Komentar: I opet si pobijedio, Stivene!

Nadam se da se ne ljutiš što te zovem bratom; bliži si mi bio od većeg dela moje porodice, rođenog starijeg burazera nikada nisam imao, ali sam godinama zamišljao da bi bio baš kao ti: hrabar, drčan, borben, čojstven, onaj koji štiti drugoga od sebe više nego sebe od drugoga.

Fudbal 26.11.2016 | 23:00 Kažu da si otišao u penziju, Stivene, ali i ti i ja i toliko miliona ljudi na planeti – stotinu? Dve stotine? Je li nas po broju globalnih navijača pretekao Junajted ili smo još prvi? I da li je bitno uopšte? – znamo da je to bajata vest.

Stivi, brate – nadam se da se ne ljutiš što te zovem bratom; bliži si mi bio od većeg dela moje porodice, rođenog starijeg burazera nikada nisam imao, ali sam godinama zamišljao da bi bio baš kao ti: hrabar, drčan, borben, čojstven, onaj koji štiti drugoga od sebe više nego sebe od drugoga; ponekad shvatim da ste ti i tvoji ispisnici poslednji veliki fudbaleri koje sam toliko voleo, a koji su bili stariji od mene, svi ostali su danas klinci i stvarno mi je, razumi me, teško da ih gledam s jednakim poštovanjem kao tebe i tvoju generaciju – hajde, jeste se ceo fudbalski svet od tebe oprostio juče, dobio si poruka i zahvalnica kao da si, Bože sakloni, majkao, ali svesni smo obojica, a pogotovo ti, da si već odavno u penziji.

Otišao si u „mirovinu“ onog dana kada si se posle blamaže u Stouku zauvek oprostio od crvenog dresa.

(Sećaš li se te utakmice, Stivi?)

(Ni ja. Baš ničega.)

Ispratili su te iz Engleske, pisale su novine, nedostojno, ali je i u tome bilo toliko simbolike. Neki su pričali da si otišao u Ameriku da igraš fudbal, ali svima koji su te znali – a ja ću ti se, evo, poslednji put izviniti na tome što sam ubeđen da te poznajem, i ubuduće, ili makar do kraja ovog teksta, moraćeš da prihvatiš to kao činjenicu – bilo je sasvim jasno da si ti u stvari uzeo plaćeni odmor.

Ima u Srbiji, ne znaš to, matoraca kojima se toliko smrklo da otkupe poslednji deo svog radnog staža, samo da bi mogli što pre u penziju; eto, baš to si ti uradio kada si zapalio tamo preko okeana, da jedeš big mekove sa Aleks i devojčicama i da te baš briga za fudbal. Pa i bilo te je baš briga, kako i ne bi bilo?

(Sećaš li se kako ti je bilo u El Eju, Stivene?)

(Ma ni ja, šta ti je, ložim te.)

Penzioner si već godinu i po, ali moram da ti priznam da sam strahovao ovih poslednjih nekoliko sedmica, otkako si otišao iz tog grada gde su svi lepi, veseli, i imaju po 32 zdrava zuba u vilici, i jasno mi je da nekome ko je rođen na Mersisajdu može da zaliči da je to život.

(Nije, to je tek imitacija).

Strahovao sam, jer nisam znao da li te je ta Amerika promenila, velika je to zemlja, i iako je nisi shvatio za ozbiljno, možda ti se još igralo.

Možda su te u prekratkim, pretoplim kalifornijskim noćima budile noćne more, možda bi sve u tom snu počelo kako treba, jedne magične noći u Istanbulu, kada bi Liverpul vodio 3:0 i onda bi se ti okliznuo i Milan, poslednji veliki Milan bi uzvratio, došli bi do 3:3 i tukli bi nas na penale, a ti bi plakao; da li sanjaš već mesecima kako se klizaš kad ne treba, Stivene, pa si poželeo, proklete su te preduge noći dok huči okean, pa si poželeo da se vratiš i da probaš još jednom u svom Liverpulu, sada sa Jirgenom Klopom?

(Klop bi te baš gotivio, a? Znaš da bi. I ti bi njega.) (I ti ćeš njega.)

(Nego, sećaš li se onda kad si se stvarno okliznuo?)

(Ni ja, ne brini.)

Strahovao sam, stvarno, da ćeš prvi put u životu napraviti nešto što ne ide u korist tvog voljenog kluba, jedinog kojeg si imao.

(Treba li da ponavljamo? Jedinog kojeg si imao. Jedinog koji te imao.)

Poznavao sam te previše dobro, ali nikada ne treba potceniti moć ljudske sujete, zna ta kučka da bude jača od svake vrline; zato sam, ponavljam, strahovao.

Bio sam budala, Stivi, i oprosti na tome; tek sada, kada si i ovima koji te ne poznaju objavio da odlaziš u penziju, shvatio sam da ćeš ti, kao i toliko puta u karijeri, uvek, uvek, uvek (okej, skoro uvek) uraditi ono što je najbolje za tvoj klub.

Uradio si najbolje kada si otišao, tog dana posle Stouka kojeg se niko više i ne seća, i kada si davao sve one golove, i sada kada si objavio ovo što smo mi, tvoji drugari i tvoja braća, odavno znali.

Jer previše je bilo onih koji su priželjkivali tvoj povratak, znajući da nisi imao oproštaj kakav dolikuje takvoj legendi, i sigurno je malecni crv u tvojoj glavi pomislio da bi mogao da dođeš ponovo u svoju kuću (adresu pamtiš, L4 0TH, Junajted Kingdom), gde je Klop i gde se pravi tim koji bi mogao da uzme titulu, jedinu koja ti nedostaje, jedinu koju nisi uspeo da prigrliš.

Zamišljali su mnogi taj hepiend, ali Stivene – i ovo ide na dušu onima koji su smislili glupavu foru da je „Stevie G“ u stvari „Stevie Me“ – evo, reći ću ja ono što treba reći: ti si uvek znao da je klub veći od tebe, od Jirgena, od Šenklija, od Pejslija, od Kenija, od Sunesa, od svih nas, i da bi tvoje pojavljivanje u Melvudu i na Enfildu donelo potpuno drugu atmosferu u gradu koji te voleo. Da bi to podrilo, a sigurno je da bi, autoritet onog nasmejanog, divnog Nemca.

Zato je bilo nemoguće da se vratiš sada.

Zato si odabrao da se povučeš i da čekaš tu mitsku titulu.

(A veruj mi, ako je osvojimo ovog maja, ili narednog maja, ili bilo kojeg maja, veruj mi: ona je tvoja jednako koliko i Kutinjova, Milnerova, Hendova, Lalanina, Maneova, Lovrenova, Firminova...)

(Izvini, lupam, ona će biti Karagerova i tvoja, i Faulerova, i Ovenova, i svih onih razigranih duhova na obodu igrališta na Enfildu, pa tek onda tih novih – ma koliko bili sjajni – momaka u crvenim dresovima.)

(Oprosti i na ovoliko zagrada, Stivene, ali vi penzioneri makar imate vremena sve da ih pročitate.)

Stivi, brate, video sam u četvrtak, 24. novembra kako su ti se svi odužili, od najvećih imena ove igre danas do tvojih savremenika, srce mi se cepalo kada ti je pisao Luis Suarez, i bilo je puno kada je Bi–Bi–Si podsetio da si jedini igrač koji je postigao golove u finalima Lige šampiona, Kupa UEFA, FA kupa i Liga kupa, i kada su te hvalili Mark Lorenson i Keni Dalgliš, i kada je Tores napisao da mu je čast što je igrao s tobom, i to su napisali i Maskerano i Ćabi Alonso (sećaš li se da li si imao boljeg parnjaka od Ćabija? Ni ja!), a tek kada su krenuli hvalospevi od onih koji su igrali protiv tebe ili voleli Junajted ili Everton, shvatio sam da ništa što ti ja napišem neće biti jednako važno.

I ako se ne sećam sve onoga, onda nemam pravo da se sećam u istom tekstu ni Istanbula ni Vest Hema ni Alavesa (hahaha, znaš li da si tada nosio broj 17? Ni ja!), ničega, i onda nemam ništa drugo sem fragmenata tekstova koje sam pisao na ovom istom mestu, o tebi, jedinom igraču koji mi je obećao da će Liverpul ponovo biti veliki i to obećanje nije izneverio.

Evo ti, ako ti išta znači, nekoliko nabacanih citata, sa ovog istog mesta, sa ovog istog sajta MOZZART Sporta na kojem – odaću vam i tu tajnu – ima više navijača Liverpula nego bilo kog drugog stranog kluba, evo ti mojih reči jer druge nemam i nisam igrao s tobom niti te upoznao (mada si mi brat), tek da ostanu, neka ih, ako ikada naučiš srpski:

„Ne postoji kompletniji igrač koji je obeležio poslednju deceniju i kusur od Džerarda. Možda, čak, ne postoji kompletniji fudbaler u istoriji ove igre. Ne, nije imao pas kao Pirlo, ni vic kao Toti, ni čvrstinu Lamparda, ni zastrašujuće znanje Zidana, ni šmek Rikija Kake, ni snagu Ronalda, ni genijalnost Mesija, ni čudesnost Anrija, ni talenat Ronaldinja... Možda nije ni najbolji fudbaler Liverpula svih vremena: teško će sa trona iko skinuti Kenija Dalgliša, mada će stariji navijači i dalje pominjati Bilija Lidela.

Ali, Džerard je imao – i ima! – od svega pomalo, kao neki GMO koji je sastavljen u kakvoj imaginarnoj laboratoriji fudbalskih nobelovaca Šenklija, Pejslija, Mihelsa i Herere: ultimativni moderni fudbaler, smernica, pokazatelj i slika i prilika igre na prelazu dva veka. Sa fizičkim predispozicijama da igra bilo šta (jednom je, protiv Aston Vile, još kao klinac, čini mi se 2000. godine, čitav meč odigrao na mestu levog beka, i nije napravio nijednu grešku), sa 'manom' da ne ume da uspori igru, nego uvek tera napred, sa klizećim startom kojeg se ne bi postideo ni Paolo Maldini, Džerard je fudbaler sa velikim F, onaj koji zaslužuje da se pored te odrednice, u nekoj enciklopediji, nađe samo njegova slika. I definicija je suvišna...“

(Imam ja toga još.)

„Neko drugi ne bi podneo lavinu sprdnje koja je usledila; nekom drugom navijači bi zamerili dovoljno da mu obore samopouzdanje do Marijanskog rova i polako ga izguraju iz kluba; Džerard je dovoljno mudar da zna da nema velike ljubavi bez velike patnje, ni velikih dela bez strahovitih grešaka, da si najveći onda kada treba da usred oluje ustaneš iz blata, rukom nehajno skloniš beleg sa ramena, i kreneš dalje, uzdignute glave, neuplašen od mraka...“

(I još.)

„I onda, kada i tas na vagi pokaže da nije bio savršen, ali da je imao sve, i da nije bilo kompletnijeg fudbalera, ali sa falinkama koje ga, paradoksalno, čine ljudskijim i zato većim i značajnijim, ona će ga reč, kažu, diskvalifikovati, reč koja će ga izjedati iznutra poput raka i koja će ga, na kraju balade, tik pre odjavne špice, poslati preko okeana.

Titula. Prokleta, nedostižna, nedosanjana, neuhvatljiva...

Ali, hajde opet, po hiljaditi put: titula, pa šta? Pa šta? Pa šta?

Zar je zaista samo srebrnina važna u životu i fudbalu, ili je neuporedivo bitnije biti vredan, uporan, pokušavati, neuspevati, pokušavati opet, biti iskren prema sebi i drugima, biti igrač zbog kojeg može da vam zaigra osmeh i poteku suze?

Hoćete li, dakle, deci pričati o svim onim bezveznjakovićima i tukcima što su podizali pehare koje nisu ničim zaslužili, ili ćete se setiti momka o kojem je toliko dugo brujao i pevao veliki Kop, koji je umeo da okrene utakmicu naglavačke, u čijem se stopalu krila cela flota admirala Nelsona, u čijem je velikom skauzerskom srcu bilo ljubavi, strasti i nepokolebljivosti, u mozgu melanž najlepših oda Lenona, Makartnija, Raša, Klemensa, Molbija, a u kapitenskoj traci, kao u totemu, onaj promil dodatne snage koji odvaja hrabrog od heroja, majstora od legende, čoveka od besmrtnika... ?“

(Okej, Stivi, nemam više.)

(Lažem, imam. Ali neću.)

I šta sad? Znamo obojica, Stivene, gde je tvoja sudbina. (U stvari, znamo sva trojica, ako računamo i her Jirgena.)

Kao mnogo veći poznavalac istorije Liverpula od mene, ti znaš šta je za njega značio jedan drugi Stiv, Hajvej. Ne samo kao čovek koji je doneo onoliko radosti na terenu (pet titula prvaka Engleske, tri titule prvaka Evrope), i zbog toga dobio najlepšu pesmu koja odzvanja sa Kopa („ ... We had dreams and songs to sing...“) nego predstavnik, glasnogovornik, začetnik institucije koja je stvorila poslednju žetvu velikih igrača poniklih na Mersisajdu. Recimo, Džejmija Karagera ili nekog tamo Stivena Džerarda.

Tu leži tvoja budućnost, makar kratkoročna.

Svi znamo da ćeš jednog dana biti menadžer Liverpula – nadamo se kao Keni Dalgliš, ne kao Grem Sunes – ali hajde, dotad, stvori nekoga ko će biti makar četvrtina Džerarda i makar polovina tvog ortaka Kare.

Melvud prvo, pa onda Enfild, i titula je tvoja. Pardon, naša.

I onda ću ti napisati, Stivi, bez zagrada, bez zadrške, bez gorčine na tastaturi: drugar, sećaš li se kad ono nismo osvojili titulu duže od dve i po decenije?

Ni ja.

Izvor: mozzartsport