Вишњићево село Филипово

О Митровдану у равницама око двије ријеке, Саве и Дрине, у Семберији, Мачви и Срему, све је у знаку успомена на највећег српског епског пјесника Филипа Вишњића. Одржавају се традиционалне културне манифестације посвећене пјесниковом животу и дјелу. На пјесника су поносни и у Срему, у селу Вишњићеву, некадашњем Грку, у коме је Филип живио старе дане и сахрањен.

Србија 03.11.2016 | 10:47 Срем у јесен. Онај шумски поред ријеке Саве. Бајковит. Преливен свим нијансама пурпура и окера. Пространи храстици Босутских шума у атарима Јамене, Сремске Раче, Моровића и Вишњићева као да су нетом сишли са платана француских пејзажиста. Храстови у јесен добро рађају. Увијек. Нажирили се. На тоне жира. Скупљају их Сремци за шумске расаднике. За двадесет дана један скупљач може зарадити хиљаду и по евра. Добра зарада.

Јесен у Срему је топло годишње доба. Раскваси се и заглиби тек на свом крају, када почну да лију тмасте, досадне, скоро љепљиве равничарске кише. Само тада се не може лако проћи кроз густе шуме, њивске путеве, преко водојажа и баруштина. Уостало, т то доба мало ко иде у шуме.

Нема више ни свињара да жире своја крда. У кишне дане штекћу лисице по храстицима, шестаре галивране, грокћу дивље свиње.

Јелени се ријетко оглашавајау. Њихово вријеме долази тек касније.

Чује се, додуше, лавеж пулина, кудравих сточарских кера. Паметних, црнооких и вриједних. Има их сваки домаћин.

До тада, до те каљаве јесени, све је у овој равници порађено. И на њиви и у шуми. Тако је, веле, било и у Филипово вријеме, када је живио у омањој кући у шору што води ка Моровићу.

И у Вишњићеву невеликом селу у општини Шид, у шумском Срему сваке јесени, до појаве глиба и водурина, посла увијек има на претек: сјеча дрва, берба кукуруза, сјетва пшенице, дубоко орање, тов свиња... Одувијек је тако било у овом селу. Оно се просто, ко зна по чему и због чега, звало Грк када је у њега, послије слома Првог српског устанка, дошао слијепи гуслар и епски пјесник Филип Вишњић, родом Вилић са обронака прекосавског мајевичког побрђа.

И тада, у Филипово вријеме, сремске храстове шуме у јесен су изгледале као у наше вријемеве. Само су тада биле пространије, са више травнатих пропланака и са тристагодишњим дубовима. Самониклим. У наше вријеме храстици у Срему се плански саде, па више нема пропланака.

Можда су баш ти пропланци у пространим храсатицима око рјеке Босут привукли Филипа, па је одлучио да се настани у Грку, поред пута који је од Саве водио ка Шиду и Фрушкој гори. Слијеп није могао видјети храстике, али је засигурно осјетио њихов шумор, фијук вјетра кроз крошње, гакање врана, кликтање јастребова и орлова. Донијели су му шумове и мирис родног завичаја, а тако нечем не може се одолити.

Хроничари казују да је на тим босутским пропланцима остарјели пјесник напасао свог коња. Омиљено мјесто му је било према сусједном селу Моровићу. тамо је био крошњат јасен под којим се он одмарао док је његов коњ пасао сочну траву.

Филипов јасен од старости сам је недавно пао. Ноћу. У тишини. Само се простро по земљи. Без треска и буке. Без ломигорења.

Стабло је и сада у шуми. Баш онако како је и пало. Труне. Шумари не желе да га режу. Веле, нека храни нове изданке.

У његовј близини, у тишини густог храстика труне и горостасни храст - гласовити Цар шума. И у Филипово вријеме био је највећи дуб у босутским шумама.

Вишњићево је, као и свако сремско село, са главном раскрсницом са четири широка пута и пространим шоровима. У оном који води ка Моровићу, недалеко од центра села, налази се кућа са спомен-плочом. На њој пише да је на мјесту гдје се налази садашња зграда, омалана свијетлозеленом бојом и прочељем окренута ка шору, била кућа у којој је живио пјесник Вишњић. Из његовог времена, веле, остала је још само једна стара винова лоза, која и дан-данас рађа.

О Филиповом животу некада се мало истраживало и биљежило. Озбиљније истраживање, посебно о времену његовог живота у Грку, почело је након обљављивања чланка Николе Крстића „Белешке покојног владике Лукијана Мушицког о Филипу Вишњићу из 1817 године“, када је Српско учено друштво схватило да је неопходно озбиљније истраживати Филипов живот и пјесничко дјело.

Изучавање је почео 1867. године када је упућено писмо Теофилу Димићу, управитељу школе варадинске регименте, када се од њега тражи, како пише: да истражи како је живио Филип Вишњић, у селу Грку, у регименти варадинској, и како је послије себе фамилију оставио, па кажу да му је неко споменик на гробу подигао, то би добро било, и о томе се ви овим писмом молите, да проучите белешке о Филипу Вишњићу, и да прибавите из села Грка више података о животу Вишњићевом.

Теофил Димић темељито је обавио повјерени задатак, па је, пошто тада више никог није било од његове породице, разговарао са мјештаника Грка, пјесниковим савременицима.

Димић је у Грку био 13. јула 1867. године и записао: Филип је по казивању Инђе Грбић у гробници грнчара Радишића, код кога је покојни Филип у кући живео, сарањен, и гроб његов осим неког дрвеног крста, који је већ иструлио, ничим више обилежен није.

Филип је имао сина (Ранка) и једну кћер. Ова је удата била за грнчара Белића и умрла је прије више година, а син Филипов, био је неко време настојник код Симе Станишића, и онда је некуд у Мађарску отишао, од куда се више никада у Грк враћао није, зато и не зна се о њему ништа даље. Лајтант у Панч(еву) Чемирлић, кои је Филипа лично познавао, и коме је Филип на свечарима више пута певао, приповеда да је Филип и књигу знао, и да су Филипу Турци - будући је пјеваније народно против ови дизао - очи ископати дали.

Даље, да је Филип без вође увек само са два штапа увек ишао, каже Филиповић, напомињући да је Теофил Димић на крају свог извјештаја написао да о Филипу Вишњићу више ништа није могао сазнати.

Ово су веома драгоцјени подаци о том периоду живота Филипа Вишњића, посебно они да је пјесник о свечарима (славама) боравио у Панчеву, те да је био веома везан за грнчаре и грнчарију, те да је и његова кћерка Милица била удата за грнчара.

И овако закашњели Димићеви подаци о Вишњићу ближе освјетљавају пјесников лик и показују да се још шездесетих година деветанестог вијека почиње ставарти мит о српском Хомеру.

Српски род није заборавио свог пјесника. Село Грк је промјенило име, па се сада по пјеснику зове Вишњићево, а у дну његовог гробља, гдје је некада био дрвени крст, сада је монумет - камени споменик. Гроб је уређен и често га посјећују поштоваоци Филиповог живота и дјела.

Споменик, високу камену пирамиду, подигла је српска омладина 15. августа 1887. године а на њој су уклесани стихови:

Благо гробу и у тами што се сјаји,
где кандило припаљују нараштаји!
Кандило је жар, што српске груди краси;
Вишњић га је чув'о да се не угаси.
Ми ти гробу камен дасмо. То можемо.
Венац прави твој слави јоште дугујемо.

Јесен у Срему. У Вишњићеву и у босутским шумама. Она топла и златна, са плавичастим паучинама по њивама. Она јесен када из атара и шума тракћу натоварена кола. Када се слаже, скупља, слаже и чува љетина.

На југу, преко ријеке Саве, модри се дуга трака мајевичких брда. То је Филипов завичај. Мами и путника и намјерника. Филип сигурно тај призир није могао видјети, али га је могао осјетити свим својим бићем, јер увијек има нека тајна веза између прогнаника и његове родне груде.

Осјећао је зов завичаја у који се никада није вратио од када је 1809. године у Међашима, код Николића вира прешао Дрину и прикључио се устаницима.

У вријеме сваке сремске јесени сви путеви писмених и умних људи воде у Вишњићево, у село пјесниково.

Иду - Филипу у походе.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)