Analiza: Eho olimpijskog uspjeha...
Teo maestro, Jović dirigent, Bogdanov novi uspon, Simonovićeva eksplozija, NeGODvić, Mačvan na novim dužinama... Možda čak i više od osvojenih medalja, važnije je to što su svi činioci tog jedinstvenog društva, svi oni koji su Srbiju naterali na toliko noći bez sna, na toliko sati provedenih kraj malih ekrana uz frenetičnu viku, strepnju, bol i slavlje - izvukli najbitnije individualne elemente zajedničkog projekta i preneli ih u klupske okvire. Vreme u reprezentaciji mnogima je pomoglo da podignu karijere na novi nivo.
Košarka 04.11.2016 | 23:00
Pokazali su neverovatnu snagu volje i želju da u dresu nacionalnog tima naprave nešto veliko. Zajedno su svetu poslali jasnu poruku da su srebro iz Madrida i četvrto mesto u Lilu (ma koliko neki mislili da je neuspeh - nije) rezultati jedne jasne vizije, ne puka slučajnost.
Ako je u Španiji postavljen temelj, a u Francuskoj „udaren“ noseći zid, onda je u Brazilu napravljen krov. Srbija je sazidala kuću satkanu od najfinijih materijala - predanosti, vere, snage, volje i ljubavi. Bilo je potrebno vreme, ali prave stvari ne treba požurivati.
Zato sada svi osvajači olimpijskog srebra i uživaju u plodovima rada. Možda čak i više od osvojenih medalja, važnije je to što su svi činioci tog jedinstvenog društva, svi oni koji su Srbiju naterali na toliko noći bez sna, na toliko sati provedenih kraj malih ekrana uz frenetičnu viku, strepnju, bol i slavlje - izvukli najbitnije individualne elemente zajedničkog projekta i preneli ih u klupske okvire. Vreme u reprezentaciji mnogima je pomoglo da podignu karijere na novi nivo.
Ne kaže se tek tako da velike utakmice rađaju velike igrače, a Orlovi su ih prethodnog leta imali na pretek. Mada je sezona praktično još u povoju, ne možemo da ne primetimo da svi članovi olimpijske ekspedicije pucaju od samopouzdanja kada su na parketu, a neki igraju možda i najbolju košarku u dosadašnjim karijerama.
Dovoljno je samo pogledati kakav su start napravili Miloš Teodosić, Stefan Jović, Marko Simonović, Bogdan Bogdanović, Stefan Marković, Nemanja Nedović, Milan Mačvan, Miroslav Raduljica, Vladimir Štimac, te Nikola Kalinić, Stefan Birčević i Nikola Jokić, koji je blistao u NBA predsezoni i kome je takmičenje tek krenulo.
Slučaj Miloša Teodosića je prilično zanimljiv, jer on se sa reprezentacijom Srbije već dva puta „ponovo rodio“. Prvo se dogodilo kada ga je pod svoje uzeo Dušan Ivković i poveo na Evropsko prvenstvo 2009. godine. Legendarni stručnjak tada je srpskom maestru ukazao kako zaista igraju veliki majstori, naterao ga da probije led i od talentovanog momka napravi igrača vrhunskog kalibra. Aleksandar Đorđević je pet godina kasnije samo pogodio pravu žicu i pomogao Teodosiću da razbije sve mentalne barijere kako bi postao najbolji evropski plejmejker i najpoželjniji košarkaš s ove strane Atlantika među NBA klubovima. Uzeo je Teo ove godine i tu Evroligu i konačno skinuo veliki teret sa leđa, a onda zaludeo planetu suverenim plesom do medalje. U novoj klupskoj sezoni samo nastavlja tamo gde je stao.
Miloš Teodosić ponovo je uz Nanda De Koloa najvažniji šraf u kompleksnoj mašineriji moskovskog CSKA. Na terenu izgleda neuhvatljivo, igra sa tolikom lakoćom da i one najupornije protivnike, željne da mu stanu na put, baca u depresiju. A magičnih dodavanja ponovo ne manjka. Trenutno je najbolji asistent Evrolige, s prosečno deset podeljenih dodavanja po meču i niko ne može da se pohvali tom brojkom. Sa 17,25 indeksnih poena po meču zauzima osmu poziciju na listi i gleda u leđa onima za koje igra tim (Kit Lengford, Nando De Kolo i Endrju Gaudlok), te nedodirljivom vođi Olimpijakosa Vasilisu Spanulisu.
U svakoj od dosadašnje četiri evroligaške pobede upravo je Teo bio taj ključni faktor na parketu, a kako je krenuo deluje da nema nameru da se zaustavi. A ne treba zaboraviti ni njegovu izjavu od letos - da se slava ne stiče igrama u klubu, već u reprezentaciji, te da je uvek isticao koliki je značaj Srbija imala na njegov rast.
Stefan Jović i Marko Simonović verovatno su i najbolji primeri tvrdnje koliko vreme u nacionalnom timu pozitivno utiče na klupsku karijeru. Mada Stefanove partije više nisu nikakvo iznenađenje, jasno se vidi sa koliko samopouzdanja igra mladi Nišlija ove sezone. Osim što je postao doktor odbrambenih nauka, leto provedeno kraj Miloša Teodosića i ostatak tima dodatno je uticalo da svoje dodavačke sposobnosti podigne na za još jednu lestvicu više. Zato i jeste u izdvojenoj grupi pet najboljih asistenata Evrolige, sa sedam preciznih dodavanja po meču. Identičan učinak ima i u ABA ligi, gde zauzima drugu poziciju, iza Filipa Čovića. Ali, nije sve samo u brojkama. Jer, njegovo samopouzdanje na parketu odražava se pozitivno na sveukupni utisak Crvene zvezde dosad.
Uostalom, ista je priča i sa Simonovićem, koji se ovog leta treći put zaredom našao u dresu Srbije i to je imalo izuzetan uticaj na njegove igre. Pouzdani krilni košarkaš igra na dosad nikad viđenom nivou, daleko iznad svega što je prikazivao. Sublimacija vrtoglavog uspona u formi viđena je u meču protiv Galatasaraja, kada je bio vesnik velikog preokreta usred Istanbula i apsolutni heroj pobede. Osim toga, nalazi se i u redu najboljih trojkaša Evrolige, a zajedno sa Markom Gudurićem slomio je veliku Barselonu i najavio još jedan veliki uspeh crveno-belih u elitnom takmičenju.
Bogdana Bogdanovića i Nikolu Kalinića prati maler otkako su ušli u novu sezonu, jer su obojica ponovo van terena zbog povreda, zadobijenih u meču protiv Žalgirisa. Srpski tandem u Feneru već je jednom bio na poštedi još na samom startu sezone, ali kada su bili na parketu pokazivali su ozbiljnu dozu zrelosti.
Bogdan je praktično sam dobio Bamberg u pravoj drami, a pre nego što se povredio protiv tima iz Kaunasa bio je inicijator pobedničke serije. Srećom po nekadašnjeg igrača Partizana, izvrnuće zgloba nije ozbiljnije prirode, pa bi kroz dve ili tri nedelje trebalo da bude na parketu.
Kalinićev učinak i doprinos igri Fenera ne ogleda se kroz prizmu brojki. Doduše, u reprezentaciji i Fenerbahčeu ima različite uloge, odnosno veća napadačka zaduženja u timu Srbije. On u Istanbul nije ni doveden da bi zatrpavao koševe, već da bi „kvario“ protivničke koncepcije i odrađivao najteže zadatke u oba polja. A deluje kao da iz godine u godinu radi sve bolji posao, dok pored rasnih skorera kao što su Datome, Bogdanović, Veseli, Dikson, Judo i ostali teško i da može da dobije više od tek nekoliko napadačkih poseda po meču. Mada mu nedostaje te ofanzivne slobode, druge zadatke odrađuje gotovo bez premca, s velikom dozom energije. Što se i videlo u meču protiv Žalgirisa, kada je umalo doživeo ozbiljniju povredu kada se bacio za jednu loptu. Srećom, prošao je sa lakšom povredom.
Još jedan tandem srpskih reprezentativaca od letos ima tu privilegiju da zajednički vode jedan klub ka uspehu. U pitanju su Milan Mačvan i Miroslav Raduljica u Armaniju iz Milana. Posle godina odmora od nacionalnog tima Mačvan je ovog leta konačno ponovo obukao dres Srbije, a uspešan pohod na medalju pozitivno je uticao i na njegovu klupsku karijeru. Postao je jedan od najvažnijih šrafova u Armaniju i čovek koji je najviše uticao na prve dve evroligaške pobede, protiv Makabija i Darušafake, kao i na dobre rezultate na startu domaćeg prvenstva.
O slučaju Miroslava Raduljice toliko se već puta pisalo. Njegova karijera vraćena je na pravi put otkako ga je pod svoje uzeo selektor Đorđević, prvenstveno jer mu je vratio veru u to da igrački vredi i da može mnogo više. To je kod najpopularnijeg srpskog bradonje otvorilo vrata nekih odličnih igara u dresu Srbije, čime je sebi obezbedio jake evropske ugovore i dobre angažmane. Raduljica je reprezentativni primerak kako i koliko rad u nacionalnom timu može dobrog da donese, jer je za Srbiju igrao odlično čak i kada mu je klupska karijera bila u velikom padu. A sada se ustalio kao jedan od najboljih centara u Evroligi, što i Jasmin Repeša zna da eksploatiše na terenu.
Stefan Marković je mnoge rastužio odlukom da završi poglavlje sa nacionalnom selekcijom, iako je bio „vezivno tkivo“ Srbije. Odbrambeni specijalista i igrač velikog srca imao je priliku da posle olimpijskog turnira zaigra za Bajern kod selektora Đorđevića, ali se on odlučio za selidbu u daleki Sankt Peterburg. I nije pogrešio. Ne samo što je prvi asistent ekipe u svim takmičenjima, već i Evrokupa. Ujedno i prva violina Zenita.
Nemanja Nedović je, poput Bogdanovića i Kalinića, opet imao malera s povredom i to baš u trenutku kada je počeo suvereno da gazi na klupskom nivou. Tačnije, kada je nastavio tamo gde je stao na kraju prošle sezone. Prosto je zaludeo španske medije izdanjima u prvih nekoliko rundi nove sezone, a čak je dobio i nadimak NeGODvić, alidurajući na božanske partije koje pruža. Na teren bi trebalo da se vrati u narednih nekoliko dana, mada ona povreda potkoleničnekosti nije bila nimalo naivna.
Vladimir Štimac je gazda crno-belog dela Istanbula. Iskusni centar se posle istorijske sezone u opremi Crvene zvezde vratio u Tursku, gde pruža igre iznad svih očekivanja. Praktično na svakoj utakmici beleži neverovatne brojke, dabl-dabl učinke sa preko 15 uhvaćenih lopti i iznad 19 koševa. Protiv Partizana u sredu imao je 12 poena i devet uhvaćenih lopti, a dosad je bio najzaslužniji za to što pobednička serija Bešiktaša traje od starta sezone. Upravo je on u nedavnoj izjavi za MOZZART Sport govorio o značaju igara u reprezentaciji.
"To sve izuzetno pomaže. Pre svega iza nas je jedno ogromno iskustvo i takve stvari rađaju nešto bolje u nama, podižu nas na neki novi nivo. Da uđemo u sezonu spremniji i rezultati se jasno vide. A nadam se da će tako biti cele sezone", rekao je Štimac.
Stefanu Birčeviću je sam povratak u reprezentativni sistem, odnosno ulazak u isti pre dve godine mnogo dobrog učinio u karijeri, a pozivi u tim došli su kao posledica izuzetnog truda koji momak rođen u Lazarevcu ulaže u svakom trenutku. Ove sezone važi za jednu od važnijih karika u Partizanu, Aleksandar Džikić ima veliko poverenje u njega, što bi tek trebalo da donese novi pomak napred.
Na kraju, ali nikako i najmanje bitan - ostao je Nikola Jokić. Momak koji je kompletnu naciju ostavio bez daha bravurama u dresu Srbije nastavio je da gradi svoju NBA karijeru, a posle odlične prve sezone preko okeana „naterao“ je trenera Denvera Majka Melounada ide suprotno od svih NBA načela i koncepciju igre gradi upravo na njemu, ali i Jusufu Nurkiću. To dovoljno govori koliko je mladi Somborac porastao u očima ne samo košarkaške javnosti, već i kritičara i stručnjaka, pošto ga gotovo svake sedmice obasipaju pohvalama. Doduše, jeste imao nezahvalan zadatak da se bori sa Entonijem Dejvisom na otvaranju nove sezone, ali to nikako ne umanjuje njegov uspon na prelazu s reprezentativnih na klupske obaveze.
Na sve ono što smo već napisali, treba posebno istaći da bi Aleksandar Đorđević mogao da se nađe na najslađim mukama kada bude sastavljao tim za Evrobasket sledeće godine. Jer, u konkurenciji će još imati i Nemanju Bjelicu, koji se konačno izborio s povredama i vratio na teren još jači, a onda i Nikolu Milutinova, Marka Gudurića, Ognjena Jaramaza, Radeta Zagorca, Bobana Marjanovića, Dejana Muslija, Vladimira Lučića, Dragana Milosavljevića... Jer, svi oni trenutno igraju košarku na vrlo ozbiljnom nivou.
Samo neka svi zajedno tako nastave!
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar