, и било је пуно када је Би–Би–Си подсетио да си једини играч који је постигао голове у финалима Лиге шампиона, Купа УЕФА, ФА купа и Лига купа, и када су те хвалили Марк Лоренсон и Кени Далглиш, и када је Торес написао да му је част што је играо с тобом, и то су написали и Маскерано и Ћаби Алонсо (сећаш ли се да ли си имао бољег парњака од Ћабија? Ни ја!), а тек када су кренули хвалоспеви од оних који су играли против тебе или волели Јунајтед или Евертон, схватио сам да ништа што ти ја напишем неће бити једнако важно.
И ако се не сећам све онога, онда немам право да се сећам у истом тексту ни Истанбула ни Вест Хема ни Алавеса (хахаха, знаш ли да си тада носио број 17? Ни ја!), ничега, и онда немам ништа друго сем фрагмената текстова које сам писао на овом истом месту, о теби, једином играчу који ми је обећао да ће Ливерпул поново бити велики и то обећање није изневерио.
Ево ти, ако ти ишта значи, неколико набацаних цитата, са овог истог места, са овог истог сајта МОЗЗАРТ Спорта на којем – одаћу вам и ту тајну – има више навијача Ливерпула него било ког другог страног клуба, ево ти мојих речи јер друге немам и нисам играо с тобом нити те упознао (мада си ми брат), тек да остану, нека их, ако икада научиш српски:
„Не постоји комплетнији играч који је обележио последњу деценију и кусур од Џерарда. Можда, чак, не постоји комплетнији фудбалер у историји ове игре. Не, није имао пас као Пирло, ни виц као Тоти, ни чврстину Лампарда, ни застрашујуће знање Зидана, ни шмек Рикија Каке, ни снагу Роналда, ни генијалност Месија, ни чудесност Анрија, ни таленат Роналдиња... Можда није ни најбољи фудбалер Ливерпула свих времена: тешко ће са трона ико скинути Кенија Далглиша, мада ће старији навијачи и даље помињати Билија Лидела.
Али, Џерард је имао – и има! – од свега помало, као неки ГМО који је састављен у каквој имагинарној лабораторији фудбалских нобеловаца Шенклија, Пејслија, Михелса и Херере: ултимативни модерни фудбалер, смерница, показатељ и слика и прилика игре на прелазу два века. Са физичким предиспозицијама да игра било шта (једном је, против Астон Виле, још као клинац, чини ми се 2000. године, читав меч одиграо на месту левог бека, и није направио ниједну грешку), са 'маном' да не уме да успори игру, него увек тера напред, са клизећим стартом којег се не би постидео ни Паоло Малдини, Џерард је фудбалер са великим Ф, онај који заслужује да се поред те одреднице, у некој енциклопедији, нађе само његова слика. И дефиниција је сувишна...“
(Имам ја тога још.)
„Неко други не би поднео лавину спрдње која је уследила; неком другом навијачи би замерили довољно да му оборе самопоуздање до Маријанског рова и полако га изгурају из клуба; Џерард је довољно мудар да зна да нема велике љубави без велике патње, ни великих дела без страховитих грешака, да си највећи онда када треба да усред олује устанеш из блата, руком нехајно склониш белег са рамена, и кренеш даље, уздигнуте главе, неуплашен од мрака...“
(И још.)
„И онда, када и тас на ваги покаже да није био савршен, али да је имао све, и да није било комплетнијег фудбалера, али са фалинкама које га, парадоксално, чине људскијим и зато већим и значајнијим, она ће га реч, кажу, дисквалификовати, реч која ће га изједати изнутра попут рака и која ће га, на крају баладе, тик пре одјавне шпице, послати преко океана.
Титула. Проклета, недостижна, недосањана, неухватљива...
Али, хајде опет, по хиљадити пут: титула, па шта? Па шта? Па шта?
Зар је заиста само сребрнина важна у животу и фудбалу, или је неупоредиво битније бити вредан, упоран, покушавати, неуспевати, покушавати опет, бити искрен према себи и другима, бити играч због којег може да вам заигра осмех и потеку сузе?
Хоћете ли, дакле, деци причати о свим оним безвезњаковићима и тукцима што су подизали пехаре које нису ничим заслужили, или ћете се сетити момка о којем је толико дуго брујао и певао велики Коп, који је умео да окрене утакмицу наглавачке, у чијем се стопалу крила цела флота адмирала Нелсона, у чијем је великом скаузерском срцу било љубави, страсти и непоколебљивости, у мозгу меланж најлепших ода Ленона, Макартнија, Раша, Клеменса, Молбија, а у капитенској траци, као у тотему, онај промил додатне снаге који одваја храброг од хероја, мајстора од легенде, човека од бесмртника... ?“
(Океј, Стиви, немам више.)
(Лажем, имам. Али нећу.)
И шта сад? Знамо обојица, Стивене, где је твоја судбина. (У ствари, знамо сва тројица, ако рачунамо и хер Јиргена.)
Као много већи познавалац историје Ливерпула од мене, ти знаш шта је за њега значио један други Стив, Хајвеј. Не само као човек који је донео онолико радости на терену (пет титула првака Енглеске, три титуле првака Европе), и због тога добио најлепшу песму која одзвања са Копа („ ... Wе хад дреамс анд сонгс то синг...“) него представник, гласноговорник, зачетник институције која је створила последњу жетву великих играча пониклих на Мерсисајду. Рецимо, Џејмија Карагера или неког тамо Стивена Џерарда.
Ту лежи твоја будућност, макар краткорочна.
Сви знамо да ћеш једног дана бити менаџер Ливерпула – надамо се као Кени Далглиш, не као Грем Сунес – али хајде, дотад, створи некога ко ће бити макар четвртина Џерарда и макар половина твог ортака Каре.
Мелвуд прво, па онда Енфилд, и титула је твоја. Пардон, наша.
И онда ћу ти написати, Стиви, без заграда, без задршке, без горчине на тастатури: другар, сећаш ли се кад оно нисмо освојили титулу дуже од две и по деценије?
Ни ја.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар