Analiza i sjećanja: Niste mogli nikad, nećete ni sad!
Srbi i Velšani - od komuniste Gloknera koji je sudio za nas zbog pogrešne zastave, do novosadskih 6:1...
Fudbal 12.11.2016 | 00:00
Ukupno smo protiv Velšana odigrali 11 utakmica, zabeležili osam pobeda i tri remija. Gol razlika 31:13.
Daleko najbolji tim u svojoj istoriji Zmajevi su imali pedesetih godina. Predvodio ih je najveći od svih Velšana Džon Čarls. Junačina od 1,90, jednako dobar centarhalf i centarfor. Strelac preko 400 golova za Lids i Juventus, deo čuvenog Svetog trojstva Stare dame s kraja pedesetih i početka šezdesetih zajedno sa Sivorijem i Bonipertijem. Taj Čarlsov Vels za koji je je još igrao i čuveni golgeter Aston Vile i Sanderlend Trevor Ford (230 golova u staroj engleskoj Prvoj diviziji), odnosno legenda Totenhema Klif Džons, levo krilo kalibra Dragana Džajića ili Frannsiska Henta, došao je u maju 1953. u Beograd da odmeri snage sa našim momcima. Ostrvljani su tada već počeli da grade ekipu koja će ’58 u Švedskoj napraviti pravo malo čudo i doći do četvrtfinala, gde ih je budući šampion Brazil izbacio na jedvite jade. S druge strane, selektorska komisija u sastavu Arsenijević - Tirnanić – Lemešić, na teren je izvela onaj nenadmašni olimpijski sastav koji se recitovao poput školskih pesmica: Beara - Stanković, Crnković - Čajkovski, Horvat, Boškov - Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Formacija 2-3-5.
Igralo se pred 55.000 ljudi na stadionu JNA i Velšani su samleveni sa 5:2. Briljantno je igrao Zvezdin kapiten Rajko Mitić. U prvih 25 minuta dao je tri gola i praktično rešio pitanje pobednika. Golove za goste postigao je Trevor Ford.
Dogovoreno je da naši uzvrate posetu iduće godine u septembru. Jugoslovenski tim bio je dosta izmenjen, ali epilog vrlo sličan – 3:1 za nas. Junak legendarni napadač Vojvodine Toza Veselinović...
„Gubimo na poluvremenu 0:1. U svlačionici svi smrknuti. Ja šutiram loptu u zid, a selektor Aleksandar Tirnanić onako zabrinut i zamišljen pita: ’Je li, mali, je l’ možeš ti da odigraš kako treba?’. Ja mu kažem: ’Uvek, bata Tirke’. Uvede me i ja dam tri gola“.
Ima ona stara, sa Salajke: Kad Toza ima para i mačke jedu krempita. U ovom slučaju mogla je da glasi: Kad Toza daje golove pobedi se u dresu reprezentacije raduje i Lav Mantula. Mantula je bio samo prosečan prvoligaški igrač koji je afirmaciju stekao u Sarajevu i jedini meč u nacionalnom timu odigrao tog 22. septembra 1954. Govorilo se da je mezimac selektora, a u stvari je pozvan samo zbog „ključa“ po kojem se pozivalo u državnu selekciju u ono vreme.
Prve takmičarske utakmice Vels i Jugoslavija odigrali su tokom 1976. Pre ravno 40 godina, dakle. Obe selekcije uspešno su prošle svoje kvalifikacione grupe za Evropski šampionat (samo prvi iz grupe prolazio dalje), a onda se međusobno sastale u četvrtfinalu. Te dve utakmice pamte se i na jednoj i na drugoj strani i bude različite emocije. Velšani taj svoj tim koji je na svojim plećima nosio superstar Liverpula Džon Tošak i uz njega igrali poznati asovi poput Terija Jorata (Lids), Brajana Flina (Barnli) iliLejtona Džejmsa (Derbi kaunti) smatraju za žrtvu „najgoreg sudije u istoriji fudbala“ Rudij Gloknera, dok se Srbi ražeste kad god se pomene ime Biće Mladinića, selektora koji se usudio da za revanš sastavi nacionalnu ekipu bez igrača iz srpskih klubova. Stariji verovatno dobro pamte: Marić (Velež), Mužinić (Hajduk), Hadžiabdić (Velež), Buljan(Hajduk), Katalinski (Željezničar), Šurjak (Hajduk), Žungul (Hajduk), Oblak (Hajduk),Đorđević (Hajduk) Jerković, (Hajduk), Popivoda (Olimpija).
Navijače Crvene zvezde i Partizana posebno je bolelo sedam hajdukovaca, pa je nakon orkestrirane intervencije medija pred završnicu EP sa gola nekako izguran Enver Marić iz Veleža i na njegovo mesti „doveden“ Olja Petrović iz Zvezde. Bar nešto... Kako se sve završilo dobro je poznato – razočaravajuće četvrto mesto u Evropi. Petrovića će posle Hrvati i Bosanci etiketirati kao glavnog krivca za fijasko...
Ali da se vratimo na četvrtfinale: Jugoslavija – Vels...
„Potajno smo se nadali da možemo među četiri najbolja tima. Razmišljali smo: Ako nas ne raznesu u Zagrebu, imamo veliku šansu“, pričao je svojevremeno vishorni Lejton Džejms.
Velšani, međutim, nisu imali nikakve šanse na Maksimiru. Golovima Moce Vukotića iDanila Popivode Jugoslavija je slavila sa rutinskih 2:0. I onda Mladinić menja, kombinuje, prevrće, tumba... Pravda se da mu za meč na Ninijan parku trebaju ratnici. Samo najspremniji fudbaleri. Pod tom devizom šansu daje Frfi Mužiniću, Džimiju Hadžiabdiću, pa centarforu „robusnog tipa“ Boriši Đorđeviću, žilavom Škiji Katalinskom, snažnomBuljanu... Bila je to ekipa od početka do kraja sastavljena da može da se pobije sa fizički veoma snažnim domaćinom.
Ključni element – Rudolf Rudi Glokner. Sudija iz Istočne Nemačke koji se proslavio pošto je silom prilika sudio finale Svetskog prvenstva 1970. između Brazila i Italije. Brazilci nisu hteli evropskog sudiju, Italijani nisu želeli Južnoamerikanca. U ono vreme niko van ta dva kontinenta nije smatran od strane FIFA za ozbiljnog arbitra i pala je odluka da se poverenje pokloni Glokneru, čoveku iza „gvozdene zavese“, iz komunističkog sveta, za koga se smatralo da nema razloga da bude pristrasan. I dobro je tada Rudi odradio posao, lansiravši sebe u svetsku sudijsku elitu. Ali te večeri na Ninijan parku Velšani su ga dobrano uvredili i i te kako je imao razloga da im zagorča život, što će i uraditi.
Umesto zastave DDR-a, iznad stadiona, uz obeležja Jugoslavije i Velsa, zaviorila se zastava Zapadne Nemačke. A Hladni rat cveta, Glokner komunista za sve novce, odbija da da znak za početak meča dok se zastava ne zameni. Posle takvog početka šta su Velšani i mogli da očekuju...
Prvi kontakt u šesnaestercu domaćeg sastava - Rudi Glokner pokazuje na belu tačku. NaPopivodu je startovao Pejdž. Bes se razliva sa tribina na sve strane, ali pomoći nema – Jugoslavija vodi. Ukupan rezultat u tom trenutku je 3:0 i domaćini su u jako, jako teškoj situaciji. Ipak, ne predaju se. U Kardifu se vodi strašna borba, „koske pucaju“. Tošakpogađa stativu, da bi sedam minuta pre odlaska na odmor Evans pogodio za 1:1. Nada domaćih opet se probudila. Početkom drugog poluvremena ludilo na Ninijan parku, neopisiva buka. Lopta je iza leđa Letećeg Mostarca, ali radost oko 30.000 ljudi na tribinama traje samo nekoliko sekundi. Glokner poništava gol zbog opasne igre. Limenke piva, i pune i prazne, poletele su ka sudiji iz Istočne Nemačke. On prekida utakmicu, pa je posle kraće pauze nastavlja. I Vels ponovo dolazi do gola, Tošak je pogodio mrežuMarića! Glokner: Ne, ne! To je ofsajd! Tada je već publika uletela na teren, nastao je potpuni haos...
Delovalo je da se meč neće privesti kraju, međutim, gužva se nekako raščistila i meč je završen. Ostalo je 1:1. Rudi Glokner je, kako bi nekako izvukao živu glavu, svirao penal i za Vels. Jorat je promašio, tačnije, Marić ga je pročitao. Tako je umrla i poslednja nada da će Zmajevi na završni turnir EP.
Sudiju Gloknera sa stadiona je ispratila čitava jedna policijska jedinica...
„Da budemo realni, Jugosloveni su bili bolji u dve utakmice. Ali realnost je i to da je Glokner užasno sudio u Kardifu. Da nije bilo njega i mog promašeg penala, kvalifikovali bismo se za polufinale“, izjavio je pre nekoliko godina Jorat.
Poslednje velike bitke sa Velšanima smo vodili u kvalifikacijama za EURO 1984. u Francuskoj. U ta dva duela nismo ih pobedili, ali ponovo je bilo mnogo vatre. Pogotovo na Ninijan parku. U prvom meču, u Titogradu pod Goricom, bilo je neverovatnih 4:4. Dva gola primili smo u poslednjih petnaestak minuta. Plave je sa klupe predvodio Todor Toza Veselinović, a igrali Cico Kranjčar, Hadžibegić, Gudelj, Zvonko Živković, Mirkela, Sušić, Mlinarić, Baždarević... Superzvezda i prvi Zmaj ovoga puta - Jan Raš. Selektor Velsa Majk Ingland bio je „čudna glava“. Beležio je dobre rezultate u tim kvalifikacijama ali ipak je neobjašnjivo poleteo.
„Ako ne budemo igrali finale u Parizu podneću ostavku“.
Tako je govorio posle Titograda, a pred meč u Kardifu otvoreno je pretio našem timu:
„Žalim jugoslovenskog kolegu Veselinovića, rogovi i plamen naših maskota jarca i ognjenog zmaja biće dovoljni da ga vrate na pravo mesto. Neugodno, ali tako je to u fudbalu".
Toza se nije mnogo uznemirio:
„Imam i ja svojih 11 zmajeva“.
U našim medijima utakmicama sa Velsom nosila je poseban naziv – Operacija Kardif. Znalo se, ako ne izgubimo, vrata EURA u Francuskoj biće nam širom otvorena. I nismo izgubili. Robi Džejms je doneo prednost domaćinu u 54. minutu, a konačan rezultat postavio Meša Baždarević deset minuta pre kraja – 1:1.
Tozu Veselinovića po dolasku u Beograd novinari su pitali: Selektore, šta bi bilo da smo izgubili?
„Pa, nismo izgubili! I bilo bi grehota, ne sramota. Sada čujem „da ti Velšani nisu ništa", da smo mogli da ih pobedimo... Mogli smo, ali mogli su i oni nas. Fredrikson je sjajno sudio, mada moji momci kažu da je Vels dao gol iz ofsajda. Nema veze, ovaj naš, Baždarevićev, čist je kao suza i mnogo značajniji od njihovog“.
Bile su to ONE kvalifikacije koje pamtimo pre svega po antologijskoj utakmici u poslednjem kolu protiv Bugara, kada smo na Poljudu dobili sa 3:2 golom Radanovića u poslednjoj sekundi. Znate već, Ljudi moji da li je ovo moguće...
Sa Velšanima smo igrali i krajem osamdesetih, precizno 1988. To je generacija još jednog velikana ostrvskog fudbala, Marka Hjuza. I opet smo bili bolji – 2:1. Prijateljska utakmica... To je ujedno i poslednji meč protiv tog rivala koji je odigrala Jugoslavija. Prvi naredni odigraće Srbija i Crna Gora 2003. Opet u kvalifikacijama za EP. Taj Vels predvodio je Rajan Gigs. Igrali: Spid, Sevidž, Belami, Pembridž... Hjuz je tada bio selektor. Plave tek što je od Deja Savićevića preuzeo Ilija Petković i malo stabilizovao situaciju posle „slučaja Azerbejdžan“. U Beogradu smo dobili golom Dragana Mladenovića, a na strani 3:2 pogocima Vukića, Ljuboje i Sava Miloševića. Te kvalifikacije ipak smo završili iza Velšana, kao treći na tabeli. Prva je bila Italija...
Sećanja na poslednje duele sa Zmajevima još su sveža. Novosadskih 6:1 u septembru 2012. godine sa sve Geretom Bejlom na travi Karađorđa i onih 3:0 godinu dana kasnije toliko su ojačali Velšane da će oni sa istim selektorom (Kris Kolmen) doći do senzacionalnog uspeha proteklog leta – polufinala EURA. Mi smo od tada promenili nekoliko selektora – ko će to više popamtiti – i nismo otišli ni na Svetsko prvenstvo u Brazilu ni na Evropsko u Francuskoj. No o tome se već dosta pisalo.
Srbija je sada na novom početku, dobro nam je krenulo i ono što je važno jeste da dobra tradicija iz duela sa Velšanima bude nastavljena. A posle ćemo da vidimo kojim putevima dalje prema Rusiji...
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar