Приче завичајне: Салонске и друге приче

Понос подрињског туризма је гласовита и некада монденска Бања Ковиљача, смјештена између чудесне планине Гучева и плаховите Дрине, а понос Бање Ковиљаче је ресторан "Кур-салон" у коме су некадбили апартмани краљевске лозе Карађорђевића. Овај ресторан има и своје - салонске приче

Србија 22.11.2016 | 19:40 На мјесту гдје Дрина почиње да тече спорије и, чини се, да јој вода не зна на коју ће окренути страну, гдје јој је корито широко и опасано кудравим Гучевом, уз ријеку, стару упарађену даму, на њеној десној обали угнијездило се монденско мјесто - Бања Ковиљача.

- "Бања! Аааа... Ковиљача! Она лепа Ковиљача... Да! Да! Ковиљача..." - као да јој душа наједном зајецала, сјетно је, скоро побожно рекла саговорнику, средином двадесетог вијека, једна отмена београдска госпођа када јој је овај, узгред, поменуо да је родом из Бање Ковиљаче.

Госпођа је послије тога заћутала, на тренутак је зажмурила, а на лицу јој се појавио мали, слатки, једва примјетан осмијех.

Изгледало је као да нешто призива, па да га онда пребира, поспрема, слаже и милује.




Успомене. Када је поново отворила очи, госпођа се јасније насмијешила, извинила се и изашла на широку београдску улицу. Једино су она и њени слатки - мали и јаснији - осмијеси знали шта јој се све, тачно када, како, гдје, с ким и зашто збило у Бањи Ковиљачи.

Још једна од прича о гласовитој бањи. Једна од салонских прича. Прича ни нова нити неочекивана, али свједочи о томе да је Бања Ковиљача била на гласу. То су салонске приче, јединствене у свијету. Непоновљиве и топле. Искрене. Име су добиле по "Кур - салону" - ријетком архитектонском здању у њеном парку.

"Кур - салон" је симбол Бање Ковиљаче. По њему се Бања распознаје. Раније су га звали Бањски дом. Има двије куле и велику полукружну терасу са стубовима. Некада се причало да "Кур - салон" има "брата близанца" у Француској, али су архитекте то одлучно демантовале - он је јединствен. Оно што је у Бањи грађено представља само рефлекс француске архитектуре. У Ковиљачи све почиње и све се завршава у овом здању, у централном дијелу бањског парка - у "Кур - салону“.

У „Кур-салону“ апартмане су имали краљица Марија и краљ Александар први Карађорђевић, а раније се у овој бањи лијечио и краљ Петар Први Карађорђевић, па се бања назива још и краљевском.

О „Кур – салону“ казују се многе приче. Ткају се као меко предиво и слажу у културно насљеђе као рухо дјевојке стасале за удају. Ријетко се биљеже, али се памте, па су оне у нашем времену модерних медија и технике једине остале као усменост.

Још се само салонске приче преносе с кољена на кољено. А има их много. Скоро колико и зрна пијеска у прелијепом здању. Неке су настале у приземљу "Кур - салона", у кафанској сали, у бившој пивници, у салону за играње карата, у соби за шах, у билијарском салону, у читаоници, у пушионици, у женској гардероби, на степеништима, на тераси.




Приче настају и на другим мјестима у Бањи: код фонтане, код "Три чесме", у "амфитеатру", на клупама, у хладовини, у хотелским собама, али су млађе, мање сјајне, свакодневне су и никако да уђу у усменост.

Салонске приче су сликовитије и животније, ведрије и складније - имају педигре. Настале су, најчешће, у вријеме "лудих тридесетих" година прошлог вијека, када је било важније свратити у Ковиљачу него отићи у Карлове Вари, у Виши или у неко друго монденско европско мјесто.

Те, салонске приче су "слатке птице младости". О њима сада само свједоче пожутјеле фотографије и случајно сачуване предратне разгледнице са неизоставном реченицом "Поздрав из Бање Ковиљаче".

Салонске приче миришу на паперјасто ковиље, које расте по околним брдима. На ковиљу спавају шумске виле. Миришу, можда, и на душу дјевојке Ковиљке, једне од сестара, трију кћерки цара Трајана, које су подизале градове у Земљи виловитој. Ковиљка је градила Ковиљачу, Вида Видојевицу, а Косана Косанин град на Церу.

У салон су долазили посебни гости. Одабрани - министри и министарке, генрерали и генералице, дворјани и дворкиње, боеми и бонвивани, глумци и глумице. Клијентела. Долазили су Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, Бен Акиба (Бранислав Нушић)... Долазили су и они којима су касније дјеца постављала питање:

- Шта сте то радили у Ковиљачи?

Приповиједа се да су љубоморни мужеви кришом су долазили у Ковиљачу, па у договору са музичарима, улазили и у џакове, иза музике. Кроз прорез на џаковима посматрали су како им се "лијече" жене.

Тако је настала и пјесма - пошалица -"Гледај, гледај, џако моја, како игра жена твоја".




Бројне су салонске приче и о Душану Крсмановићу - Чакији, конобару родом одмах преко Дрине, из семберског села Бјелошевац.

Млади Крсмановић је у Ковиљачи добио име Чакија јер је дошао из краја гдје се нож и чакија брзо потежу. Учио је за конобара и постао је најпознатији угоститељ у Подрињу - мајстор свога заната. Чакија је Читавог живота био боем, а када се упокојио, постао је једна од легенди гласовите и моденске бање изникле у Смрдан бари.

Душан је послуживао крунисане главе, пјеснике, бјелосвјетску господу, успаљене гошће, мргодне госте и најокорелије пијанице. И сви су га вољели. Свако од њих, без обзира на друштвени ранг, био му је драг гост. Волио је и поштовао све људе редом. И они исто тако њега.

У Душаново вријеме у Ковиљачу је долазила београдска и србијанска елита. Свирали су шабачки Цицварићи, а пјевала је краљица пјесме и туге Софка Николић, најумилнији глас који је икада милозвучао Ковиљачом, Зворником, Бијељином – касније и читавим свијетом. Забиљежено је да је и боем Раде Драинац, за кога су савременици рекли да никада никоме у животу није кадио (молио) и да никада није успијевао да прикрије своје симпатије и антипатије, био лудо заљубљен у неку несретно удату Шапчанку Милицу -Цицу.

У једном писму поета јој отвара широко срце и моли је да дође, бар на један дан, у Ковиљачу: - "Преклињем те, веруј ми да те безумно љубим! И гледај да одемо некуд што пре, па ма то било и у Бању Ковиљачу".

Ако се заљубљени пјесник у Ковиљачи састао са својом плетисанком Цицом, вјероватно их је послуживао Душан Чакија, којем једно вријеме угоститељство није ишло од руке, па је продао шиваћу машину супруге Маре, наручио фијакер и протурио глас да иде у Врњце - да гради хотел.

Испраћен је достојанствено и кићено, како то доликује газди и чорбаџији. Међутим, Чакија је имао само пара да га фијакер довезе до Шапца, а онда је молио кочијаша да, када се врати, прича у Ковиљачи да га је овезао до самог центра Врњаца.

По свему судећи ни у новом одредишту Чакији није кренуо посао (а можда га је мамио непоновљив Ковиљкин град), па се брзо вратио подно Гучева. Послије тога ипак је успио изградити свој хотел у Ковиљачи који је био стјециште пробраних гостију, оних са истанчаним осјећајем за пјесму и шалу, за добру капљицу и гурманлуке. То су они људи који су могли, без престанка, лумповати три дана и три ноћи, а након тога усправно изаћи из хотела.

Чакија је свакоме знао душу - навике, обичаје и прохтјеве. Знао је када музика треба "да умре" (да заћути), а када, опет, треба да удари у све жице. Било је то вријеме када се картало за мермерним столом (сада смјештеним негдје у бањским блатним купатилима) и када су се доласци у Бању најављивали и по мјесец дана унапријед.

Онда опет невоља - Чакијин хотел у Другом свјетском рату изгори до темеља. Ко зна по који пут Душан остаје без игдје ичега. Након рата радио је у државном угоститељству и поново је био оберкелнер - главни, најбољи и најбоемскији.




Временом је постао жива историја Бање Ковиљаче. Приповједао је о временима када је Смрдан бара (тако се у Вуково вријеме звао крај у коме се сада налази Бања Ковиљача) подно кудраве горе Гучева била најмоденскије мјесто на Балкану. Често је друговао и са новинарима који су биљежили његова сјећања на Бању "из његовог доба". Имао је стан али је зими, пошто је био сам, живио у собици неког од бањских хотела.

А онда је Чакији дошао крај... Упокојио се. Сахрањен је подно чудесне горе Гучево која се модри на обзорју његовог Бјелошевца. Та гора га је неодољиво мамила док је још био босоног у пређним гаћама без тура.

У Бањи Ковиљачи има салонских прича и о конобару Каплару, који је, да би сачувао углед ресторана у којем је радио, прогутао муву из супе, затим о фонтани у центру великог парка коју су подигли јапански инжењери док су градили Хидроцентралу "Зворник", о Зворничанима који "послом" иду у Бању, па када се врате кући дјеца их, по наговору мајки, питају шта су тамо радили.

Има салонских прича и о заносној Лени са "Три чесме", о Цицварићима, о виолини Љубише Килибарде, о бисерним гласовима Софке Николић, Вуке Шехеровић, Боре Јањића, Наде Воденичар, о...

Они који су заиста тражили лијека својој болести били су у другом дијелу Бање, па никад нису ушли у салонске приче, јер њихове приче не улазе у усменост.

Салонске приче читају се са усана. Тако се у "Кур - салону" чита и наручивање јела, пића и музике. Тако се и разговара и слуша.

Тако се воли и танкоћути. Људује се. Тако се иде у усменост и легенду.

"А... Ковиљача! Она лепа Бања Ковиљача... Да! Да! ... Ковиљача..." - често се и у наше вријеме изговарају ове ријечи.

Да! Да! Ех, та баш лијепа Бања Ковиљача.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)