Анализа и сјећања: Нисте могли никад, нећете ни сад!
Срби и Велшани - од комунисте Глокнера који је судио за нас због погрешне заставе, до новосадских 6:1...
Фудбал 12.11.2016 | 00:00
Укупно смо против Велшана одиграли 11 утакмица, забележили осам победа и три ремија. Гол разлика 31:13.
Далеко најбољи тим у својој историји Змајеви су имали педесетих година. Предводио их је највећи од свих Велшана Џон Чарлс. Јуначина од 1,90, једнако добар центархалф и центарфор. Стрелац преко 400 голова за Лидс и Јувентус, део чувеног Светог тројства Старе даме с краја педесетих и почетка шездесетих заједно са Сиворијем и Бонипертијем. Тај Чарлсов Велс за који је је још играо и чувени голгетер Астон Виле и Сандерленд Тревор Форд (230 голова у старој енглеској Првој дивизији), односно легенда Тотенхема Клиф Џонс, лево крило калибра Драгана Џајића или Франнсиска Хента, дошао је у мају 1953. у Београд да одмери снаге са нашим момцима. Острвљани су тада већ почели да граде екипу која ће ’58 у Шведској направити право мало чудо и доћи до четвртфинала, где их је будући шампион Бразил избацио на једвите јаде. С друге стране, селекторска комисија у саставу Арсенијевић - Тирнанић – Лемешић, на терен је извела онај ненадмашни олимпијски састав који се рецитовао попут школских песмица: Беара - Станковић, Црнковић - Чајковски, Хорват, Бошков - Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Формација 2-3-5.
Играло се пред 55.000 људи на стадиону ЈНА и Велшани су самлевени са 5:2. Бриљантно је играо Звездин капитен Рајко Митић. У првих 25 минута дао је три гола и практично решио питање победника. Голове за госте постигао је Тревор Форд.
Договорено је да наши узврате посету идуће године у септембру. Југословенски тим био је доста измењен, али епилог врло сличан – 3:1 за нас. Јунак легендарни нападач Војводине Тоза Веселиновић...
„Губимо на полувремену 0:1. У свлачионици сви смркнути. Ја шутирам лопту у зид, а селектор Александар Тирнанић онако забринут и замишљен пита: ’Је ли, мали, је л’ можеш ти да одиграш како треба?’. Ја му кажем: ’Увек, бата Тирке’. Уведе ме и ја дам три гола“.
Има она стара, са Салајке: Кад Тоза има пара и мачке једу кремпита. У овом случају могла је да гласи: Кад Тоза даје голове победи се у дресу репрезентације радује и Лав Мантула. Мантула је био само просечан прволигашки играч који је афирмацију стекао у Сарајеву и једини меч у националном тиму одиграо тог 22. септембра 1954. Говорило се да је мезимац селектора, а у ствари је позван само због „кључа“ по којем се позивало у државну селекцију у оно време.
Прве такмичарске утакмице Велс и Југославија одиграли су током 1976. Пре равно 40 година, дакле. Обе селекције успешно су прошле своје квалификационе групе за Европски шампионат (само први из групе пролазио даље), а онда се међусобно састале у четвртфиналу. Те две утакмице памте се и на једној и на другој страни и буде различите емоције. Велшани тај свој тим који је на својим плећима носио суперстар Ливерпула Џон Тошак и уз њега играли познати асови попут Терија Јората (Лидс), Брајана Флина (Барнли) илиЛејтона Џејмса (Дерби каунти) сматрају за жртву „најгорег судије у историји фудбала“ Рудиј Глокнера, док се Срби ражесте кад год се помене име Биће Младинића, селектора који се усудио да за реванш састави националну екипу без играча из српских клубова. Старији вероватно добро памте: Марић (Вележ), Мужинић (Хајдук), Хаџиабдић (Вележ), Буљан(Хајдук), Каталински (Жељезничар), Шурјак (Хајдук), Жунгул (Хајдук), Облак (Хајдук),Ђорђевић (Хајдук) Јерковић, (Хајдук), Попивода (Олимпија).
Навијаче Црвене звезде и Партизана посебно је болело седам хајдуковаца, па је након оркестриране интервенције медија пред завршницу ЕП са гола некако изгуран Енвер Марић из Вележа и на његово мести „доведен“ Оља Петровић из Звезде. Бар нешто... Како се све завршило добро је познато – разочаравајуће четврто место у Европи. Петровића ће после Хрвати и Босанци етикетирати као главног кривца за фијаско...
Али да се вратимо на четвртфинале: Југославија – Велс...
„Потајно смо се надали да можемо међу четири најбоља тима. Размишљали смо: Ако нас не разнесу у Загребу, имамо велику шансу“, причао је својевремено висхорни Лејтон Џејмс.
Велшани, међутим, нису имали никакве шансе на Максимиру. Головима Моце Вукотића иДанила Попиводе Југославија је славила са рутинских 2:0. И онда Младинић мења, комбинује, преврће, тумба... Правда се да му за меч на Нинијан парку требају ратници. Само најспремнији фудбалери. Под том девизом шансу даје Фрфи Мужинићу, Џимију Хаџиабдићу, па центарфору „робусног типа“ Бориши Ђорђевићу, жилавом Шкији Каталинском, снажномБуљану... Била је то екипа од почетка до краја састављена да може да се побије са физички веома снажним домаћином.
Кључни елемент – Рудолф Руди Глокнер. Судија из Источне Немачке који се прославио пошто је силом прилика судио финале Светског првенства 1970. између Бразила и Италије. Бразилци нису хтели европског судију, Италијани нису желели Јужноамериканца. У оно време нико ван та два континента није сматран од стране ФИФА за озбиљног арбитра и пала је одлука да се поверење поклони Глокнеру, човеку иза „гвоздене завесе“, из комунистичког света, за кога се сматрало да нема разлога да буде пристрасан. И добро је тада Руди одрадио посао, лансиравши себе у светску судијску елиту. Али те вечери на Нинијан парку Велшани су га добрано увредили и и те како је имао разлога да им загорча живот, што ће и урадити.
Уместо заставе ДДР-а, изнад стадиона, уз обележја Југославије и Велса, завиорила се застава Западне Немачке. А Хладни рат цвета, Глокнер комуниста за све новце, одбија да да знак за почетак меча док се застава не замени. После таквог почетка шта су Велшани и могли да очекују...
Први контакт у шеснаестерцу домаћег састава - Руди Глокнер показује на белу тачку. НаПопиводу је стартовао Пејџ. Бес се разлива са трибина на све стране, али помоћи нема – Југославија води. Укупан резултат у том тренутку је 3:0 и домаћини су у јако, јако тешкој ситуацији. Ипак, не предају се. У Кардифу се води страшна борба, „коске пуцају“. Тошакпогађа стативу, да би седам минута пре одласка на одмор Еванс погодио за 1:1. Нада домаћих опет се пробудила. Почетком другог полувремена лудило на Нинијан парку, неописива бука. Лопта је иза леђа Летећег Мостарца, али радост око 30.000 људи на трибинама траје само неколико секунди. Глокнер поништава гол због опасне игре. Лименке пива, и пуне и празне, полетеле су ка судији из Источне Немачке. Он прекида утакмицу, па је после краће паузе наставља. И Велс поново долази до гола, Тошак је погодио мрежуМарића! Глокнер: Не, не! То је офсајд! Тада је већ публика улетела на терен, настао је потпуни хаос...
Деловало је да се меч неће привести крају, међутим, гужва се некако рашчистила и меч је завршен. Остало је 1:1. Руди Глокнер је, како би некако извукао живу главу, свирао пенал и за Велс. Јорат је промашио, тачније, Марић га је прочитао. Тако је умрла и последња нада да ће Змајеви на завршни турнир ЕП.
Судију Глокнера са стадиона је испратила читава једна полицијска јединица...
„Да будемо реални, Југословени су били бољи у две утакмице. Али реалност је и то да је Глокнер ужасно судио у Кардифу. Да није било њега и мог промашег пенала, квалификовали бисмо се за полуфинале“, изјавио је пре неколико година Јорат.
Последње велике битке са Велшанима смо водили у квалификацијама за ЕУРО 1984. у Француској. У та два дуела нисмо их победили, али поново је било много ватре. Поготово на Нинијан парку. У првом мечу, у Титограду под Горицом, било је невероватних 4:4. Два гола примили смо у последњих петнаестак минута. Плаве је са клупе предводио Тодор Тоза Веселиновић, а играли Цицо Крањчар, Хаџибегић, Гудељ, Звонко Живковић, Миркела, Сушић, Млинарић, Баждаревић... Суперзвезда и први Змај овога пута - Јан Раш. Селектор Велса Мајк Ингланд био је „чудна глава“. Бележио је добре резултате у тим квалификацијама али ипак је необјашњиво полетео.
„Ако не будемо играли финале у Паризу поднећу оставку“.
Тако је говорио после Титограда, а пред меч у Кардифу отворено је претио нашем тиму:
„Жалим југословенског колегу Веселиновића, рогови и пламен наших маскота јарца и огњеног змаја биће довољни да га врате на право место. Неугодно, али тако је то у фудбалу".
Тоза се није много узнемирио:
„Имам и ја својих 11 змајева“.
У нашим медијима утакмицама са Велсом носила је посебан назив – Операција Кардиф. Знало се, ако не изгубимо, врата ЕУРА у Француској биће нам широм отворена. И нисмо изгубили. Роби Џејмс је донео предност домаћину у 54. минуту, а коначан резултат поставио Меша Баждаревић десет минута пре краја – 1:1.
Тозу Веселиновића по доласку у Београд новинари су питали: Селекторе, шта би било да смо изгубили?
„Па, нисмо изгубили! И било би грехота, не срамота. Сада чујем „да ти Велшани нису ништа", да смо могли да их победимо... Могли смо, али могли су и они нас. Фредриксон је сјајно судио, мада моји момци кажу да је Велс дао гол из офсајда. Нема везе, овај наш, Баждаревићев, чист је као суза и много значајнији од њиховог“.
Биле су то ОНЕ квалификације које памтимо пре свега по антологијској утакмици у последњем колу против Бугара, када смо на Пољуду добили са 3:2 голом Радановића у последњој секунди. Знате већ, Људи моји да ли је ово могуће...
Са Велшанима смо играли и крајем осамдесетих, прецизно 1988. То је генерација још једног великана острвског фудбала, Марка Хјуза. И опет смо били бољи – 2:1. Пријатељска утакмица... То је уједно и последњи меч против тог ривала који је одиграла Југославија. Први наредни одиграће Србија и Црна Гора 2003. Опет у квалификацијама за ЕП. Тај Велс предводио је Рајан Гигс. Играли: Спид, Севиџ, Белами, Пембриџ... Хјуз је тада био селектор. Плаве тек што је од Деја Савићевића преузео Илија Петковић и мало стабилизовао ситуацију после „случаја Азербејџан“. У Београду смо добили голом Драгана Младеновића, а на страни 3:2 погоцима Вукића, Љубоје и Сава Милошевића. Те квалификације ипак смо завршили иза Велшана, као трећи на табели. Прва је била Италија...
Сећања на последње дуеле са Змајевима још су свежа. Новосадских 6:1 у септембру 2012. године са све Геретом Бејлом на трави Карађорђа и оних 3:0 годину дана касније толико су ојачали Велшане да ће они са истим селектором (Крис Колмен) доћи до сензационалног успеха протеклог лета – полуфинала ЕУРА. Ми смо од тада променили неколико селектора – ко ће то више попамтити – и нисмо отишли ни на Светско првенство у Бразилу ни на Европско у Француској. Но о томе се већ доста писало.
Србија је сада на новом почетку, добро нам је кренуло и оно што је важно јесте да добра традиција из дуела са Велшанима буде настављена. А после ћемо да видимо којим путевима даље према Русији...
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар