Зашто је срамота умријети богат?

"Човјек који умре богат, умре осрамоћен" - ова изрека Андреwа Царнегиеја, једног од највећих филантропа у историји, поново је актуелизована када је прије неки дан Билл Гатес, један од најбогатијих људи на свијету, изјавио да готово ништа неће оставити својој дјеци од имовине чија се вриједност процјењује на 74 милијарде долара.

Свијет 03.11.2016 | 13:01 Оснивач Мицрософта је казао да је његово троје дјеце поносно на чињеницу да неће наслиједити готово ништа од богатства које ће бити донирано његовој хуманитарној организацији, чији је циљ искорјењивање сиромаштва и болести, пише Радио Слободна Европа.

"Моја дјеца ће стећи образовање и мораће сами себи да изграде каријере и животни пут. Толико новца би им уништило животе. У насљедство ће добити минимални дио, колико да не буду сиромашни, а за све остало мораће да се изборе сами", истакао је Гатес, који је са супругом Мелиндом у хуманитарне сврхе до сада дао више од 30 милијарди долара.

Он је и раније изјављивао да зна да није добра идеја да сав новац остави дјеци. Са супругом је још 1994. основао "Гатес фондацију", која располаже са 37 милијарди долара. Покренуо је и програм "Тхе Гивинг Пледге", позивајући и друге богаташе да половину свог иметка дају у добротворне сврхе.

Том позиву се за сада одазвао магнат Wаррен Буффетт, који је најавио да ће донирати 99 посто свог богатства процјењеног на 64 милијарде долара.

"Својој дјеци ћу оставити довољно да могу радити шта желе, али не довољно да не би радили ништа", казао је Буффетт.

Он своју пословну али и животну филозофију објашњава тиме да је "бити сувише богат терет, јер на крају оно што имате има вас".

Гатес и Буффетт воде кампању у циљу прикупљања 600 милијарди долара – што је половина иметка 400 најбогатијих Американаца – чиме би се ријешили кључни социјални проблеми њихове земље, али и цијелог свијета. Њихова намјера је да такав однос најбогатијих према донаторству постане "стандард".

Међутим, питање је да ли је то достижан циљ јер се након избијања глобалне економске кризе 2008., годишње у добротворне сврхе у свијету издваја око 300 милијарди долара, у шта спадају и донације обичних грађана.

Према анализи магазина Форбес, тек двадесетак свјетских милијардера – од њих 800 – издваја више од једне милијарде годишње у добротворне сврхе, што је у укупној суми само један проценат њиховог иметка, док најсиромашнији дају скоро троструко више – 3,2 посто својих прихода.

То значи да упркос јачању свјести о важности давања и помоћи другима у невољи, већина богаташа радије троши новац на луксузан живот и планира да га остави својој дјеци.

Да ли се људи искваре ако не морају да зарађују?

Гатес и Буффетт нису једини богаташи који неће оставити свој иметак дјеци.

Рок легенда Гене Симмонс – почео је од нуле и његова имовина се процјењује на 300 милиона долара – истиче да ће његово двоје дјеце "бити збринуто, али никад неће бити богати од његовог новца јер ће увијек морати да устану из кревета и зараде свој новац".

Сличан је и став глумца Јацкиеја Цхана: "Ако је мој син способан, зарадиће свој новац. Ако није, онда ће само трошити мој".

Ни суоснивач Хоме Депот Бернард Марцус не жели да своје богатство које се процјењује на 1,5 милијарди долара остави својој дјеци, јер сматра да је тако "најбоље за њих". Његово мишљење дијели и Нигелла Лаwсон, британска ауторка бестселера, која чак сматра да "људи постану искварени ако не морају да зарађују новац".

Иметак Еугенеа Ланга, који је на челу фондације "Ја имам сан", која финансира образовање сиромашне дјеце широм свијета, процјењује се на око 50 милиона долара. Својој дјеци је након завршетка студија издвојио "номиналну суму" новца.

"Желим да омогућим својој дјеци да доживе сатисфакцију коју пружа свијест о постигнутом успјеху", истиче Ланг.

Yу Пенгниан, који се обогатио трговином некретнинама, најавио је да ће својих 500 милиона долара дати у добротворне сврхе. "Ако су моја дјеца способна, не треба им новац, а ако нису, насљедство би им само нашкодило", објаснио је Пенгриан.

Руски милијардер Владимир Потањин сматра да "милион долара насљедства помаже појединцу да стекне добро образовање, на миру нађе посао и пронађе себе.

"Насљедство од милијарде долара убит ће га и одузети му смисао живота", каже Потањин.

Дакле, новац не би требало да буде сам по себи циљ већ средство које ће нам помоћи да живимо садржајније. Сам чин стицања, односно рад, пружа већи смисао него новац који се стекне без труда. Међутим, многи обични људи, укључујући и оне на Балкану, због егзистенцијалних страхова настоје да што више стекну и обезбједе дјецу. Неки се држе и гесла: "Ако сам се ја мучио, не морају и моја дјеца". Но, на тај начин чине медвјеђу услугу дјеци која нису мотивисана да сама трасирају свој животни пут и онда не могу да се снађу, а и живот им је неиспуњен јер су лишени задовољства које пружа рад.

Додуше, и "ситниш" који ће богаташи оставити својој дјеци више је него довољан за лагодан живот. Тако се процјењује да ће Гатес дати дјеци по десетак милиона долара, што је неоствариви сан за огромну већину обичних смртника који се довијају како да својој дјеци омогуће пристојно школовање у нади да ће након тога наћи посао који ће им осигурати елементарну егзистенцију без икаквог луксузирања.

Мецене од Октавијана Августа, преко Медиција и Царнегиеја

Многа велика дјела у науци и у култури не би била створена да није било подршке богатих и моћних. Тако је у време Октавијана Августа, једног од највећих владара у старом Риму, његов пријатељ богати витез Гај Цилније Меценат помагао најпознатије књижевнике, попут Вергилија, Хорација и Овидија. Меценат је, наравно, увиђао важност умјетности у величању цареве политике.

У средњем вијеку, породица Медици је словила као велики мецена умјетника. Међу њеним најпознатијим члановима био је Лоренцо де Медици, познат као Лоренцо Величанстени. Осим што је био способан политичар, помагао је и развој умјетности. У његово вријеме стварали су Леонардо да Винци, Сандро Боттицелли, и Мицхелангело Буонаротти, па је Фиренца, којом је владао, названа "драгуљем Европе".

У новије вријеме, осим подршке умјетности, донаторством у циљу помоћи најугроженијима нарочито се истицао Андреw Царнегие (1835–1919), који се сматра једним од најбогатијих људи свих времена: процјењује се да је посједовао око 300 милијарди долара, исказано кроз данашња мјерила. Уз изјаву са почетка текста, често је навођен и његов став да "родитељ који сину остави огромно богатство, убија његов таленат и енергију". Највећи дио иметка завјештао је библиотекама, школама и другим установама.

У данашње време, осим Гатеса и Буффетта, и бивши градоначелник Неw Yорка Мицхаел Блоомберг - (примао је плату од једног долара) намјерава да скоро цијело своје богатство од 42,6 милијарди долара да у добротворне сврхе. Својевремено је изјавио да "најбоље финансијско планирање завршава тиме да немаш довољно новаца да исплатиш погребника".

Некадашњи милијардер Цхуцк Феенеy, оснивач Дутy-Фрее Схопперс Гроуп, пребацио је цјелокупни иметак у фондацију Атлантиц Пхилантхропиес. Сматра се да Феенеy не посједује чак ни сопствену кућу и аутомобил, а за Неw Yорк Тимес је изјавио да жели да посљедњи чек који напише буде без покрића.

Медијски могул Тед Турнер, познат прије свега по оснивању ЦНН-а, милијарде долара дао је фондацијама. Изјавио је прије шест година да је на рубу сиромаштва и само жели да има довољно новца да покрије трошкове своје сахране.

Мађарско-амерички бизнисмен Георге Сорос подржава различите пројекте у циљу јачања демократије у бившим социјалистичким земљама, затим борбу против дискриминације Рома и муслимана. Оснивач је Централноевропског универзитета у Будимпешти и Института за отворено друштво.

Појединим донаторима је важна и религија. Тако је Хеинз-Хорст Деицхманн сматрао да је вјера важнија од пословног успјеха.

"На крају мог живота Бог ме неће питати колико сам ципела продао, већ какав сам био хришћанин", говорио је овај њемачки милијардер који је преминуо прије двије године. Његов син је преузео гиганта у прављењу обуће са 3.500 продавница у 23 земље.

Још један Нијемац, Готз Wернер, власник ланца продавница ДМ, одрекао се имовине вриједне више од милијарду евра. У Царнегиејевом стилу је изјавио: "Није срамота постати богат, али срамота је богат умријети".

Шкрти балкански богаташи

Новопечени балкански бизнисмени, који су стекли богатсво у мутним ратним временима и нетранспарентној приватизацији, која се може описати и као пљачкашка, нису се баш показали издашним. Због тога је бивши предсједник Србије Борис Тадић позвао "непристојно богате" да стечени иметак врате друштву и одуже му се подизањем "тајкунског моста", по угледу на добротворе из прошлости који су несебично помагали попут Мише Анастасијевића и Илије Милосављевића Коларца.

Додуше, у посљедње време неколицина србијанских богаташа почели су да дају у добротворне сврхе. Тако је Миодраг Костић, власник "МК групе", инвестирао 220.000 евра у кућу и поклонио је СОС дјечјем селу у Краљеву.

Холдинг "Делта" Мирослава Мишковића, осумњиченог за малверзације у путарској привреди, уложио је 2,3 милиона евра у друштвено корисне пројекте, најављујући да ће убудуће 10 посто годишњег профита давати у добротворне сврхе.

Маделеине Зептер, супруга бизнисмена Пхилипа Зептера, прва је наставила српску традицију задужбинарства, дајући више од 30 милиона евра за културу и умјетност.

Посебну пажњу у цијелом региону изазвао је потез Маријана Филиповића, кога називају и краљем хрватске дрвне индустрије, да радницима поклони фабрику у Чабру, најнеразвијенијем дјелу Горског котара. Он је рекао да је подмирио своју дјецу, те да од новца који им је оставио и њихови унуци могу да живе.

"Одлучио сам да поклањам, јер ме то усрећује. Мислим да је највећа срећа у дјељењу, јер оно што је моје могу поклањати другима, а да тиме никога нисам оштетио."

Иако су ове и друге донације богаташа за похвалу, највећу вриједност ипак има помоћ обичних људи који жртвују готово све због другог. Примјер за то је гест Дубравке Главаш, раднице винковачког Унидала, која се одрекла радног мјеста заштитивши тако колегеницу самохрану мајку Ђурђицу Швигач, која је била на списку прекобројних за отпуштање са посла.

Филантрокапитализам

"Ја сам осигуран што се хране и одјеће тиче, а новац ми више не представља ништа у животу" - тако је Билл Гатес образложио своје мотиве да готово цијели иметак да у добротворне сврхе. Међутим, критичари сматрају да многи богаташи донирају како би им се умањио порез.

Опаска о ослобађању од пореза је само дјелимично тачна, јер није цијела сума која се донира изузета из пореске основице.

Већина имућних сматра да беспоговорно заслужују стечено богатство. Због тога им се лијепе етикете да су шкрти и похлепни, те да им недостаје емпатија. Перцепцију богаташа веома илустративно исказује став Гордона Гекка у филму "Тхе Wалл Стреет"да је "похлепа добра".

Истраживачи који су проучавали навике најбогатијих наводе неколико разлога због којих донирају. Најприје, утицај, односно жеља да учине нешто позитивно, затим осјећај мисије. Ту је и захвалност, на примјер, пацијената у болници и свршених студената. Потом признање. Неки донатори воле пажњу којом су обасути због свог доброг дјела. Наравно, ту су и бенефити. Осим, поменутог дјелимичног ослобађања од пореза, постоје небројене могућности да се приликом донаторских вечера и сличних окупљања упостављају пословни контакти, затим сретну политичари и познате личности из јавног живота.

Тако је прошле године објављена вијест да је оснивач и власник Фацебоока Марк Зуцкерберг донирао 45 милијарди долара. Међутим, стручњаци сматрају да је "правном гимнастиком", заправо, тај новац поклонио себи.

Хипокризија дарежљивости богатих
 
Наравно, у свијету у коме се продубљују неједнакости свака прича о доброчинитељству најбогатијих личи на хипокризију, јер су свој иметак стекли не толико генијалношћу колико кориштењем погодности система.

Штавише, своју моћ су искористили да утичу на креаторе политике у циљу економских реформи које су им омогућиле знатно ниже порезе, затим офшор, често нетранспарентно пословање. Заједнички именилац за ту трансформацију је неолиберална економска политика и глобализација која је омогућила много већу мобилност капитала, као и измјештање погона великих западних корпорација на тржишта неразвијених земаља са много јефтинијом радном снагом. Кредо те нове економске филозофије оличава став једног од њених утемељивача Милтона Фриедман да је "једина друштвена одговорност предузећа повећање профита".

Прије него што је "реганомика" ступила на снагу почетком 1980-их, порези на екстра профит достизали су и 80 посто. Берние Сандерс је навео да је у вријеме док је Дwигхт Еисенхоwер био предсједник САД-а, тај порез износио чак 90 процената!

Порез на капиталну добит у САД сада износи 15 посто, па је Wаррен Буффетт затражио да Конгрес не "тетоши богаташе као угрожену врсту" и повећа ту основицу. Буффетт наводи да није логично да он плаћа нижи порез од 20 запослених у његовом кабинету – по стопи од 33 до 41 посто.

Међутим, већински републиканци сматрају да су висока пореска оптерећења дестимулативна за инвеститоре и отварање нових радних мјеста, залажући се чак за укидање пореза на капиталну добит. Но, Буффетт тврди да је између 1980. и 2000. године отворено 40 милиона радних мјеста у САД-у. Након тога су порези смањени, али је и много мање радних мјеста отворено.

Због овакве ситуације расту социјалне разлике. Тако се имовина 85 најбогатијих на свијету мјери са новцем којим располаже 3,5 милијарде најсиромашнијих.

Скептици упозоравају да имућни сада покушавају да кроз филантропију приватизују и комерцијализују социјалне функције државе (филантрокапитализам), истичући да нема доказа да донаторство омогућава суштинске друштвене промене.

Многе болести, попут туберкулозе, чије искорјењивање неки богаташи желе да помогну, управо су посљедица сиромаштва за које су и они одговорни.

Њихова позиција се може описати као – беспоштедно стицање богатства током дана кориштењем свих предности система, а у вечерњим сатима борба против посљедица тог истог система у коме су стекли профит. Стога, уз уважавање хуманих побуда богатих донатора – умјесто бављења посљедицама кључно је уклонити узроке који доводе до патње многих.

Извор: РСЕ
Фото: Реутерс