Филип са Вишњице

Караван културне манифестације „Вишњићеви дани“ која се одржава у Бијељини и Семберији данас је боравио у семберском селу Међаши у коме је највећи српски пјесник Филип Вишњић живио од 1771. године до одласка у Први српски устанак 1809. године.

Република Српска 07.11.2016 | 18:20
Филип са Вишњице
На Вишњици поред Дрине, на мјесту гдје је била пјесникова кућа, представници Градске управе Бијељина, ГО СПКД „Просвјета“ овога града и Основне школе „Петар Кочић“ из Броца положили су свијеже цвијеће.

Ученици брочанске школе, једини у Вишњићевом родном крају, његују успомене на свог славног земљака, приредили су културно-умјетнички програм, који је ове године посвећен и обиљежавању два јубилеја – стогодишњице смрти књиожевника Петра Кочића и 130 година постојања школе у Броцу.

Оно што се све догађало у животу највећег српског епског пјесника Филипа Вилића Вишњића превелико је да проживе сви становници једне повеће општине, а можда и цијелог округа.

Од када се родио 1767 године на Вилића гумну у Горњој Трнови, на обронцима планине Мајевице, тамо гдје се њено побрђе спаја са равницом Семберијом - упркос томе што у завичајним топонима, његовом и именима сродника има доста библијских детаља - није га мимоишла ни једна невоља.

Његово име Филип значи – онај који воли коње, отац Ђорђе – као и Свети великомученик Ђорђе, мајка Марија – као и Богородица Марија, родно село Трнова – као трње из вијенца, Дрина међа племенска - као библијска ријека Јордан, село Међаши у којима је живио - као полазиште у велику мисију, Бродац у коме је говорио прве стихове – као лађа, скела, брод којим се спасава, а сремско село Грк у коме се упокојио - подсјећа на православље.

Вилићи су били кољеновићи, стара и угледна фамилија. Филип је рано остао без оца, па му се мајка Марија или Вишња, преудала у равничарско село Међаше. У кући поочима Теодора Николића нашао је гусле – усудан инструмент, а њему он је значио и очи и душу, и срце и снагу, и ријеч и мисао – васколики живот.

Невоље су Филипу долазиле у таласима. Ненадано, снажно и неизбјежно. Ударале су као бујица. Нису га жалиле. Тек што се привикао на Дрину и равницу након прележаних великих богиња, у осмој години живота мали Вилић је ослијепио. Спас у тами биле су му Теодорове гусле. Од њих се више никад није одвајао.

Прве стихове уз њих је говорио пред брочанском – пред бијелом црквом , па и онда када се испред ње велики српски хуманиста Кнез Иво од Семберије договарао са равничарима да откупе мачванско робље од Кулин-капетана.

Слично дринским поводњима, који наједном узвриште, запјене и успењу се уз обале, тако су и невоље улазиле у Филипов живот. Можда се зато и његове пјесме титански уздижу потив тираније. Отуда је и њихов крик и револт сиротиње раје којим нема равних епској поезији ни једног народа.

Онда је, бар наизглед, дошло боље доба – оженио се Настом Ђуковић, званом Бијелка, из мајевичког села Мртвица. Добили су шесторо дјеце. Бар их је толико било када су 1809. године преко Дрине отишли у устанак који је увелико буктато. Посљедњи Вилићи тако су кренули ка свом коначком нестанку.

Дрина Зеленика тада је Филипу текла скоро под прозором, а сада се одмакла око пет километара на исток. Вишњица је остала усамљена, као и Филип у грчанском гробљу. Самује и Николића вир – остатак у једној старачи Дрине, поред Вишњице, преко кога је прешао у Србију.

У двије катастрофалне поплаве у Семберији, 2010. и 2014. године, Зеленика – међа племенска (племенита) – није плавила ни Филипову Вишњицу нити напунила водом Николића вир.

Не зна се да ли ново презиме Вишњић Филип добио по Вишњици, гдје му је била поочимова кућа, или по мајци Вишњи. Било како било оно му је посве замијернило поносно, гордо, реско и одважно кољененовића име Вилић.

Невоље га ни у устанку, али ни послије њега, нису остављале на миру. Забиљежено је да је 1817. године имао двоје живе дјеце – Ранка и Милицу. На крају је остао посве сам у сремском селу Грк, сада Вишњићеву.

Из Србије је избјегао средином септембра 1813. године из устаничког шанца у Равњу на сјеверу Мачве. Настанио се у сремском селу Грк, у пространим сремским шумама поред ријеке Босут, које сада, с поносом, носи име Вишњићево.



БН телевизија (Тихомир Несторовић)

Коментари / 0

Оставите коментар