Анализа: Ехо олимпијског успјеха...

Тео маестро, Јовић диригент, Богданов нови успон, Симоновићева експлозија, НеГОДвић, Мачван на новим дужинама... Можда чак и више од освојених медаља, важније је то што су сви чиниоци тог јединственог друштва, сви они који су Србију натерали на толико ноћи без сна, на толико сати проведених крај малих екрана уз френетичну вику, стрепњу, бол и славље - извукли најбитније индивидуалне елементе заједничког пројекта и пренели их у клупске оквире. Време у репрезентацији многима је помогло да подигну каријере на нови ниво.

Кошарка 04.11.2016 | 23:00 Протекло олимпијско лето вратило је српску репрезентативну кошарку у мало, али одабрано, планетарно друштво највећих „мачака“, а цела нација добила је уверење да коначно долазе бољи дани. Чак и пуна два месеца након што је убележен највећи успех откако је Србија постала самостална држава, вреди још једном вратити филм и присетити се трновитог пута на путу до Рија - од случаја Бобан Марјановић, подељених ставова и великих несугласица, преко несрећних повреда Немање Бјелице, Милана Мачвана, Милоша Теодосића, Немање Недовића (...), па све до ОНИХ пораза од Аустралије и Француске на старту олимпијског турнира. Мало њих веровало је у позитиван исход. Али, Александар Ђорђевић и његових 12 Одабраних све су демантовали! 

Показали су невероватну снагу воље и жељу да у дресу националног тима направе нешто велико. Заједно су свету послали јасну поруку да су сребро из Мадрида и четврто место у Лилу (ма колико неки мислили да је неуспех - није) резултати једне јасне визије, не пука случајност. 

Ако је у Шпанији постављен темељ, а у Француској „ударен“ носећи зид, онда је у Бразилу направљен кров. Србија је сазидала кућу саткану од најфинијих материјала - преданости, вере, снаге, воље и љубави. Било је потребно време, али праве ствари не треба пожуривати. 

Зато сада сви освајачи олимпијског сребра и уживају у плодовима рада. Можда чак и више од освојених медаља, важније је то што су сви чиниоци тог јединственог друштва, сви они који су Србију натерали на толико ноћи без сна, на толико сати проведених крај малих екрана уз френетичну вику, стрепњу, бол и славље - извукли најбитније индивидуалне елементе заједничког пројекта и пренели их у клупске оквире. Време у репрезентацији многима је помогло да подигну каријере на нови ниво. 

Не каже се тек тако да велике утакмице рађају велике играче, а Орлови су их претходног лета имали на претек. Мада је сезона практично још у повоју, не можемо да не приметимо да сви чланови олимпијске експедиције пуцају од самопоуздања када су на паркету, а неки играју можда и најбољу кошарку у досадашњим каријерама. 

Довољно је само погледати какав су старт направили Милош Теодосић, Стефан Јовић, Марко Симоновић, Богдан Богдановић, Стефан Марковић, Немања Недовић, Милан Мачван, Мирослав Радуљица, Владимир Штимац, те Никола Калинић, Стефан Бирчевић и Никола Јокић, који је блистао у НБА предсезони и коме је такмичење тек кренуло. 

Случај Милоша Теодосића је прилично занимљив, јер он се са репрезентацијом Србије већ два пута „поново родио“. Прво се догодило када га је под своје узео Душан Ивковић и повео на Европско првенство 2009. године. Легендарни стручњак тада је српском маестру указао како заиста играју велики мајстори, натерао га да пробије лед и од талентованог момка направи играча врхунског калибра. Александар Ђорђевић је пет година касније само погодио праву жицу и помогао Теодосићу да разбије све менталне баријере како би постао најбољи европски плејмејкер и најпожељнији кошаркаш с ове стране Атлантика међу НБА клубовима. Узео је Тео ове године и ту Евролигу и коначно скинуо велики терет са леђа, а онда залудео планету сувереним плесом до медаље. У новој клупској сезони само наставља тамо где је стао. 

Милош Теодосић поново је уз Нанда Де Колоа најважнији шраф у комплексној машинерији московског ЦСКА. На терену изгледа неухватљиво, игра са толиком лакоћом да и оне најупорније противнике, жељне да му стану на пут, баца у депресију. А магичних додавања поново не мањка. Тренутно је најбољи асистент Евролиге, с просечно десет подељених додавања по мечу и нико не може да се похвали том бројком. Са 17,25 индексних поена по мечу заузима осму позицију на листи и гледа у леђа онима за које игра тим (Кит Ленгфорд, Нандо Де Коло и Ендрју Гаудлок), те недодирљивом вођи Олимпијакоса Василису Спанулису. 

У свакој од досадашње четири евролигашке победе управо је Тео био тај кључни фактор на паркету, а како је кренуо делује да нема намеру да се заустави. А не треба заборавити ни његову изјаву од летос - да се слава не стиче играма у клубу, већ у репрезентацији, те да је увек истицао колики је значај Србија имала на његов раст. 

Стефан Јовић и Марко Симоновић вероватно су и најбољи примери тврдње колико време у националном тиму позитивно утиче на клупску каријеру. Мада Стефанове партије више нису никакво изненађење, јасно се види са колико самопоуздања игра млади Нишлија ове сезоне. Осим што је постао доктор одбрамбених наука, лето проведено крај Милоша Теодосића и остатак тима додатно је утицало да своје додавачке способности подигне на за још једну лествицу више. Зато и јесте у издвојеној групи пет најбољих асистената Евролиге, са седам прецизних додавања по мечу. Идентичан учинак има и у АБА лиги, где заузима другу позицију, иза Филипа Човића. Али, није све само у бројкама. Јер, његово самопоуздање на паркету одражава се позитивно на свеукупни утисак Црвене звезде досад. 

Уосталом, иста је прича и са Симоновићем, који се овог лета трећи пут заредом нашао у дресу Србије и то је имало изузетан утицај на његове игре. Поуздани крилни кошаркаш игра на досад никад виђеном нивоу, далеко изнад свега што је приказивао. Сублимација вртоглавог успона у форми виђена је у мечу против Галатасараја, када је био весник великог преокрета усред Истанбула и апсолутни херој победе. Осим тога, налази се и у реду најбољих тројкаша Евролиге, а заједно са Марком Гудурићем сломио је велику Барселону и најавио још један велики успех црвено-белих у елитном такмичењу. 

Богдана Богдановића и Николу Калинића прати малер откако су ушли у нову сезону, јер су обојица поново ван терена због повреда, задобијених у мечу против Жалгириса. Српски тандем у Фенеру већ је једном био на поштеди још на самом старту сезоне, али када су били на паркету показивали су озбиљну дозу зрелости. 

Богдан је практично сам добио Бамберг у правој драми, а пре него што се повредио против тима из Каунаса био је иницијатор победничке серије. Срећом по некадашњег играча Партизана, изврнуће зглоба није озбиљније природе, па би кроз две или три недеље требало да буде на паркету.

Калинићев учинак и допринос игри Фенера не огледа се кроз призму бројки. Додуше, у репрезентацији и Фенербахчеу има различите улоге, односно већа нападачка задужења у тиму Србије. Он у Истанбул није ни доведен да би затрпавао кошеве, већ да би „кварио“ противничке концепције и одрађивао најтеже задатке у оба поља. А делује као да из године у годину ради све бољи посао, док поред расних скорера као што су Датоме, Богдановић, Весели, Диксон, Јудо и остали тешко и да може да добије више од тек неколико нападачких поседа по мечу. Мада му недостаје те офанзивне слободе, друге задатке одрађује готово без премца, с великом дозом енергије. Што се и видело у мечу против Жалгириса, када је умало доживео озбиљнију повреду када се бацио за једну лопту. Срећом, прошао је са лакшом повредом.

Још један тандем српских репрезентативаца од летос има ту привилегију да заједнички воде један клуб ка успеху. У питању су Милан Мачван и Мирослав Радуљица у Арманију из Милана. После година одмора од националног тима Мачван је овог лета коначно поново обукао дрес Србије, а успешан поход на медаљу позитивно је утицао и на његову клупску каријеру. Постао је један од најважнијих шрафова у Арманију и човек који је највише утицао на прве две евролигашке победе, против Макабија и Дарушафаке, као и на добре резултате на старту домаћег првенства. 

О случају Мирослава Радуљице толико се већ пута писало. Његова каријера враћена је на прави пут откако га је под своје узео селектор Ђорђевић, првенствено јер му је вратио веру у то да играчки вреди и да може много више. То је код најпопуларнијег српског брадоње отворило врата неких одличних игара у дресу Србије, чиме је себи обезбедио јаке европске уговоре и добре ангажмане. Радуљица је репрезентативни примерак како и колико рад у националном тиму може доброг да донесе, јер је за Србију играо одлично чак и када му је клупска каријера била у великом паду. А сада се усталио као један од најбољих центара у Евролиги, што и Јасмин Репеша зна да експлоатише на терену. 

Стефан Марковић је многе растужио одлуком да заврши поглавље са националном селекцијом, иако је био „везивно ткиво“ Србије. Одбрамбени специјалиста и играч великог срца имао је прилику да после олимпијског турнира заигра за Бајерн код селектора Ђорђевића, али се он одлучио за селидбу у далеки Санкт Петербург. И није погрешио. Не само што је први асистент екипе у свим такмичењима, већ и Еврокупа. Уједно и прва виолина Зенита. 

Немања Недовић је, попут Богдановића и Калинића, опет имао малера с повредом и то баш у тренутку када је почео суверено да гази на клупском нивоу. Тачније, када је наставио тамо где је стао на крају прошле сезоне. Просто је залудео шпанске медије издањима у првих неколико рунди нове сезоне, а чак је добио и надимак НеГОДвић, алидурајући на божанске партије које пружа. На терен би требало да се врати у наредних неколико дана, мада она повреда потколеничнекости није била нимало наивна. 

Владимир Штимац је газда црно-белог дела Истанбула. Искусни центар се после историјске сезоне у опреми Црвене звезде вратио у Турску, где пружа игре изнад свих очекивања. Практично на свакој утакмици бележи невероватне бројке, дабл-дабл учинке са преко 15 ухваћених лопти и изнад 19 кошева. Против Партизана у среду имао је 12 поена и девет ухваћених лопти, а досад је био најзаслужнији за то што победничка серија Бешикташа траје од старта сезоне. Управо је он у недавној изјави за МОЗЗАРТ Спорт говорио о значају игара у репрезентацији.

"То све изузетно помаже. Пре свега иза нас је једно огромно искуство и такве ствари рађају нешто боље у нама, подижу нас на неки нови ниво. Да уђемо у сезону спремнији и резултати се јасно виде. А надам се да ће тако бити целе сезоне", рекао је Штимац.

Стефану Бирчевићу је сам повратак у репрезентативни систем, односно улазак у исти пре две године много доброг учинио у каријери, а позиви у тим дошли су као последица изузетног труда који момак рођен у Лазаревцу улаже у сваком тренутку. Ове сезоне важи за једну од важнијих карика у Партизану, Александар Џикић има велико поверење у њега, што би тек требало да донесе нови помак напред. 

На крају, али никако и најмање битан - остао је Никола Јокић. Момак који је комплетну нацију оставио без даха бравурама у дресу Србије наставио је да гради своју НБА каријеру, а после одличне прве сезоне преко океана „натерао“ је тренера Денвера Мајка Мелоунада иде супротно од свих НБА начела и концепцију игре гради управо на њему, али и Јусуфу Нуркићу. То довољно говори колико је млади Сомборац порастао у очима не само кошаркашке јавности, већ и критичара и стручњака, пошто га готово сваке седмице обасипају похвалама. Додуше, јесте имао незахвалан задатак да се бори са Ентонијем Дејвисом на отварању нове сезоне, али то никако не умањује његов успон на прелазу с репрезентативних на клупске обавезе. 

На све оно што смо већ написали, треба посебно истаћи да би Александар Ђорђевић могао да се нађе на најслађим мукама када буде састављао тим за Евробаскет следеће године. Јер, у конкуренцији ће још имати и Немању Бјелицу, који се коначно изборио с повредама и вратио на терен још јачи, а онда и Николу Милутинова, Марка Гудурића, Огњена Јарамаза, Радета Загорца, Бобана Марјановића, Дејана Муслија, Владимира Лучића, Драгана Милосављевића... Јер, сви они тренутно играју кошарку на врло озбиљном нивоу. 

Само нека сви заједно тако наставе!

Извор: моззартспорт