Животна прича Садија Манеа - Ливерпуловог чуда од играча...

Од подераних копачки и подсмеха на прашњавим афричким теренима... Наравоученије: никад не одустај!

Фудбал 09.11.2016 | 23:45 Летос трансфер од 30.000.000 фунти, данас шепурење на првом месту на табели Премијер лиге. Садио Мане ових дана живи сан на Енфилду. Али није све одувек било тако бајно за сенегалског интернационалца. Много тога је 24-годишњи Мане превалио преко главе пре но што је дочекао трансфер у Ливерпул.

Пре девет година тешко да би ико претпоставио да ће мршави момчић из градића Седију тако далеко догурати. Ујак га је повео на 800 километара дуг пут до сенегалске престонице Дакара. Био је то тренутак у којем се све ломило кад је реч о Манеовомфудбалском сну.

Шекспировском терминологијом: Бити ил’ не бити.

"Ишли смо на пробу, било је баш доста дечака. Сад ми је смешно, али никад нећу заборавити како ме је један старији човек погледао, као да сам на погрешном месту. Питао ме је да због чега сам овде, кад сам му одговорио, рекао је: ’Са тим копачкама? Како уопште можеш да играш у њима? Само их погледај’. И биле су лоше, баш лопе. Поцепане и старе. Нисам имао ни шортс какав треба. Рекао сам му да сам дошао у најбољем што сам имао и да само желим да играм, да се покажем", присећа се Мане у интервјуу за портал Гоал.цом.

Грешите међутим ако мислите да је ово један од оних трауматичних успомена из детињства...

"Могли сте да видите израз изненађења на његовом лицу кад сам истрчао на терен. Одмах је пришао и рекао: ’Ти си мој. Играш за мене’. И тако сам стигао до његове академије".

Био је то само почетак путешествија. Иако је Мане био опседнут фудбалом, иако је његов таленат примећен много пре поменуте пробе, породица није била баш одушевљена идејом да напусти дом зарад спортске каријере.

"Они су веома религиозни и имали су другачије планове".

Међутим, ни тако религиозним људима није могло да промакне да је Мане фудбал једноставно сањао. Временом су морали да попусте.

"Кад су видели да у мојој глави, у мом срцу постоји само фудбал, дозволили су ми да одем у Дакар. За мене друге није било. Ујак је много помогао, али не само он. У Дакару сам живео у породици коју уопште нисам познавао. Моја породица је познавала неког ко познаје те људе, па су ме примили у кућу, бринули о мени. Све док нисам отишао у Мец", сведочи Садио Мане.

Велику су му услугу учинили.

Извор: моззартспорт