Прича: Ова Верона је (опет) потпуно луда!
Верона поново живи фудбал и Верона поново воли, и град у који се већ најмање тридесет година не иде због фудбала, догодине ће поново имати два представника у Серији А.
Фудбал 05.11.2016 | 00:00Којем год корпусу да припадате, сезона 1984. на 1985. била је непоновљива. После скандала с намештањем мечева – као да се то у Италији догађа без обзира на све, попут земљотреса по средини "чизме", за које не знате када ће се десити, али знате да неумитно хоће – био је то први пут да је фудбалска федерација одређивала судије на мечевима жребом, уместо да се они знају и недељама унапред.
Ха, можда је само и случајност, али у првој години у којој клубови једноставно нису могли да утичу на делиоце правде, да их подмите, поткупе, шармирају, пресретну, у тој првој години они највећи тимови, претплаћени на титуле и лаке победе, завршили су једва по средини табеле, укључујући и невољног, хејселовског шампиона Европе Јувентус...
Нису „чисте руке“ било једино због чега се и три деценије касније, у сваком тексту о том клубу – а ево текстова, ове јесени, чак и на насловној Газете дело спорт, иако је клуб у Серији Б – помиње пролеће 1985.
Неће се ово претворити у форшпан серије „Грлом у јагоде“, која и сама ових дана слави јубилеј, али те године у Напуљ је дошао један Дијего Армандо Марадона, да заувек промени историју Југа, мада ће Наполи у његовој првој сезони бити сувише слаб; у Јувентусу је играо Мишел Платини, у Удинезеу Зико, у Интеру Румениге, у Фјорентини Сократес, у Риму се од фудбала опраштао осми краљ Вечног града, Фалкао, док је у Лацију, који ће испасти из лиге, једино играо Михаел Лаудруп; у Бергаму се појавио дечак по имену Роберто Донадони, а јануара 1985. баш на Стадио Фријули, у другом полувремену је у црно-црвеном дресу на терен изашао извесни Паоло Малдини...
А упркос тим именима, и сасвим у складу с преокретима на древној сцени веронске опере и сходно историји Италије осамдесетих, која је једва преживела Анни ди Пиомбо, црвени и црни тероризам који је потресао градове, само да би се суочила с мафијом која је стизала с југа, "скудето" је освојила – или „украла“, биће, Ђани Ањели је говорио да када титулу узме неки мањи клуб, онда је то „скудето на службеном путу“ – Верона, тада и никада више се на Бентегодију славило, и град је изгледао као да сте залутали у Рио.
И југословенски тифози тада су скидали прве песме од Вероне, с којом се Звезда срела у Купу УЕФА сезону раније, па чак су и два најбоља, а германска играча, Пребен Елкјер, члан најдивније поставе данске селекције свих времена (не, то није она која ће се окитити златом на Еуро '92. услед санкција) и Ханс-Петер Бригел, деловала као их је запосео дух Латинске Америке; посебно Немац који је успевао оно што нико други никада није могао – да стави Марадону у џеп.
Екипа Освалда Бањолија, сакупљена од отпадника и играча који су имали шта да докажу, нешто попут Лестера три деценије касније, спасла је, причаће о томе и даље ружичасте стране најбољих спортских дневних новина, италијански фудбал: нападачки стил игре био је кључ за катенаћо и утро пут будућим спектаклима, када тактичка ривалска осовина Јуве - Рома уступи место новој и запаљивој, Милан - Наполи.
Бањолијеви момци уживали су што су их звали провинцијским тимом, били су другари на терену и ван њега, изгубили су само два меча од 30 и примили најмање голова...
Некада је и једна година довољна за цео живот: ни када је Верона испала из Серије А само пола деценије након "скудета", ни када су били јо-јо клуб деведесетих и нултих, ни када се појавио Кјево и украо наклоност фудбалске Италије и фудбалске Европе – нисте могли да не волите Кјево, јер ако је Хелас Верона био провинцијални, Кјево је био локални клуб, чак не ни општински, него тим који је представљао и представља једну месну заједницу – ни када су прошле године били убедљиво најгори састав Серије А и служили за спрдњу тој истој фудбалској Европи (како и не би, када је један од онако класично-контроверзних председника клубова, Маурицио Сети, донео одлуку да не плаћа играчима зараде јер их „нису заслужили“), ништа није могло да смањи понос и љубав због нечега што се десило пре тридесет и кусур година, чак и ако је оронули Бентегоди бивао све празнији...
Рекосмо већ да се све мења као код Капулета и Монтегија: оно што би била смртна пресуда за многе, за Верону је био прикривени благослов.
Нова финансијска правила у Италији, уведена по угледу на Енглеску, где клубови који испадну из елите добијају позамашан „финансијски падобран“ омогућила су жуто-плавима, под палицом шегрта Рафаела Бенитеза, Фабијом Пекијом, у првој правој соло-авантури, да скоцкају тим који нема премца у Серији Б и који је и у недељу обавио коректан посао против фењераша Трапанија (2:0), најавивши да ће се сигурно догодине поново играти Дерби дела Скала.
Нажалост, ове године у Верони нема Бошка Јанковића – таман када је један од последњих продорних српских играча изгледао да је пронашао себе, клуб се сурвао и он је отишао из њега – али ударна песница нам је свима добро позната.
Момак којег, не само због презимена, зову Лудак, живи другу младост у нижем рангу такмичења, и поново подсећа на оно што је могло бити, не само с њим...
Ђампаоло Пацини члан је оне помало изгубљене генерације италијанског фудбала, којој се предвиђала велика будућност и која готово колективно није успела да је оствари. Монтоливо, Аквилани, Роси, Паладино, Бриги, Караћоло – нико од њих није доживео да буде велика звезда, да испуни потенцијал, било из објективних разлога или тек недостатка среће.
Лудак из Тоскане скренуо је пажњу на себе у чувеној примавери Аталанте, баш с Рикардом Монтоливом и Марком Мотом, и 2005. проглашен је за најбољег младог играча у целој Италији, да би га у Фјорентини Чезаре Прандели, чак и ако није до краја веровао у њега, гурнуо у ватру.
Моћан без лопте, брзоходна хаубица када се на њу устремљује и превише добар у скоку с противничким бековима за својих метар и осамдесет, Ђампаоло је заличио на новог Вијалија, утолико више што је љубичасте боје заменио плаветном у којој игра Самп, и сарађивао с Антониом Касаном. И најбоље године биле су му оне у Ђенови, пре него што је отишао у Интер и после тога, када је већ постало јасно да неће бити велики, да је регресирао, у Милан.
Као да је поделио судбину Росонера, и његов траг био је све блеђи, голови све ређи и све обичнији, радовање све бескрвније, љубав ка игри све неухватљивија.
Прва сезона у Верони није могла ни да буде боља: мршавих шест голова на 30 мечева у Серији А, мада ни Пацини од ономад не би могао да спречи сигуран марш тима у нижи ранг такмичења.
А онда се нешто догодило, сведоче и слова која му поново посвећују италијански новинари. Седам победа и само један реми у последњих осам мечева има Пекијева чета, навијачи су поново почели у хиљадама да долазе на стадион, да виде како Пацини опет даје голове и радује им се, да виде младог Данијела Бесу како купи фазоне од искусног колеге, да виде момка који се зове Симоне Андреа Ганц и да, јесте син Мауриција Ганца, који би у било којој другој декади сем у осебујним деведесетим био и шпиц италијанског националног тима, а не само Бреше, Интера или Милана; и да виде још једног типа, још старијег од Пацинија, који је такође могао бити бољи мада је био сасвим солидан – то је Енцо Мареска, и још је онако упоран и вредан каквог га памтимо из Севиље...
Верона поново живи фудбал и Верона поново воли, и град у који се већ најмање тридесет година не иде због фудбала догодине ће поново имати два представника у Серији А.
И Пацини ће сигурно имати шта да покаже тим новим клинцима, у тиму који ће бити сакупљен поново од отпадника, с благословом Рафаела Бенитеза и с тихом, најтишом жељом да Јулија поново буде широких груди и да се догоди макар мало чудо, достојно легендарне, чисте, неукаљане, непревазиђене сезоне 1984. на 1985. године.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар