Прича: Ова Верона је (опет) потпуно луда!

Верона поново живи фудбал и Верона поново воли, и град у који се већ најмање тридесет година не иде због фудбала, догодине ће поново имати два представника у Серији А.

Фудбал 05.11.2016 | 00:00
Прича: Ова Верона је (опет) потпуно луда!
Они који и даље сумњају у поштење италијанских клубова, посебно највећих, узимаће ту сезону за пример. Они који се баве историјом Серије А говориће о чуду над чудима. Они романтични ће, наравно, цитирати Шекспира и рећи да се у граду љубави морало догодити нешто такво: предуго су Јулију којекакви држали за десну дојку и шапутали јој најпохотније реченице које знају, а да им она није узвратила. И богови су се напокон смиловали на своју разиграну децу из места које се никада није посебно поносило фудбалом...

Којем год корпусу да припадате, сезона 1984. на 1985. била је непоновљива. После скандала с намештањем мечева – као да се то у Италији догађа без обзира на све, попут земљотреса по средини "чизме", за које не знате када ће се десити, али знате да неумитно хоће – био је то први пут да је фудбалска федерација одређивала судије на мечевима жребом, уместо да се они знају и недељама унапред.

Ха, можда је само и случајност, али у првој години у којој клубови једноставно нису могли да утичу на делиоце правде, да их подмите, поткупе, шармирају, пресретну, у тој првој години они највећи тимови, претплаћени на титуле и лаке победе, завршили су једва по средини табеле, укључујући и невољног, хејселовског шампиона Европе Јувентус...

Нису „чисте руке“ било једино због чега се и три деценије касније, у сваком тексту о том клубу – а ево текстова, ове јесени, чак и на насловној Газете дело спорт, иако је клуб у Серији Б – помиње пролеће 1985.

Неће се ово претворити у форшпан серије „Грлом у јагоде“, која и сама ових дана слави јубилеј, али те године у Напуљ је дошао један Дијего Армандо Марадона, да заувек промени историју Југа, мада ће Наполи у његовој првој сезони бити сувише слаб; у Јувентусу је играо Мишел Платини, у Удинезеу Зико, у Интеру Румениге, у Фјорентини Сократес, у Риму се од фудбала опраштао осми краљ Вечног града, Фалкао, док је у Лацију, који ће испасти из лиге, једино играо Михаел Лаудруп; у Бергаму се појавио дечак по имену Роберто Донадони, а јануара 1985. баш на Стадио Фријули, у другом полувремену је у црно-црвеном дресу на терен изашао извесни Паоло Малдини...

А упркос тим именима, и сасвим у складу с преокретима на древној сцени веронске опере и сходно историји Италије осамдесетих, која је једва преживела Анни ди Пиомбо, црвени и црни тероризам који је потресао градове, само да би се суочила с мафијом која је стизала с југа, "скудето" је освојила – или „украла“, биће, Ђани Ањели је говорио да када титулу узме неки мањи клуб, онда је то „скудето на службеном путу“ – Верона, тада и никада више се на Бентегодију славило, и град је изгледао као да сте залутали у Рио.

И југословенски тифози тада су скидали прве песме од Вероне, с којом се Звезда срела у Купу УЕФА сезону раније, па чак су и два најбоља, а германска играча, Пребен Елкјер, члан најдивније поставе данске селекције свих времена (не, то није она која ће се окитити златом на Еуро '92. услед санкција) и Ханс-Петер Бригел, деловала као их је запосео дух Латинске Америке; посебно Немац који је успевао оно што нико други никада није могао – да стави Марадону у џеп.

Екипа Освалда Бањолија, сакупљена од отпадника и играча који су имали шта да докажу, нешто попут Лестера три деценије касније, спасла је, причаће о томе и даље ружичасте стране најбољих спортских дневних новина, италијански фудбал: нападачки стил игре био је кључ за катенаћо и утро пут будућим спектаклима, када тактичка ривалска осовина Јуве - Рома уступи место новој и запаљивој, Милан - Наполи.

Бањолијеви момци уживали су што су их звали провинцијским тимом, били су другари на терену и ван њега, изгубили су само два меча од 30 и примили најмање голова...

Некада је и једна година довољна за цео живот: ни када је Верона испала из Серије А само пола деценије након "скудета", ни када су били јо-јо клуб деведесетих и нултих, ни када се појавио Кјево и украо наклоност фудбалске Италије и фудбалске Европе – нисте могли да не волите Кјево, јер ако је Хелас Верона био провинцијални, Кјево је био локални клуб, чак не ни општински, него тим који је представљао и представља једну месну заједницу – ни када су прошле године били убедљиво најгори састав Серије А и служили за спрдњу тој истој фудбалској Европи (како и не би, када је један од онако класично-контроверзних председника клубова, Маурицио Сети, донео одлуку да не плаћа играчима зараде јер их „нису заслужили“), ништа није могло да смањи понос и љубав због нечега што се десило пре тридесет и кусур година, чак и ако је оронули Бентегоди бивао све празнији...

Рекосмо већ да се све мења као код Капулета и Монтегија: оно што би била смртна пресуда за многе, за Верону је био прикривени благослов.

Нова финансијска правила у Италији, уведена по угледу на Енглеску, где клубови који испадну из елите добијају позамашан „финансијски падобран“ омогућила су жуто-плавима, под палицом шегрта Рафаела Бенитеза, Фабијом Пекијом, у првој правој соло-авантури, да скоцкају тим који нема премца у Серији Б и који је и у недељу обавио коректан посао против фењераша Трапанија (2:0), најавивши да ће се сигурно догодине поново играти Дерби дела Скала.

Нажалост, ове године у Верони нема Бошка Јанковића – таман када је један од последњих продорних српских играча изгледао да је пронашао себе, клуб се сурвао и он је отишао из њега – али ударна песница нам је свима добро позната.

Момак којег, не само због презимена, зову Лудак, живи другу младост у нижем рангу такмичења, и поново подсећа на оно што је могло бити, не само с њим...

Ђампаоло Пацини члан је оне помало изгубљене генерације италијанског фудбала, којој се предвиђала велика будућност и која готово колективно није успела да је оствари. Монтоливо, Аквилани, Роси, Паладино, Бриги, Караћоло – нико од њих није доживео да буде велика звезда, да испуни потенцијал, било из објективних разлога или тек недостатка среће.

Лудак из Тоскане скренуо је пажњу на себе у чувеној примавери Аталанте, баш с Рикардом Монтоливом и Марком Мотом, и 2005. проглашен је за најбољег младог играча у целој Италији, да би га у Фјорентини Чезаре Прандели, чак и ако није до краја веровао у њега, гурнуо у ватру.

Моћан без лопте, брзоходна хаубица када се на њу устремљује и превише добар у скоку с противничким бековима за својих метар и осамдесет, Ђампаоло је заличио на новог Вијалија, утолико више што је љубичасте боје заменио плаветном у којој игра Самп, и сарађивао с Антониом Касаном. И најбоље године биле су му оне у Ђенови, пре него што је отишао у Интер и после тога, када је већ постало јасно да неће бити велики, да је регресирао, у Милан.

Као да је поделио судбину Росонера, и његов траг био је све блеђи, голови све ређи и све обичнији, радовање све бескрвније, љубав ка игри све неухватљивија.

Прва сезона у Верони није могла ни да буде боља: мршавих шест голова на 30 мечева у Серији А, мада ни Пацини од ономад не би могао да спречи сигуран марш тима у нижи ранг такмичења.

А онда се нешто догодило, сведоче и слова која му поново посвећују италијански новинари. Седам победа и само један реми у последњих осам мечева има Пекијева чета, навијачи су поново почели у хиљадама да долазе на стадион, да виде како Пацини опет даје голове и радује им се, да виде младог Данијела Бесу како купи фазоне од искусног колеге, да виде момка који се зове Симоне Андреа Ганц и да, јесте син Мауриција Ганца, који би у било којој другој декади сем у осебујним деведесетим био и шпиц италијанског националног тима, а не само Бреше, Интера или Милана; и да виде још једног типа, још старијег од Пацинија, који је такође могао бити бољи мада је био сасвим солидан – то је Енцо Мареска, и још је онако упоран и вредан каквог га памтимо из Севиље...

Верона поново живи фудбал и Верона поново воли, и град у који се већ најмање тридесет година не иде због фудбала догодине ће поново имати два представника у Серији А.

И Пацини ће сигурно имати шта да покаже тим новим клинцима, у тиму који ће бити сакупљен поново од отпадника, с благословом Рафаела Бенитеза и с тихом, најтишом жељом да Јулија поново буде широких груди и да се догоди макар мало чудо, достојно легендарне, чисте, неукаљане, непревазиђене сезоне 1984. на 1985. године.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар