Сви гријеси Обамине спољне политике

Одлазећи председник Америке је драстично економски ојачао земљу, започевши нове ратове на Блиском истоку. Да ли су ратна разарања других држава и нација прихватљива цена јачања САД?

Свијет 07.11.2016 | 21:45 Постоји добро позната изрека која упућује на то да је за окончање ратних сукоба потребна већа храброст него за њихово започињање. Барак Обама није ни имао намеру да се упусти у смиривање ситуације на фронтовима, већ је учинио да настану нови.

Из тог разлога, он ће после избора за новог председника САД напустити Белу кућу, али амерички маринци ће и даље корачати усијаним песком Блиског истока, док ће Америчко ратно ваздухопловство наставити да бомбардује густо насељене градске четврти арапских градова и цивилне жртве називати ''колатералном штетом''.

 Обама је на власт ступио као ''председник мира'', али је ускоро постало јасно да ће се преобразити у председника рата. Прихватио је заоставштину Џорџа Буша, и не само да се стратегијски вратио на стара бојишта, у Авганистан и Ирак, која америчка војска није напуштала од инвазија на те земље, већ су за време његовог мандата САД покренуле жаришта у Либији и Сирији. 

Под изговорима ''ширење демократије'' и ''борба против тероризма'', америчка војна интервенција опустошила је градове Либије и Сирије. Обама и руководство његовог кабинета заборавили су кључну чињеницу – амерички либерални модел државног уређења не може да се примени на ''земље трећег света'' .

Стога, свака власт коју Вашингтон постави у некој блискоисточној држави, не може природно да функционише водећи се Западним нормама. Грађани тих држава одбацују наметнуте властодршце попут појаве када човеков организам одбацује антитело.

Наслеђа Обамине владавине

За владарским опусом Барака Обаме остају окупиране земље Блиског истока и Северне Африке, хуманитарна катастрофа, глад, масовни злочини над цивилима, милиони избеглица и још осетљивија ситуација. 

Оно што представља најгори производ америчке спољне политике, у времену док је Обама на челу САД, засигурно је исламизација Европе. Интересантно је да тек сада непрегледне колоне миграната пристижу у европске градове, иако је, на пример, до америчке војне кампање у Кувајту дошло још 1991. године, док су САД такође давно послале своје трупе у Авганистан (2001. године) и Ирак (2003. године).

Поставља се питање – зашто становништво Блиског истока није раније мигрирало ка Европи? Одговор је јасан – САД то у претходним годинама није одговарало. Исто тако, невероватно је колику забринутост Обама и остатак америчког политичког врха изражавају по питању избеглица, за чију тешку судбину су и директно одговорни, али нису заинтересовани да им помогну!

Треба разумети да Америци одговара исламски радикализам, јер и он попут стратегије спољне политике САД има циљ да покорава државе и уништава нације. Муслиманско становништво је тако плански усмерено ка Европи, како би је ослабило. Међу њима су на стари континент пристигли и ''спавачи'', али и ветерани са блискоисточних ратишта, који уз радикалне имаме у џамијама представљају најбитнији механизам за регрутовање нових бораца Исламске државе.

 Обама је 2009. године у Ослу добио Нобелову награду за мир, за ''изванредне напоре у јачању међународне дипломатије и сарадње међу људима''. Да ли је то признање заслужено, ако се у обзир узму страдање и патња изазвани ратовима које САД воде и подржавају широм света? Стиче се утисак да је Нобелова награда за мир имала задатак да Обами придода епитет мирољубивог председника, и тако оправда америчке војно-политичке потезе на међународној сцени.

Данас амерички политички врх редовно упућује критике на интервенцију Руске Федерације у Сирији, како би се скренула пажња са свих снажних негативних последица америчке спољне политике и војних кампања Пентагона. 

Народ (не)одлучује?

Док се Обама буде спремао да напусти своју дужност која се приближила крају, амерички народ ће бирати између две опције. Прва је – допуштање политичарима из владе и генералима из Пентагона да још више мешају САД у актуелне сукобе и изазивање нових.

Другу представља коначно реално разумевање стања у међународном систему и прихватање истине да Америка више није хегемон, који може неометано да влада светом. Питање је колико су амерички грађани способни да се одлуче за прави пут, с обзиром да су деценијама под утицајем пропаганде коју спроводе моћни медији, попут измењене стварности коју ствара Си-Ен-Ен.

Извор: Србија данас
Фото: Профимедиа