Прича: Словенац коме је Партизан дао љубав, дао срећу...!

Навијач Партизана из Марибора прича за блог "Црно-беле носталгије" како је заволео београдски клуб. И дан данас навија за Партизан, а његовим стопама кренули су и млађи нараштаји.

Фудбал 25.11.2016 | 00:00 Мариборчанин Антон Драшлер био је дугогодишњи секретар Клуба навијача Партизана из овог словеначког града. Љубав према црно-белима родила се случајно и од тог дана више се није раздвајао од омиљеног клуба.

Пратећи Партизан пропутовао је много, доживео пуно лепих тренутака, али и сачувао понеку горку успомену. Сећање, по правилу, повлачи оне најлепше моменте.

Одакле сте, чиме се бавите и од када сте навијач Партизана?

"Рођен сам 25. децембра 1946. у Чрнци (село код Горње Радгоне), где је отац био командант на граници Југославије и Аустрије. После пар година преселили смо се у Марибор, где сам и данас настањен. Сада сам већ неколико година пензионер, а навијач Партизана сам постао после финала купа 1957 године против Радничког из Београда. Слушали смо радио пренос у једном ресторану. Ја сам био са мојим стрицем Миланом, а он је иначе навијао за Хајдук. Раднички је водио 3:0 и сви смо били љути, а мени се Партизан као име одмах допао, јер је отац био партизан и носилац Партизанске споменице. Били су тада присутни и звездаши, те навијачи Браника из Марибора, за којег сам тада навијао и играо. Пред свима сам рекао да навијам за Партизан и стриц ме је сажаљавао. Али, кад се утакмица завршила победом Партизана од 5:3, био сам главни."

Није баш уобичајено да људи из Словеније навијају за Партизан?

"Напротив, много Словенаца навија за Партизан! Добро, нема баш доста нас Словенаца али свеједно, има нас довољно. Моје определење за Партизан је већ наведено, али подвлачим да су и отац и мама били у НОБ. И Партизан ми је због тога био драг."

Да ли сте у својој околини имали још познаника који су са Вама делили наклоност црно-белој боји и попут Вас, навијали за Партизан? Колики је број навијача Партизан имао у Словенији, у односу на остале клубове, Хајдук, Динамо, Звезду, Олимпију, Марибор?

"Нас је у Марибору било око три стотине. Мислим да је чланарину плаћало редовно скоро 270 људи. Председник клуба навијача био је Перо Шешум. Ја сам био секретар а Ивица Пантић члан одбора. Била су још двојица али имена се сад не сећам. У Марибору је било још пар клубова навијача, а по броју навијача јак је био Хајдук."

Ко су Вам били омиљени играчи Партизана? Која Вам је генерација Партизана посебно прирасла за срце?

"Пре свих, 'Партизанове бебе' као генерација. А играчи -  Галић, Шошкић, Вукотић, Манце и Клинчарски.

Ви сте били секретар Клуба навијача Партизана у Марибору. Опишите нам укратко како је то тада изгледало, које су Вам биле активности унутар клуба навијача, да ли сте имали учешћа у раду фудбалског клуба и на који начин?

"Кад смо имали клуб навијача, било је то време за незаборав. Дружење, посета утакмицама, Загреб, Ријека, Љубљана (посебно драга била је утакмица за првака 1976). Ишли смо и у Београд. Ја сам пратио Партизана где год сам могао. То знају навијачи из Београда. Организовали смо тих година у Марибору 'Црно-белу ноћ', певали су редовно Чоби и Про Арте. Био сам и у Крушевцу, и у Чачку са навијачима Партизана. Лепа су то била времена."

Шта бисте најпре желели да заборавите као непријатну епизоду из историје Партизана?

"Заборавити не могу ништа. То је део моје историје и историје Партизана. Све има своју муку и весеље. Финале носим и сада у сећању. Било је тако како је било и поносан сам на то. Ипак је било тешко доћи до финала и никад ближе прваку Европе. Криза са Младинићем? То је била једна тешка епизода и сад ми је јаснији и распад Југославије. Тад сам схватио шта је човек као јединка све у стању да уради. Мени су ти неки људи били врло чудни и нисам тада схватао где то може одвести. Тада сам на Скупштини говорио, дао свој допринос, али смо изгубили. Чак ни ми навијачи нисмо тада били јединствени. Штета."

А Вама најдража утакмица Партизана којој сте присуствовали је...

"Партизан:Звезда 5:0. Мислим да се играло октобра 1962. Онда када је Галић дао гол петом. Брат је имао рођендан и ишли смо у Београд без њега. Било је још драгих утакмица."

Да ли се у Словенији, после стицања независности, међу навијачима Партизана донекле изгубило интересовање за клуб, с обзиром на то да сада Партизан не игра више заједничку лигу са словеначким клубовима?

"Они прави, које ја знам, сви су и даље навијали, али неки тајно. Ја сам свуда где сам могао изјављивао да навијам за Партизан. Има и један такав интервју у новинама Вечер. Радио сам на томе да има много младих навијача Партизана, а и моји унуци и моја ћерка, сви навијају за Партизан. "

Доста Словенаца је носило дрес Партизана, кога бисте Ви издвојили? 

" Златка Заховића и Дарка Миланича."

Како, у најкраћем, оцењујете тренутну ситуацију у Партизану и српском фудбалу? Шта Партизану недостаје да би у европским оквирима постао конкурентнији него што је то сада?

"Као прво, треба нам смиривање ситуације и да навијачи преко клубова навијача могу учествовати у неким одлукама. Сада се дешава много неких чудних ствари и бојим се за Партизан."

Упознали сте много Партизанових играча, тренера, клупских функционера и људи запослених у клубу. Да ли и данас одржавате те контакте, да ли издвајате посебно неко од тих пријатељстава?

"Бројни су били такви контакти. Са некима се и сада одржавају, а то су Воја Радојевић, Дарко Тешовић, Бранко Вучичевић, Душан Трбојевић, Драган Шушњар..."

Шта бисте описали као најдрагоценије искуство током Вашег вишедеценијског навијања за Партизан?

"Партизан ми је дао много. Дао ми је другарство, дао ми је љубав. Шта више од тога ти треба да будеш срећан?"

Извор: мондо.рс