Analiza: Napaćena crvena braćo, počnimo da se ložimo...!

Baš sada i baš ovde, zbog jednog čoveka, zbog toga što nema Evrope i zato što Liverpul deluje kao tim zreo za titulu.

Fudbal 08.11.2016 | 00:00 Uvek bi bilo tako, već dvadeset i kusur godina. Liverpul bi vezao nekoliko pobeda, Rednap, Džerard, Mekmanaman, Oven ili Kolimor bili bi u formi, Enfild bi odzvanjao od pesama, momci Evansovi, pa momci Ulijeovi, pa momci Rafini, pa momci Rodžersovi, dali bi nadu milionima navijača.

Tada bi počelo, bilo da je taj trenutak stizao u oktobru, ili oko novogodišnjeg ludila, nekada čak i u maju, ali dolazio bi neminovno kao kiša, kao tuga, kao smrt, kao ćudljivi osmeh Marija Balotelija ili dezorijentisanost Emila Heskija.

Baš tada, ona gusenica sumnje u glavi i duši svakog navijača Liverpula bi se protegnula, promeškoljila, pogledala na sat i kalendar i shvatila da je došlo vreme da se pretvori u velikog, mračnog leptira, vesnika poraza i manekena srušenih snova.

Nikada, da se ne lažemo – a samo sam na ovom mestu napisao kvadratne metre tekstova o tome – nismo do kraja verovali. Nosili smo taj cinizam kao šeretski osmeh na rubu usana, spremni mnogo ranije nego što su oni koji Liverpul ne vole, da im pružimo ruku i priznaju da su bili u pravu kada su nam govorili da se ne ložimo i da navijamo za luzerski klub, jer mi smo sve to videli, sve to znali, sve to predvideli, sve to ispsovali.

Priznajmo sebi: i one sezone kada je Luis Suarez ujedao redom, a Stiven Džerard znao, iako to niko nije želeo sebi da prizna, da igra svoju poslednju pravu sezonu, kada se Liverpul jurio sa Sitijem samo da se oklizne, i doslovno, protiv Čelsija, govorili smo sebi da je nemoguće i da se desiti neće.

Kao što smo znali protiv Sevilje, u finalu Lige Evrope prošlog proleća – a kao da je bilo baš davno!? – da je prerano, jer smo u sebi govorili da je prerano i da je Klop tek stigao.

I nema veze, i to je samo, kakvog li paradoksa, novim i novim generacijama stavljalo crvene šalove oko vrata. Ona divna akcija okupljanja balkanskih navijača možda se ne bi ni desila da je Liverpul razbio glavu baksuznoj čumi pre koju godinu...

Pa opet, nije lako živeti s tim teretom, naprave ti se od pesimizma bore kad si mnogo mlad, i dosadi ti u nekom trenutku da budeš onaj sa čijim se nadama, tik pre nego što one završe na dnu sive reke Mersi, doslovno zavitlavaju.

Tada si spreman da digneš ruke. Tada si spreman da gledaš kako Liverpul daje šest komada, recimo, Votfordu, u igri koju opisuju kao hevi-metal, sa simfonijskim orkestrom i najboljim mešovitim horom na svetu, i penje se na prvo mesto na tabeli u novembru, pa da, ipak, sebe ubediš da se džabe ložiš i da će se već neko okliznuti i neko povrediti i neko promašiti zicer, kao što se uvek za 25 godina neko oklizne i neko povredi i neko promaši zicer, i ti ostaneš da maštaš o onome što i nije moglo biti.

I onda ti ona pesma na kraju, znate je već, zazvuči tužno, prkosno i ponosno ali nikako euforično...

Ne više.

Vreme je, napaćena crvena braćo, da prestanemo s tim.

Vreme je da počnemo da se ložimo.

I to iskreno, otvoreno, nasmejano, sa ubeđenjem da će 21. maja 2017. na Enfildu jedan Nemac čekirati let biznis–klasom za besmrtnost, tamo gde su Šenkli i Pejsli, Dalgliš i TomVotson, prvi u nizu onih koji će doći posle njega.

Vreme je da kažemo da je ovaj Liverpul zreo za titulu. Ne naredne godine, ne na kraju nekog petogodišnjeg plana u koji nas je, kao svojevremeno Tito i Kardelj, pokušavao ubediti Rafael Benitez. Ni kada se dostigne „finansijska stabilnost“, ni kada se sagradi novi stadion, ni kada ponovo najveći igrači budu želeli da dođu u grad Pola Makartnija i Ijana Sent Džona, ništa od tih opravdanja nećemo da čujemo do naredne godine.

Ne. Jirgen Klop, baš sada i baš ovde, u možda ne najjačoj, ali sigurno najkompetitivnijoj sezoni u istoriji Premijer lige, sa basnoslovnim platama i pojačanjima teškim milijarde funti, sa najboljim trenerskim imenima na svetu, taj nasmejani Nemac zbog kojeg čak i Rajan Gigs navija za Liverpul, a pozdrave, želje i čestitke mu šalje i ser Aleks Ferguson, taj čovek će doneti krunu Liverpulu, prvu koje će se neki od nas sećati.

Čujte, čujte, sve kockice su već složene, samo ako znate da gledate: Liverpul ne igra Evropu, igrači su prošli čitave (naporne) pripreme po Klopovom sistemu – i jedini koji se povređuju su oni koji nisu trenirali s ekipom, a zdravlje ustaljenih 11 igrača je, pitajte samo Klaudija Ranijerija od prošle sezone, conditio sine qua non za bilo kakvu priču o trofeju – iz Firmina, Hendersona, Milnera, Kutinja je izvukao najbolje; Sadio Mane je verovatno najbolje pojačanje još od Fernanda Toresa (okej, ili Emrea Džana), ekipa u kojoj su na klupi Vajnaldum, Origi ili Staridž ne može se nazvati „tankom“, a gotovo svaki igrač, kažu brojke, pretrči po najmanje 11 kilometara po meču.

Ima tu još, kao u kultnoj pesmi velikog Ijana Djurija („Reasons to be Cheerful, pt. 3“, koju je Nik Hornbi predlagao za novu himnu Ujedinjenog Kraljevstva), razloga da se bude optimista: Enfild je ponovo tvrđava sa koje se rivali vraćaju podvijenog repa i s crvenilom u licu, svi veliki mečevi protekli su u dominaciji crvenih, a sem onog kiksa na početku godine protiv Barnlija, koji je došao u pravo vreme, Liverpul nema nikakav problem da protiv nešto slabijih timova završi posao već u prvom poluvremenu; ali ne na foru i na prepad, kao u sjajnoj Rodžersovoj sezoni, već sistemski, metodično, ubedljivo.

Tim sve do 19. decembra i odlaska na Gudison ima prilično lagan raspored; ovih 30 golova u sezoni postizalo je tuce igrača, pa protivnici nekada i doslovno ne znaju odakle će im pući sledeća brzometna kontra; timski duh je nikada snažniji, čak i bez pravih Skauzera kakvi su bili Karager i Džerard, a eto tima, što je za ovu priču i ovu godinu najvažnije, oličava čovek na klupi.

Liverpul je uvek bio drugačiji klub, oslanjao se dekadama unazad na trenere i na nauku osmišljenu u malenoj „Boot Room“, gde se uz viski stvarala najbolja ostrvska taktika.

Poslednji je, zato, od velikih timova uhvatio voz za modernost, potom navrat–nanos želeo da izmeni svoj modus operandi dovođenjem Žerara Ulijea – kao da je bio problem „samo“ u strancu na klupi – ili stvaranjem generacije prvih superstarova, u belim odelima, ali jedno se nije promenilo: inspiracija mora da dođe sa klupe, i samo neko briljantan, harizmatičan, dinamičan, neko kome ljudi veruju (prvo igrači, pa navijači, pa Uprava), može da na svoja leđa preuzme dva puna zavežljaja istorije. Jedan do poslednje decenije drugog milenijuma, u kojoj je Liverpul bio među pet najvećih klubova na svetu, i ovaj drugi, mnogo tegobniji, u kojem su sakupljeni svi nagomilani porazi i retki svetli trenuci u post-Dalgliševoj eri.

Svi su sastojci tu, dakle, i nemojte da vam govore drugačije; i kada čujete „opet se ovi luzeri lože“, samo se nasmejte, jer nije „opet“.

Mi sada, u stvari, prvi put istinski verujemo.

Bez „ali“, bez „možda“, bez crva sumnje, bez osećaja da će se neko okliznuti, da će se izgubiti dobijeno.

Bez „ima vremena“. Bez „rano je, tek je oktobar“.

Samo radost, Jirgen Klop, samo čarolije Felipea Kutinja, samo kilometri koje pokrije EmreDžan, samo sigurnost Dejana Lovrena, samo pesma i hevi-metal u slušalicama i na terenu.

I tako do proleća i žurke 21. maja, protiv Midlsbroa.

Izvor: mozzartsport