Приче завичајне: Молитва за наше старе
Помињање предака није обично сјећање на људе који су живјели прије тебе у лози којој припадаш.
Република Српска 12.11.2016 | 18:10
Није то ни пуко прозивање оца, дједа, прадједа, чукундједа, наврндједа, курђела, аскурђела... Све тако до шеснаестог кољена - до бијелог орла - по мушкој линији и до бијеле орлице по женској линији.
То је ишчитавање себе самог, јер је свако од њих у низу од шеснаест кољена у теби - у крви, у души, у говору, у очима... Струје и брује они у теби.
И никада не знаш чије си особине наслиједио – ни по мушкој ни по женској лози? Да ли очеве, мајчине, дједове, бакине или можда чак оних из једанаестог кољена - сурдепача и сурдепаче. Оних којима ни име не знаш. Ни вријеме у коме су живјели и када и сами били јака карика породичног ланца.
А онда дође вријеме да и ти станеш у тај низ. Прво си ту постављен рођењем, а онда полако, скоро непримијетно, временом, ти као нова и сигурна карика бескрајног фамилијарног ланца помјераш напријед – до шеснаестог мјеста.
Прво си син, па отац, затим дјед и прадјед - све тако док те некад неко, који иде иза тебе, на гранама породичног стабла не назове посљедњим, одређеним и непромијенљивим кољеном - бијелим орлом.
Тако и по женској линији: прво будеш кћерка, па мајка, онда бака и тако све - до бијеле орлице.
Овога је одувијек била свијесна гопођа Надежда Шуњеварић из Бијељине. Тако је одвајкада било у њеној родној Шумадији, у Ариљу. Тако нешто се одувијек поштовало и о томе приповиједало у њеном роду.
Увијек се знало ко си, чији си, какав си, од каквих си људи.
Знала је и да сви ти што су прије ње били и заузимали мјеста на фамилијарној љествици остављали трага – генетски и сваки други. И у њеној дјевојачкој породици, али и у честитој Шуњеварића у којој је изродила потомке.
Зато госпођа Надежна и вели да је веома важно је знати ко су ти били стари - преци чије бројне особине носиш у себи, али и да ће се онда иза тебе рађати потомци у коме ћеш и ти брујати, у неком будућем времену. Ословљаваће те са дјед, па ће слиједити онај преложак по мушкој линији - пра: прадјед, пра-пра дјед...
А по женској линији бака, прабака... Рађаће се потомци све док те не истисну из реда са оног познатог шеснаестог мјеста – бијелог орла или бијеле орлице, па те онда и сви забораве.
А да би се не би заборавило за претке, јер их је тешко све и упамтити, онда је обавеза неког у свакој фамилији да биљежи. Да записује имена свих њих. Да се то чува за оне који долазе.
Госпођа Надежда Шуњеварић је то чинила. Није, додуше, много залазила у прошлост али је биљежила оне за које је сигурно знала да су постојали, а потом је наставила о свом времену – тек да се и оно не заборави.
Биљежила је све оно што би њени потомци требало да знају. Искрено – баш онако како је било. Није стварала мит о Шуњеварићима, али и истиниту приповијест.
Рукопис је доспио у руке кћерке Светлане, професора српског језика и књижевности у Београду, па је тако настао роман „Молитва за моје старе“.
Заједнички.
Литерарно дјело мајке и кћерке.
Шуњеварићи су угледна занатска породица у Бијељини – били су гласовите бојаџије. Имали су кућу са двориштем и радионицу у Мајевичкој улици. На том мјесту сада је вишеспратница у којој Шуњеварићи имају стан, па је тако госпођа Надежда увијек на истој адреси.
Додуше, стара госпођа је ту сама. Син и двије кћерке кренули су својим животним путевима, а мајстор Милан, угледник у Бијељини, се упокојио. Ипак, млађи Шуњеварићи често навраћају у своју у Мајевичку улицу. То је својствено домаћинској, господској дјеци, а троје Шуњеварића то заиста и јесу.
Мајстор Милан је био и познати културни радник у Бијељини. Био је свестран човјек. Добар мајстор свог заната, глумац аматер... Глумио је и у старом завичају а наставио у бијељинском позоришту „Сцена“. Одиграоје многе запажене улоге.
Шуњеварићи су поријеклом из Шумадије, па тако имају два завичаја – Стари у Каменици код Чачка и нови у Семберији. Подједнако воле оба.
Послије Другог свијетског рата Милан и Надежда, са троје дјеце, дошли су у Бијељину и отворили су бојаџијску радњу. Убрзо су постали познати у равници, али и на мајевичком побрђу, у Мачви, Јадру, Подрињу и Срему. Земаљски дани за ову породицу текли су равномјерно, домаћински и господски. Дјеца су се школовала и ородила.
И онда је почео нови рат. Онај из деведесетих година двадесетог вијека. Мајстор Милан је одлучио да затвори своју бојаџијску радњу – није хтио да боји црну вуну за мајке погинулих бораца, јер се, нажалост, у вријеме ратова осим црне друге боје не траже.
А прије тога занат Шуњеварића био је права умјетност. Имали су четрдесет нијанси боја. Хуманиста и душевни мајстор Милан увијек је настојао да прикаже сву раскош боја у својој радионици. Црној боји мјеста није било.
Када је грунуло Шуњеварићи су закапијали радионицу чекајући боља времена. Сакупили су узорке свих својих боја - кончић по кончић – уоквирили их као букет најљепшег цвијећа. То је сада породични сувенир. Истовремено и сјећање, и понос, и постојање, и опомена, и опстанак и и туга и радост... Оставили су га дјеци у аманет, јер су их те боје отхраниле, школовале и испратиле у живот.
Мајстор Милан се убрзо упокојио, па је радња заувијек остала затворена, упркос томе што је за бојаџије у равници између двије ријеке увијек било посла, па и након завршетка рата. Послије упокојења мајстор Милана госпођа Надежда остала је сама у мајевичкој улици у Бијељини - одлучила је да биљежи о својим старим. О прецима, али и о супругу Милану и о себи. Нек се зна. Да се не заборави.
Почела је то радити на Сретење 2005. године. Кћерка Светлана је то примијетила, уобличила је рукопис и објављена је књига „Молитва за наше старе. Како то бива – књига је наставила свој живот. Од читаоца до читаоца. У цијелој фамилији. И у оба завичаја. Била је представљена и на „Београдском сајму књиге“. „Молитва за моје старе“ поред готово филозофског става према животу, мајсторски казује причу о животу на овим нашим балканским просторима почев од тридесетих година прошлог вијека до данашњег дана.
Госпођа Надежда и даље биљежи сјећања на свој живот, али и њених Шуњеварића и сав свој род који је животни вихор послије Другопг свијетског рата развијао диљем свијета. Биљежи сјећања на живот у Ариљу, у Београду и Бијељини, а посебнмо на живот са супругом Миланом.
Госпођа Надежда – мајка Нада како је зову од миља – ушла је у девету деценију живота. Још увијек има добар вид, па може записивати, али и читати.
Мјесечно прочита најмање двије књиге. Зиме проводи у Бијељини, у Мајевичкој улици, а љети је у Каменици, у Шумадији. Поносна је на своју породицу. Осим читања тиха старица плете, везе и шије, а доста пажње поклања и љубичицама. На пет прозора у свом стану може да стане по шест саксија овога цвијећа.
Увијек су у цвату, па је ваљда је оно подсјећа на раскош боја вуне из некадашње гласовите Шуњеварића бојаџијске радионице.
У животу ваљда има нешто што све равна, што га слаже и доводи у ред, што чини да све буде на свом мјесту. Тако је код госпође Надежде. Када је на њиховом имању грађена нова вишеспратница жељела је да јој комшије буду душевни људи. И обистинило се. Сви је одреда посјећују. По старе дане окружена је младим и пажљивим људима.
У кући Шуњеварића још смо чули. Помало тугобну, али истиниту и поучну причу. Госпођа Надежда се пуних четрдесет година дописивала са стрицем који је живио у Америци. То дописивање са фамилијом на другом крају свијета почело је далеке 1941. године, али се, касније, у неком времену, то некима није допадало.
Много им је сметало. Да... И тога је било.
Била је то једина веза за њене сроднике у избјеглиштву са родним Ариљем.
Са Шумадијом.
Тада је засигурно и почела молитва госпође Надежде Шуњеварић за њене старе – за фамилије.
За род.
За коријене.
БН телевизија (Тихомир Несторовић)
Коментари / 0
Оставите коментар