Анализа: Напаћена црвена браћо, почнимо да се ложимо...!

Баш сада и баш овде, због једног човека, због тога што нема Европе и зато што Ливерпул делује као тим зрео за титулу.

Фудбал 08.11.2016 | 00:00 Увек би било тако, већ двадесет и кусур година. Ливерпул би везао неколико победа, Реднап, Џерард, Мекманаман, Овен или Колимор били би у форми, Енфилд би одзвањао од песама, момци Евансови, па момци Улијеови, па момци Рафини, па момци Роџерсови, дали би наду милионима навијача.

Тада би почело, било да је тај тренутак стизао у октобру, или око новогодишњег лудила, некада чак и у мају, али долазио би неминовно као киша, као туга, као смрт, као ћудљиви осмех Марија Балотелија или дезоријентисаност Емила Хескија.

Баш тада, она гусеница сумње у глави и души сваког навијача Ливерпула би се протегнула, промешкољила, погледала на сат и календар и схватила да је дошло време да се претвори у великог, мрачног лептира, весника пораза и манекена срушених снова.

Никада, да се не лажемо – а само сам на овом месту написао квадратне метре текстова о томе – нисмо до краја веровали. Носили смо тај цинизам као шеретски осмех на рубу усана, спремни много раније него што су они који Ливерпул не воле, да им пружимо руку и признају да су били у праву када су нам говорили да се не ложимо и да навијамо за лузерски клуб, јер ми смо све то видели, све то знали, све то предвидели, све то испсовали.

Признајмо себи: и оне сезоне када је Луис Суарез уједао редом, а Стивен Џерард знао, иако то нико није желео себи да призна, да игра своју последњу праву сезону, када се Ливерпул јурио са Ситијем само да се оклизне, и дословно, против Челсија, говорили смо себи да је немогуће и да се десити неће.

Као што смо знали против Севиље, у финалу Лиге Европе прошлог пролећа – а као да је било баш давно!? – да је прерано, јер смо у себи говорили да је прерано и да је Клоп тек стигао.

И нема везе, и то је само, каквог ли парадокса, новим и новим генерацијама стављало црвене шалове око врата. Она дивна акција окупљања балканских навијача можда се не би ни десила да је Ливерпул разбио главу баксузној чуми пре коју годину...

Па опет, није лако живети с тим теретом, направе ти се од песимизма боре кад си много млад, и досади ти у неком тренутку да будеш онај са чијим се надама, тик пре него што оне заврше на дну сиве реке Мерси, дословно завитлавају.

Тада си спреман да дигнеш руке. Тада си спреман да гледаш како Ливерпул даје шест комада, рецимо, Вотфорду, у игри коју описују као хеви-метал, са симфонијским оркестром и најбољим мешовитим хором на свету, и пење се на прво место на табели у новембру, па да, ипак, себе убедиш да се џабе ложиш и да ће се већ неко оклизнути и неко повредити и неко промашити зицер, као што се увек за 25 година неко оклизне и неко повреди и неко промаши зицер, и ти останеш да машташ о ономе што и није могло бити.

И онда ти она песма на крају, знате је већ, зазвучи тужно, пркосно и поносно али никако еуфорично...

Не више.

Време је, напаћена црвена браћо, да престанемо с тим.

Време је да почнемо да се ложимо.

И то искрено, отворено, насмејано, са убеђењем да ће 21. маја 2017. на Енфилду један Немац чекирати лет бизнис–класом за бесмртност, тамо где су Шенкли и Пејсли, Далглиш и ТомВотсон, први у низу оних који ће доћи после њега.

Време је да кажемо да је овај Ливерпул зрео за титулу. Не наредне године, не на крају неког петогодишњег плана у који нас је, као својевремено Тито и Кардељ, покушавао убедити Рафаел Бенитез. Ни када се достигне „финансијска стабилност“, ни када се сагради нови стадион, ни када поново највећи играчи буду желели да дођу у град Пола Макартнија и Ијана Сент Џона, ништа од тих оправдања нећемо да чујемо до наредне године.

Не. Јирген Клоп, баш сада и баш овде, у можда не најјачој, али сигурно најкомпетитивнијој сезони у историји Премијер лиге, са баснословним платама и појачањима тешким милијарде фунти, са најбољим тренерским именима на свету, тај насмејани Немац због којег чак и Рајан Гигс навија за Ливерпул, а поздраве, жеље и честитке му шаље и сер Алекс Фергусон, тај човек ће донети круну Ливерпулу, прву које ће се неки од нас сећати.

Чујте, чујте, све коцкице су већ сложене, само ако знате да гледате: Ливерпул не игра Европу, играчи су прошли читаве (напорне) припреме по Клоповом систему – и једини који се повређују су они који нису тренирали с екипом, а здравље устаљених 11 играча је, питајте само Клаудија Ранијерија од прошле сезоне, цондитио сине qуа нон за било какву причу о трофеју – из Фирмина, Хендерсона, Милнера, Кутиња је извукао најбоље; Садио Мане је вероватно најбоље појачање још од Фернанда Тореса (океј, или Емреа Џана), екипа у којој су на клупи Вајналдум, Ориги или Стариџ не може се назвати „танком“, а готово сваки играч, кажу бројке, претрчи по најмање 11 километара по мечу.

Има ту још, као у култној песми великог Ијана Дјурија („Реасонс то бе Цхеерфул, пт. 3“, коју је Ник Хорнби предлагао за нову химну Уједињеног Краљевства), разлога да се буде оптимиста: Енфилд је поново тврђава са које се ривали враћају подвијеног репа и с црвенилом у лицу, сви велики мечеви протекли су у доминацији црвених, а сем оног кикса на почетку године против Барнлија, који је дошао у право време, Ливерпул нема никакав проблем да против нешто слабијих тимова заврши посао већ у првом полувремену; али не на фору и на препад, као у сјајној Роџерсовој сезони, већ системски, методично, убедљиво.

Тим све до 19. децембра и одласка на Гудисон има прилично лаган распоред; ових 30 голова у сезони постизало је туце играча, па противници некада и дословно не знају одакле ће им пући следећа брзометна контра; тимски дух је никада снажнији, чак и без правих Скаузера какви су били Карагер и Џерард, а ето тима, што је за ову причу и ову годину најважније, оличава човек на клупи.

Ливерпул је увек био другачији клуб, ослањао се декадама уназад на тренере и на науку осмишљену у маленој „Боот Роом“, где се уз виски стварала најбоља острвска тактика.

Последњи је, зато, од великих тимова ухватио воз за модерност, потом наврат–нанос желео да измени свој модус операнди довођењем Жерара Улијеа – као да је био проблем „само“ у странцу на клупи – или стварањем генерације првих суперстарова, у белим оделима, али једно се није променило: инспирација мора да дође са клупе, и само неко бриљантан, харизматичан, динамичан, неко коме људи верују (прво играчи, па навијачи, па Управа), може да на своја леђа преузме два пуна завежљаја историје. Један до последње деценије другог миленијума, у којој је Ливерпул био међу пет највећих клубова на свету, и овај други, много тегобнији, у којем су сакупљени сви нагомилани порази и ретки светли тренуци у пост-Далглишевој ери.

Сви су састојци ту, дакле, и немојте да вам говоре другачије; и када чујете „опет се ови лузери ложе“, само се насмејте, јер није „опет“.

Ми сада, у ствари, први пут истински верујемо.

Без „али“, без „можда“, без црва сумње, без осећаја да ће се неко оклизнути, да ће се изгубити добијено.

Без „има времена“. Без „рано је, тек је октобар“.

Само радост, Јирген Клоп, само чаролије Фелипеа Кутиња, само километри које покрије ЕмреЏан, само сигурност Дејана Ловрена, само песма и хеви-метал у слушалицама и на терену.

И тако до пролећа и журке 21. маја, против Мидлсброа.

Извор: моззартспорт