Тезе Чомског у нашем случају...

На основу теза једног од најутицајнијих свјетских интелектуалаца, америчког лингвисте Ноама Чомског, доносимо вам списак од десет стратегија манипулације људима.

Босна и Херцеговина 16.11.2016 | 22:55 Ако десет главних теза Ноама Чомског контекстуализирамо на босанскохерцеговачке друштвено-политичке прилике онда увиђамо сљедеће:

Преусмјеравање пажње

Политички тријумвират оличен у Изебеговићу, Додику и Човићу већ дуже вријеме одлично успјева преусмјерити пажњу јавности са онога што су грађанима БиХ представили као циљ своје политике, потезима који не само да су у супротности са представљеним циљем, него се грађане на суптилан начин увјерава да тога циља никада није ни било. Реформски процеси губе се у магли дневно-политичких препуцавања, којима су повод врло често и незнатне ствари, попут баналних изјава, и оштрих међусобних порука.

Стварање проблема.

Стварање проблема да би дио јавности реаговао на њега. Политички лидери су врло добро свјесни да располажу са подршком само унутар свога етнонационалног корпуса и да изван њега подршку не могу очекивати. Али и могу. Како?

Континуираним стварањем проблема како би се базични етнос мобилизовао у одбрани њихових позиција. Од степена те мобилизације зависи њихова моћ. Тако Изетбеговићеве апелације ка Уставном суду мобилизују Додиково бирачко тијело и обнуто, као што Човићево стварање политичке кризе између Хрватске и БиХ поводом хапшења припадника ХВО-а мобилизује његово бирачко тијело. Проблем даје највећи ефекат тек онда када могућност његовог рјешења и не постоји. Стратегија је сљедећа; рјешавати проблеме само са једним циљем, да се проблеми никада не рјеше.

Постпуност промјена

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву мјеру, потребно је уводити постепено. Класичан примјер ове стратегије је случај града Мостара. Треба се само сјетити Изетбеговиће и Човићеве изјаве да имају рјешење за Мостар, али да не желе узнемиравати грађане. Потребно је оно што је политички и друштвено неприхватљиво постепено довести до прихватљивог. Та стратегија рачуна на лошу будност јавности и оног тренутка када објективне околности се посложе оно што није било могуће биће неминовно.

Одлагање

У контексту горе наведеног нужно је користити и стратегију одлагања. Иако су све релевантне инстанце казале да се поменуто питање мора рјешити по хитном поступку, наведени политичари се користе стратегијом одлагања. Иако их рецимо Европска комисија стално упозорава, да је питање потребно рјешити што прије, они, разумије се, рачунају на успаваност јавности, како би тежину политичке одлуке која није у сагласности са вољом већине грађана имплементирали без посљедица по своје политичке позиције.

Употреба дјечијег језика

Наши политички лидери углавном се састају да би се састали. Када се састану поручују да треба уприличити састанак на којем се састати. Када се не састану онда се међусобно оптужују око тога јесу ли се или нису требали састати. Бурек у Коњицу еклатантан је примјер таквих састанака. Сталне најаве састанака широј јавности изгледају попут дјечијих играрија. Кључне политичке одлуке доносе се мимо било какавих састанака. Састанци су само представа за изморену јавност.

Буђење емоција

Томе свједочимо пред сваке изборе. Критичку свијест грађана треба да замјене емотивни импулси. У континуитету се ствара амбијент угрожености од стране другог што производи страх и бијес међу народом. Такво стање као приоритет намеће размишљање о опстојности овог или оног облика територијално-политичке организације у оној зависности за коју је одређени етнос емотивно везан. Сваки рационалан суд бива потиснут пред навалом обично вјешто продукованих емоција од стране доминантних политика.

Незнање

Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумјевање манипулације. Даље од тога, манипулација се још више продубуљује оног тренутка када се незнање издаје за знање, то јесте оног тренутка када политичке елите путем својих државних идеолошких апарата, грађанима, као тумаче друштвене стварности, преко својих медија сервирају посједнике апсолутне истине који износе полуистине. Пошто смо друштво у којем се под писменосћу још увијек подразумјева способност потписивања, и пошто је политичка писменост о познавању опших политичких појмова на изузетно ниском нивоу, свако онај ко се дограбио јавног простора уз подршку владајућих структура може бити опинион макер.


Величање глупости

Свјеж примијер величања глупости јесте јучерашња Додикова констатација да тзв. странци не дозвољавају Централној банци да штампа новац. Тај јефитни популизам настоји убједити грађанима да се нова вриједност не ствара на тржишту рада и да она није у стварању нових добара, што је предуслов било каквог економског опоравка и прогреса, него да се вриједност ствара тако што се државној банци омогући да штампа новац.

На тај начин се разлози за катастрофално економско стање настоје пронаћи тамо гдје се не могу пронаћи док се истовремено мистифицирају јефитним популизмом. У ред јефтиног популизма такођер спадају и обећања властодржаца о отварању радних мјеста од стране државе. Такав облик политичке манипулације ипак не зачуђује јер већина грађана ове државе не разумије нову улогу и функцију државе у савременом економском систему.Поједностављено речено, политичке елите још увијек грађане држе у заблуди да је држава та која има функцију отварања радних мјеста а не функцију креирања амбијента ( Реформска агенда) за њихово отварање. Отуда и Додиково штампање новца и Изетбеговићевих 100 хиљада радних мјеста.

Стварање осјећаја кривице

Политичке елите у БиХ живе у убјеђењу оне врсте које себе ослобађа од одговорности према грађанима. Па тако уколико грађанин на изборима није подржао њихову политику, он по мишљењу политичких елита не може тражити своја грађанска права од истих. Ако се вратимо у блиску прошлост требали би се присјетити како је Изетбеговић говорио да његова странка у прошлом сазиву владе није имала доминантну улогу у вођењу процеса те због тога наводно није могла допринијети онолико колико је жељела. Данас ипак, када његова странка ужива жељену подршку и када има механизме за провођење одлука и процеса, не видимо да ти процеси иду знатно бржим темпом. 

Исти је случај са Човићем и његовом странком која је политичку моћ успјела вратити управо на политици која је слична Изетбеговићевој. Данас када су наводни легални и легитимни представници Хрвата на власти, прича о угрожености Хрвата је још већа. Из тога се изводи закључак да су грађани кривци чак и онда када уваже њихове сугестије и дају им власт у оном капацитету у којем су је прижељкивали.

Даље од њих ипак иде  Додик који отворено пријети да неће помоћи оне локалне заједнице које нису дале повјерење његовој странци.

Злоупотреба знања

На први поглед чини се да једино ова теза Ноама Чомског се не може примјенити на политичке и друштвене односе у БиХ, из простог разлога што политичке елите и не посједују неко знање. Међутим није тако. Млади и образовани људи у Босни и Херцеговини имају, могло би се рећи, само два избора. Или да оду из БиХ или да се приклоне партијским елитама под цијену губљења свог личног моралног интегритета а у циљу осигурања каква такве егзистенције. Та морално-материјална уцјена доводи до тога да велики број младих и талентованих људи је принуђен да буде близак поменутим политичким елитама које њихово знање употребљавају селективно и у своје сврхе, што је једна од злупотреба знања и способности.

(Вијести.ба)