Мураками: Свјетло које не даје сијенке, није право свјетло

Високи зид је систем који нас приморава да радимо ствари које обично не бисмо урадили. Немамо шансу против зида јер је превише висок, превише мрачан и превише хладан.

Свијет 02.11.2016 | 13:40
Мураками: Свјетло које не даје сијенке, није право свјетло
Јапански писац рекао је на додели награда да “као што сваки човек има своју сенку, тако је има и свако друштво и нација. Ако има светлих, сјајних ствари, оне могу да дају равнотежу мрачној страни. Ако има позитивног, сигурно ће наспрам њега бити и негативног”.

“Понекад скренемо поглед са сенке, са тих негативних ствари, или на силу покушавамо да елиминишемо те аспекте, јер људи, колико год могу, желе да избегну да гледају своју тамну страну, своје негативне квалитете. Међутим, да би статуа била стабилна и тродимензионална, морате да имате сенке. Ако их уклоните, остаће вам само илузија глатког. Светло које не ствара сенке, није право светло”, рекао је Мураками.

“Морате стрпљиво учити да живите заједно са својом сенком и обазриво посматрати таму која се налази у вама. Понекад у мрачном тунелу морате да се суочите са својом тамном страном”.

Мураками је проглашен за добитника награде “Ханс Кристијан Андерсен” још прошле године, али је награду примио тек претходног викенда.

Награда од 500.000 данских круна припала је Муракамију због његове “способности да храбро меша класичну уметност нарације, поп културу, јапанску традицију, маштовити реализам и филозофску дискусију, због чега је достојан наследник Андерсенове заоставштине”, закључио је жири.




Писац, који се прославио делима “Норвешка шума” и “Кафка на обали” свој говор у Данској назвао је “Значење сенки” у част истоимене Андерсенове приповетке.

У бајци данског писца, човек одбацује своју сенку, која потом поприма људски облик и убија свог старог господара. Мураками је ту причу назвао “мрачном и безнадежном” и рекао публици да “некад дубоко у себи морате да се суочите са својом тамном страном”.

“Ако то не учините, ваша сенка ће додатно ојачати и вратиће се једне ноћи да закуца на ваша врата. ‘Вратила сам се’, шапнуће вам”, каже писац.

Мураками се у говору дотакао и свог процеса писања, откривши да никад не планира фабулу, него почиње од једне сцене или идеје.

“Док пишем, пуштам да се сцена или идеја крећу својим ритмом. Другим речима, уместо да користим главу користим руку да пишем. У тим тренуцима више ценим оно што је у мојој подсвести, него оно што је у мојој свести”, рекао је он.

Критичари данас, као и многи читаоци, “обично читају приче на аналитичан начин”, сматра Мураками. “Тој аналитичној методологији читања их је научила школа или друштво. Људи анализирају и критикују из академске, друштвене или психоаналитичке перспективе.

Међутим, ако писац покуша да створи причу аналитично, њена виталност ће бити изгубљена, јер неће доћи до емпатије између писца и читаоца. Често видимо да романе које критика закива у звезде, читаоци и не воле много, али у много случајева то је због тога, што радови које због аналитичности критика сматра изузетним, не успевају да освоје природну емпатију читалаца”.

Мураками није детаљно објаснио своју изјаву о зидовима и странцима, али јапански медији спекулишу да је алудирао на “антизбеглички и антимигрантски сентимент у Европи и остатку света”.

Када је 2009. освојио Јерусалимску награду, изјавио је: “Ако постоји високи тврди зид и о њега се сломије јаје, без обзира на то колико је зид исправан или како је јаје у криву, увек ћу бити на страни јајета. Зашто? Зато што је свако од нас јаје, јединствена душа заробљена у крхком јајету.

Свако од нас се сусреће са високим зидом. Високи зид је систем који нас приморава да радимо ствари које обично не бисмо урадили. Немамо шансу против зида: превише је висок, превише мрачан, превише хладан”, рекао је на додели награде у Јерусалиму.

“Да бисмо се борили против зида, морамо да удружимо наше душе топлином, снагом. Не смемо да пустимо да нас систем контролише, да одређује ко смо. Ми смо ти који смо створили систем”.

 Извор: Гуардиан

Коментари / 0

Оставите коментар