Бакир за Додика, Миле за Човића...

Најновије подизање међуетничких тензија у Босни и Херцеговини, кроз препуцавање Додика и Изетбеговића, те изјаве кардинала Пуљића о прекрајању Дејтона дио су плана чији је циљ реконструкција Савјета министара БиХ.

Босна и Херцеговина 11.11.2016 | 21:08 Извор из врха владајуће странке у РС, тврди и да је циљ да СНСД најдаље до краја јануара уђе у власт на државном нивоу.

Главни циљ је преузимање контрола над безбједносним структурама и притисак на првосуђе, ради обустављања појединих истрага, што је заједничка жеља Додика, Човића и Изетбеговића.

План се састоји од тога да се исценира прича о великом притиску на Републику Српску који наводно истовремено долази и са „бошњачке“ и са „хрватске“ стране па и из саме Хрватске и из Католичке цркве. То треба да послужи Додику да по већ опробаном рецепту, упути позив на „национално јединство“ , свим политичким странкама у Републици Српској. То би био увод у завршницу добро осмишљеног плана, који има бар двије варијанте.

По првој варијанти овог плана, Додик би због „притисака на Републику Српску“, позвао све политичке странке из РС да замрзну свој рад у државним институцијама. На овај начин институције би биле блокиране, па и отежан рад Сипи и стопирана свака могућност „увођења реда у правосуђе“ о чему се све чешће говори. Били би преусмјерени или потпуно блокирани и многи други процеси који Додику и његовим партнерима не иду у прилог.

Циљ је што више подићи тензије међу садашњим партнерима у власти на нивоу БиХ, односно између СзП и СДА. Сукоб би се распламсао до границе на којој би се закључило да даља сарадња није могућа. То би послужило и као аргумент пред међународним факторима који нису за прекрајање владајуће коалиције и врата власти широм отворило СНСД-у.

Додик у овом случају рачуна на „наивност“ лидера опозиције коју су исказали подржавајући његов тзв. „референдум“ седам дана прије локалних избора.

Не ради се међутим ни о каквој „наивности“, како су су се након пораза на изборима поједини лидери СзП самосажаљевали, већ о недостатку храбрости да се, без страха да ће „испасти мањи Срби од Додика“, супротставе његовим сулудим потезима који и Републику Српску и вуче у амбис.
На ову варијанту, тврди извор, Додик ипак превише не рачуна.

Друга, лидеру СНСД-а дража опција је она која би за колатералну штету имала сам Савез за Промјене.

У тој варијанти прича о „српском јединству“ би послужила као алиби једној чланици СзП да напусти ту коалицију и ступи у унију са СНСД-ом. Додик у таквој варијанти рачуна на ПДП, чији би министри остали у својим фотељама, док би СНСД-у биле уступљене фотеље СДС-ових министара Мирка Шаровића, министра за спољну трговину и економске односе с иностранством и министра безбједности Драгана Мектића, што Додику и јесте главна мета. У овом случају Додик рачуна на почетак дугорочног партнерства с ПДП-ом које би, опет под плаштом „националног јединства“ било крунисано заједничким кандидатима за инокосне функције на Општим изборима 2018. године.

Додик који се више, по закону, не може кандидовати за предсједника РС, вјерује да би на овај начин осигурао побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ, док би Младену Иванићу понудио кандидатуру за мјесто предсједника Републике Српске. Наравно на ово би требао да пристане и Младен Иванић. За сада је познато да читава армија старих љубитеља Додикових црвених скута унутар ПДП-а прижељкује да „шеф“ прихвати понуду која се, како они тврде, „не одбија“.

Додик на овакве комбинације не рачуна са СДС-ом из два разлога: Први и најважнији је тај што њему требају управо оне позиције у Савјету министара које СДС контролише.

Осим тога, јасно је да са водећом опозиционом странком у РС, нарочито након доласка Вукоте Говедарице на њено чело, такве игре неће бити могуће. На то указује и чврст став лидера СДС-а око позива који му је Додик упутио на састанак. Тај састанак, је што је без сумње у СДС-у препознато, само један фрагмент прљаве игре Милорада Додика. На лидерима опозиције је да ли ће ту игру прихватити. До сада су сваки пут из ње излазили као губитници. Да ли су из свега извукли и неку поуку, знаћемо врло скоро.

Аутор: Миљан Ковач