Стаљин у Москви правио нову власт Југославије

Осим западне, бивша Југославија је имала и источну емиграцију, о којој се, због информационе блокаде која је владала током Хладног рата, до данас знало врло мало.

Србија 20.11.2016 | 21:44 Као и голооточане, и источне емигранте, посебно оне у Совјетском Савезу, УДБА је пратила све до распада земље, крајем осамдесетих.

Од 4.928 Југословена који су остали у земљама Варшавског пакта или су тамо пребјегли послије Резолуције ИБ, њих 628 се одлучило на живот у СССР. Била је то ондашња емигрантска елита - генерали, официри, дипломате, студенти, гимназијалци...

Њихов списак, сачињен из докумената Управе државне безбједности ФНРЈ, први пут су недавно публиковали Архив Србије и Институт за савремену историју.

Књигу "Између две отаџбине - Југословенски политички емигранти у Совјетском Савезу 1948 - 1956" приредили су историчари др Горан Милорадовић и др Алексеј Тимофејев. Ријеч је, како за "Новости" открива Милорадовић, о приручнику за интерну употребу Удбе који је сачињен од биографија емиграната у СССР.

Документ се данас чува у Архиву Србије, у фонду БИА. Приручник је настао као средство за спровођење конвенције склопљене између ФНРЈ и СССР о регулисању питања лица с двојним држављанством, из 1956, и упутства за примјену те конвенције. На списку има 612 имена, међу којима су неки били доживљени као могући чланови нове југословенске владе уколико би Стаљин савладао Тита.

А желио је да га побиједи јер се Броз, са својим плановима за стварање моћне балканске федерације, позиционирао као озбиљан конкурент. Зато су и политички емигранти у СССР забрињавали југословенске власти. Историчар Алексеј Тимофејев открио је, мимо овог списка, још 16 имена оних који су сигурно у то вријеме били у СССР, али се на попису Удбе нису нашли.

Занимљиво је да је главни човјек за рјешавање питања југословенске емиграције на Истоку био генерал УДБА Јово Капичић, "десна рука" Александра Ранковића за хапшење присталица ИБ.

Он је за потребе праћења емиграције пребачен у Државни секретаријат за иностране послове. "Највећи број емиграната, било да су се у време сукоба са ИБ затекли у СССР или су пребегли из Југославије (таквих је регистровано 48), веровао је да је у насталом спору био у праву Стаљин, као већи ауторитет, а не Тито", каже Милорадовић.

"Велики број њих, ипак, остао је и из других, личних разлога. Неки су били у војним школама или служби и желели су да наставе каријеру, други су имали емотивне везе или су се оженили". Из биографија се види да је међу емигрантима било и бивших четника и домобрана који су, према Стаљиновој препоруци Титу, крајем рата амнестирани, и којима је ово била прилика или да докажу своју лојалност или да се разрачунају с југословенском влашћу.

Има и оних који су жељели да се врате, али су били спречени у томе. Као, на пример, Бранко Вујовић, послат 1945. на изучавање заната у СССР, коме су совјетске власти одбиле захтјев за повратак. Ту су и ратни сирочићи које су југословенске власти послале на школовање и који нису ни могли да зрело размисле и изјасне се о томе да ли желе да се врате назад.

Било је и оних који су се у СССР оженили и вратили се са супругама, па завршили у затвору као ибеовци, а њихове жене су хапшене као совјетске обавјештајке. Близу 18 одсто емиграната из СССР се вратило, неки од њих разочарани јер тамо никада нису били сасвим прихваћени и нису могли да остваре тако блиставе каријере као њихове колеге с класе у војним школама.

Шездесет шест најмлађих емиграната били су буквално дјеца, млађи од 18, а четворо их је чак имало испод 10 година. Били су то ученици војних гимназија из мреже "Суворов". Само њих 28 имало је изнад 30 година, од чега је најстарији емигрант имао 56. Међу њима је било најмање 407 официра и војника које је Резолуција затекла на школовању, а 40 емиграната било је на цивилним студијама.

Од оних који су пребјегли, чак 14 их је било у дипломатској служби, а шесторо у војној. За 165 емиграната у ССС, УДБА је знала да су ступили у брак са совјетским држављанима. Најпознатији међу источним емигрантима је одбјегли генерал-мајор Перо Попивода, носилац Партизанске споменице 1941, у вријеме сукоба са ИБ начелник Прве управе Југословенског ратног ваздухопловства.

Он је, у августу 1948, школским авионом "поликарпов По-2", пребјегао за Темишвар, па за Москву. Примљен је у совјетску армију, признат му је чин и постао је централна личност цјелокупне наше емиграције. На свим конгресима ИБ иступао је као представник Југославије.

Био је у вези с најпознатијом ибеовском тројком - Владом Дапчевићем, Арсом Јовановићем и Бранком Кађом Петричевићем. Оба његова брата, Лазар и Спасоје, завршила су у затвору. Друга важна личност била је Босиљка Марјановић, коју је Резолуција затекла на студијама у Москви, и која је, заједно са Попиводом, на скуповима ИБ представљала Југославију.

Ту су и Радоња и Бранка Голубовић, које је Резолуција затекла у Румунији, одакле су побјегли у СССР. Радоња је послије рата прво био министар полиције, а затим правде Црне Горе, а пред Резолуцију амбасадор у Румунији.

Извор: Вечерње новости