Svi grijesi Obamine spoljne politike

Odlazeći predsednik Amerike je drastično ekonomski ojačao zemlju, započevši nove ratove na Bliskom istoku. Da li su ratna razaranja drugih država i nacija prihvatljiva cena jačanja SAD?

Svijet 07.11.2016 | 21:45 Postoji dobro poznata izreka koja upućuje na to da je za okončanje ratnih sukoba potrebna veća hrabrost nego za njihovo započinjanje. Barak Obama nije ni imao nameru da se upusti u smirivanje situacije na frontovima, već je učinio da nastanu novi.

Iz tog razloga, on će posle izbora za novog predsednika SAD napustiti Belu kuću, ali američki marinci će i dalje koračati usijanim peskom Bliskog istoka, dok će Američko ratno vazduhoplovstvo nastaviti da bombarduje gusto naseljene gradske četvrti arapskih gradova i civilne žrtve nazivati ''kolateralnom štetom''.

 Obama je na vlast stupio kao ''predsednik mira'', ali je uskoro postalo jasno da će se preobraziti u predsednika rata. Prihvatio je zaostavštinu Džordža Buša, i ne samo da se strategijski vratio na stara bojišta, u Avganistan i Irak, koja američka vojska nije napuštala od invazija na te zemlje, već su za vreme njegovog mandata SAD pokrenule žarišta u Libiji i Siriji. 

Pod izgovorima ''širenje demokratije'' i ''borba protiv terorizma'', američka vojna intervencija opustošila je gradove Libije i Sirije. Obama i rukovodstvo njegovog kabineta zaboravili su ključnu činjenicu – američki liberalni model državnog uređenja ne može da se primeni na ''zemlje trećeg sveta'' .

Stoga, svaka vlast koju Vašington postavi u nekoj bliskoistočnoj državi, ne može prirodno da funkcioniše vodeći se Zapadnim normama. Građani tih država odbacuju nametnute vlastodršce poput pojave kada čovekov organizam odbacuje antitelo.

Nasleđa Obamine vladavine

Za vladarskim opusom Baraka Obame ostaju okupirane zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike, humanitarna katastrofa, glad, masovni zločini nad civilima, milioni izbeglica i još osetljivija situacija. 

Ono što predstavlja najgori proizvod američke spoljne politike, u vremenu dok je Obama na čelu SAD, zasigurno je islamizacija Evrope. Interesantno je da tek sada nepregledne kolone migranata pristižu u evropske gradove, iako je, na primer, do američke vojne kampanje u Kuvajtu došlo još 1991. godine, dok su SAD takođe davno poslale svoje trupe u Avganistan (2001. godine) i Irak (2003. godine).

Postavlja se pitanje – zašto stanovništvo Bliskog istoka nije ranije migriralo ka Evropi? Odgovor je jasan – SAD to u prethodnim godinama nije odgovaralo. Isto tako, neverovatno je koliku zabrinutost Obama i ostatak američkog političkog vrha izražavaju po pitanju izbeglica, za čiju tešku sudbinu su i direktno odgovorni, ali nisu zainteresovani da im pomognu!

Treba razumeti da Americi odgovara islamski radikalizam, jer i on poput strategije spoljne politike SAD ima cilj da pokorava države i uništava nacije. Muslimansko stanovništvo je tako planski usmereno ka Evropi, kako bi je oslabilo. Među njima su na stari kontinent pristigli i ''spavači'', ali i veterani sa bliskoistočnih ratišta, koji uz radikalne imame u džamijama predstavljaju najbitniji mehanizam za regrutovanje novih boraca Islamske države.

 Obama je 2009. godine u Oslu dobio Nobelovu nagradu za mir, za ''izvanredne napore u jačanju međunarodne diplomatije i saradnje među ljudima''. Da li je to priznanje zasluženo, ako se u obzir uzmu stradanje i patnja izazvani ratovima koje SAD vode i podržavaju širom sveta? Stiče se utisak da je Nobelova nagrada za mir imala zadatak da Obami pridoda epitet miroljubivog predsednika, i tako opravda američke vojno-političke poteze na međunarodnoj sceni.

Danas američki politički vrh redovno upućuje kritike na intervenciju Ruske Federacije u Siriji, kako bi se skrenula pažnja sa svih snažnih negativnih posledica američke spoljne politike i vojnih kampanja Pentagona. 

Narod (ne)odlučuje?

Dok se Obama bude spremao da napusti svoju dužnost koja se približila kraju, američki narod će birati između dve opcije. Prva je – dopuštanje političarima iz vlade i generalima iz Pentagona da još više mešaju SAD u aktuelne sukobe i izazivanje novih.

Drugu predstavlja konačno realno razumevanje stanja u međunarodnom sistemu i prihvatanje istine da Amerika više nije hegemon, koji može neometano da vlada svetom. Pitanje je koliko su američki građani sposobni da se odluče za pravi put, s obzirom da su decenijama pod uticajem propagande koju sprovode moćni mediji, poput izmenjene stvarnosti koju stvara Si-En-En.

Izvor: Srbija danas
Foto: Profimedia