Српско-руски односи: Сви успони и падови

Историја српско-руских односа препуна је успона и падова, па смо тако у само четрдесет година прешли пут од најсрамније издаје наших интереса и надања, до најузвишеније руске жртве за Србију. Нема спора о томе да српски и руски народ, због православља и словенства, осећају снажну повезаност, али политика углавном иде својим путем.

Србија 26.10.2016 | 14:07 Током средњег века, наши контакти са Русима су били врло ограничени и већи део народа вероватно није био ни свестан да они постоје. Никаквих политичких веза није било, посебно не након слома Кијевског великог кнежевства средином 13. века, када је та огромна и прва руска држава пала под налетима монголске олује.

Руси су се након тога, као татарски вазали, повукли на север централног дела данашње европске Русије, између горњег тока Дњепра, горњег тока Волге и реке Оке (невероватно, али оне формирају нешто што личи на ћирилично слово Р), и практично изгубили скоро сваку везу са остатком православног света (ово ће за последицу имати конзервацију најстаријих православних обичаја и пракси, а покушај њиховог мењања и усклађивања са нашим довешће до раскола у 17. веку, али је то друга прича).

Но, политичких веза можда није било, али је било културних. Србија је у то време снабдевала Русију не само црквеним књигама већ и пучком литературом (црквенословенски језик створен у време Ћирила и Методија, у то време још увек доста разумљив и обичном свету, практично је ученим православним Словенима био исто што и латински на Западу: лингва франка); одавде се ка њима сливала река енциклопедија, романа, поезије, па чак и извесне граматичке реформе говорног језика, јер су српски и руски још увек били прилично слични (као и језици осталих Словена).

Због Византије, Италије и Светог римског царства у свом суседству, али пре свега због бујања наше сопствене културе и државе, ми смо били идеал напредности у односу на тада заосталу и изоловану Русију.

Како је један Србин Русима донео сат….



Први механички сат, и уопште први јавни сат у тој земљи, израдио је српски часовничар и монах из Хиландара, Лазар, родом из Призрена; сат је 1404. године постављен у московском Кремљу, а тај догађај је толико битан био за Русе да му је посвећена и једна минијатура у “Наличном летописком кодексу”, такозваној Цар-књизи, зборнику најважнијих светских и руских историјских догађаја.

Србин, Пахомије Логофет, који је такође позван да дође у Русију у којој је деловао у XВ столећу, најзначајнији је тамошњи хагиограф тог доба.

Ствари се драматично мењају и обрћу наглавачке након слома Српске деспотовине у 15. веку; и онај део народа који је остао на Балкану, и онај који се у потоњим вековима исељавао у Панонску низију, није имао у верском смислу другог ослонца до Царске Русије која се баш у том периоду ратосиљала татарског јарма.

Међутим, ретко је када тај ослонац до 19. века имао политичку конотацију (чак ни онда када се девојка из српског властелинског дома Јакшића, Ана, удала за кнеза Василија Лвовича Глинског и родила Јелену која се удала за московског великог кнеза Василија ИИИ те родила Ивана ИВ Грозног, првог руског цара); у питању је био више културни однос и тицао се новчаних средстава за обнову и градњу цркава и манастира, доласка учених људи из Русије да подучавају нашу децу, као и штампања књига.



Посебно су потоње две ствари биле значајне, и то из мноштва разлога. Не само што смо из Русије добијали преко потребно људство и књиге, већ су ти људи и те књиге користили језик који нам је сродан али није наш, па се тако развијају славеносрпски (посебно у Војводини и Славонији) и руска редакција црквенословенског језика која је постала и остала доминантна, али који већина наших људи једноставно није разумела ни тада а ни сада.

Циници би рекли да су Руси овом помоћи покушавали да нас русификују, да он нас направе Русе, но за тако нешто не постоје докази; чињеница јесте да су нам у овом смислу помагали и пре времена Петра Великог, пре него што је ова земља постала империја европског формата и начина размишљања, када је тешко такав план могао да постоји; након Петра Великог то није толико сулуда помисао колико се на први поглед чини али није ни претерано вероватна, а, поред тога, као што рекосмо, доказа нема.

Уосталом, поклону се у зубе не гледа (мада смо вероватно добар део тих књига платили, услуге учитеља свакако, а у Русију смо ишли јер нигде другде нисмо могли да нађемо толику количину ћириличних издања и штампарија; додуше, нису нам само Руси помагали, помагали су нам и многи други, рецимо, Пољаци, али о томе смо већ писали). Нама су ти учитељи и те књиге требале, и они су нам их обезбедили. Крај приче.

Кад су се Руси уплели у односе са Србијом, али из сопственог интереса


Елем, кажемо да је до 19. века ретко када наше ослањање на Русију имало политичку конотацију; то не значи да смо рекли никад. Али, први пут када се то десило није било баш ослањање. Више је било уплитање Русије у судбину Срба, но, не у нашем интересу (или је то можда баш био наш интерес, ко зна). Ради се о томе што се средином XВИИИ века Катарина Велика наводно тајно договорила са Аустријом о будућој подели балканских територија Османлијског царства, по коме би Русија добила Бугарску, а Аустрија Србију и српске земље.

Тако долази до Руско-турског рата 1768-1774. године; Руси подбуњују Грке, Румуне и Црногорце (Моравски Срби игноришу хушкање на устанак, можда рачунајући да је у питању самоубиство, свесни да ће их ако све пропадне Турци начисто истребити), Османлије су расплинуте на мноштво страна, Руси за последицу излазе на Црно море и добијају право да штите хришћане у Отоманској империји. Али, та империја остаје на Балкану и тајни план Русије и Аустрије о подели никада се не остварује.

Да је постао мртво слово “на папиру” показало је и понашање Русије деценију касније када је избио нови рат између Турске и Русије, у који је поново укључена Црна Гора којом управља владика Петар И Петровић Његош, будући Свети Петар Цетињски. Наиме, руски агенти су “вршљали” по Монтенегру, што јеАустрија – која је по договору требало да уђе у рат с Турском шест месеци касније – схватала као повреду савезничког споразума, пошто су српске земље биле њена интересна зона. Дакле, некакав је договор о томе постојао.


Симеон Гавриловић Зорић, гроф Светог римског царства и прослављени хусар руске војске у којој је догурао до чина генерал-лајтнанта и кревета царице Катарине Велике.

Паралелно са свим овим догађајима, средином тог XВИИИ века, један приличан број Срба сели се у Руску империју, на исток Украјине, где ће настати вароши Нова Сербија и Славеносербија; из њихових редова биће формирано неколико пукова војске, међу којима је вероватно најпознатији Српскихусарски пук који данас има и своју улицу у Београду. Ти су Срби, међутим, будући да су били православни и Словени, врло брзо асимиловани у Русе, тако да данас и не знају шта су пореклом (фин подсетник на то шта би се десило да се којим случајем граничимо с Русијом: били би прогутани од стране бројчано надмоћног брата).

Но, пре тога, један наш човек, Симеон Сима Гавриловић Зорић родом из Чуруга, ускочио је у кревет императорке Катарине Велике те једно време био њен званични љубавник, док је гроф Михаило Милорадовић 16 дана током 1825. године био диктатор царства, услед кризе око наследства престола и Декабристичког устанка. То нису једини Срби који су дали свој допринос у Руској империји, наравно, али не можемо све да поменемо, а пошто смо склони митоманији онда присвајамо и неке Русе за које не постоје апсолутно никакви докази да су српског порекла.

Шта је значио Једренски мир Србима и како су Руси учествовали у њему


Споменик грофу Михаилу Милорадовићу у Санкт Петербургу

Потом избија Први српски устанак, паралелно са црногорским војевањем против Наполеона. Руси помажу Црногорцима да одбране Боку и чак освоје Брач и Корчулу, али 1807. године се договарају са Бонапартом, склапају мир и предају “невесту Јадрана” Француском царству.

Након тога, Турци и Французи покушавају да освоје Црну Гору, али без успеха. Када су Русија и Француска обновили непријатељства, Руси и Енглези помажу Црногорцима да успешно поврате Боку, али их поново остављају на цедилу када на Бечком конгресу залив дају Аустрији, без инсистирања на противуслузи, односно независности Црне Горе (не бисмо да судимо, али будући да су руске трупе ушетале у Париз и биле спасиоци Европе, можда су могли да траже шта год).

Негде у време борби с Наполеоном, Петар Цетињски је нудио руском цару трон обновљеног српског царства у којем би он био сувладар, али то никада не одлази даље од пуке идеје.

Што се тиче збивања у Шумадији, Русија устаницима помаже прво материјално а затим улази и у рат са султаном 1806. године, чиме нас ослобађа директног притиска; у том рату ће остати све до 1812, када је принуђена да се повуче са ратишта на североистоку и истоку Балкана (њихове борбе с Турцима су се углавном водиле на простору данашње Румуније) због Бонапартине инвазије.


Слика Паје Јовановића “Таковски устанак” из 1895. године

И не само да се повуче: Руси с Турцима потписују Букурештански мир којим признају власт Турака над Србијом, али и траже да се поштују права хришћана; наравно, тешко да је ико разуман стварно веровао да ће се то десити, тако да је - након слома Првог српског устанка услед обрушавања на нас целокупне отоманске силе – дошло и до друге биолошке катастрофе која је Србе погодила само стотинак година након оне која је покренула Сеобе.

По избијању Другог српског устанка, кнез Милош (књаз је славеносрпска форма настала под руским утицајем јер нам је звучало свечаније) нудио је императору Александру да нас узме под заштиту али од тога није било ништа јер Русија није желела нови сукоб с Османлијским царством; на крају је морао да се ослони на своје дипломатске вештине и пар војних победа како би Србији обезбедио аутономију (апсолутна независност за коју смо се борили и којој смо се надали у претходном устанку доћи ће тек касније).

Међутим, наредне деценије Русија и Турска обнављају непријатељства, а Санкт Петербург све чини да додатно ослаби “мртваца са Босфора”. Тако је након новог рата Једренским миром Русија успела да Србији обезбеди додатну аутономију као и анектирање шест нахија које смо држали током првог устанка.


Али Риза Паша, последњи турски заповедник Београдске тврђаве, предаје кључеве Београда кнезу Михаилу.

Русија ће остати наша, условно речено, заштитница и наредних деценија, али неће имати никакву прилику да се покаже у војном смислу јер никаквог војевања Србија неће имати с Турском, барем не до 1862. године. Тада ће, након инцидента на Чукур-чесми, дођи до пушкарања са Турцима који су и даље били у Калемегданској тврђави и њиховог бомбардовања града.

Ово ће довести до међународне конференције у Канлиџи код Истанбула, где ће Русија бити једна од европских сила које ће натерати Турке да се повуку из свих градова у којима су се и даље налазили(осим из Београда, Шапца, Смедерева и Кладова; тек ће пет година касније напустити и та утврђења), и које ће натерате све муслимане да се иселе из Књажевства Србског.

Било би згодно и искрено бисмо волели да можемо да кажемо да је то била руска заслуга, али, као што рекосмо, све европске силе су учествовале у томе; притом, верује се да је кључно било то што је кнез Михаило послао Филипа Христића у Лондон да се избори за подршку Уједињеног Краљевства. Имајући у виду да су Енглези с Французима и Турцима само шест година раније победили Русију у Кримском рату, можемо закључити да руски утицај на повољно решење ове кризе по нас није био кључан.

Кад су то Руси дали много добровољаца Србима


Поглед на сабор Светих Петра и Павла у Петерхофу, надомак Санкт Петербурга. Храм се налази на обали Олгине баре.

Потом средином седамдесетих година XИX века избија Невесињски устанак, те Србија и Црна Гора улазе у рат с Турцима. Тако почиње Први српско-турски рат, у коме Русија не учествује али из ње долази велики број добровољаца (између осталих и пуковник Рајевски, човек који је Толстоју послужио као инспирација за лик Вронског у роману “Ана Карењина”) као и материјална помоћ. Руски народ је уз српски народ и осећа се братска солидарност, али чини се да руско руководство има нешто другачије планове и погледе на Балкан.

Прво, Аустрија и Русија су се договориле да не подрже стварање велике словенске државе на Балкану, у случају да се Отоманско царство распадне; такозвани Рајхштатски споразум између два цара подразумевао је да се не допусте ни тотална победа ни тотални пораз ниједне од страна.

Након што је одбила руски меморандум којим је 1875. тражена аутономија за Србе у Босни, Аустроугарска је пристала на руски захтев да Србија анектира Стару Србију и делове Босне, али им се белешке разликују по питању проширења Црне Горе: гроф Андраши помиње само један део Херцеговине, док кнез Горчаков помиње целу Херцеговину и луку на Јадрану. Андраши такође помиње да су Руси пристали да Аустроугарска анектира остатак Босне и Херцеговине, док Горчаков помиње само “турску Хрватску и неке делове Босне”.



Друго, већ им је изгледа као приоритет била одређена Бугарска. Лаж је, међутим, да званична Русија ништа није урадила за нас: чим је ратна срећа прешла на турску страну, издејствовано је примирје.

Оно је потрајало до 1877. године када Русија улази у отворени сукоб са Турском и у ослобађање Бугарске. Међутим, успоравање офанзиве после Битке код Плевне доводи Русе до тога да морају да траже да се и ми поново укључимо у сукоб, што ми и чинимо (мада, изгледа, невољно, јер смо били потпуно исцрпљени претходним ратом) па низом победа на простору Старе и Јужне Србије онемогућавамо Турке да допреме помоћ ка Бугарској из правца Босне, Албаније и Косова.

Кад смо могли да ослободимо Косово, да Руси и Турци нису потписали Санстефански мир

Ниш смо ослободили 12. јануара 1878. године, а ослободили бисмо и Косово да Русија и Турска нису потписале Санстефански мир, документ који је најсрамнија и најружнија тачка српско-руских односа, и која представља дно дна тих односа. Русија се не може, као што многи русофоби желе, прозивати због ствари које су карактеристичне свакој империји; она се не може прозивати ни због тога што није увек помагала и гинула за нас, јер није дужна да тако шта ради.



Али, Санстефански споразум је нешто потпуно друго. То је била отворена издаја, и то с дугорочним последицама. Нису то биле територијалне последице, јер су провизије тог споразума брзо поништене интервенцијом Аустоугарске и Немачке, па и Уједињеног Краљевства, већ су постојале последице у нашој свести и спољној политици.

О чему се ради? Русија је Санстефанским миром створила Велику Бугарску која се на уштрб Србије проширила до Охрида. Територијално проширење Србије и Црне Горе је било мизерно, а било би и мизерније да се током припрема за ову конференцију није сазнало да Руси хоће Бугарима да дају Ниш. Стеван Сремац је записао анегдоту из тог периода, која каже да је кнез Милан одвео руског конзула до Ћеле-куле и рекао му: “Ево, екселенцијо! Када Руси начине још једну овакву Ћеле-кулу од српских глава, и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш!”

Ово доводи до таласа антируског расположења у Србији и потпуне погубљености, једноставно губитка ослонца (што само показује да је ослањање на било кога било када, сем на себе, погубно), а кнез Милан долази до закључка да се “спољна политика не може заснивати на опасној словенској сентименталности”.

Међутим, ми нисмо били једини којима Санстефански споразум није одговарао. Аустроугарска и Немачка, које не желе на истоку Балкана руски сателит оличен у Бугарској, организују Берлински конгрес којим је Бугарска враћена у природне границе, а Србија добила нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Нажалост, деловањем свих светских сила, не само Русије, Србија није добила све што је њено.

Најбитнија, међутим, последица Берлинског конгреса је та што је Аустроугарска добила на управу Босну и Херцеговину; ово свакако није била руска жеља, али су на то морали да пристану. Овај наизглед безначајни, локални догађај умногоме ће одредити даљи ток историје читавог света.


Краљ Милан Обреновић

Због свега тога, Обреновићи се окрећу ка Аустрији што се тиче спољне политике, а постоји сумња да су радикалске буне против ове династије имале логистичку и материјалну подршку руске дипломатије. Чак се говоркало да се плаћеничке чете спремају на упад из Бугарске и Црне Горе. Но, чврстих доказа нема.

1885. године Србија објављује рат Бугарској (чији је кнез у том тренутку Немац, Александар И Батенберг; и после њега ће Немци из династије Сакс-Кобург-Гота владати Бугарском, упркос томе што их је Русија ослободила и створила; Руси су на то били приморани у Берлину) након што је ова присајединила Источну Румелију чиме су не само прекршене одредбе Берлинског конгреса већ и поремећен однос снага међу новонасталим државама на Балкану; Бугарска је ионако већ добила много више од Србије и била већа, а ово је била кап која је прелила чашу.

Ипак, на дужи рок, ово је био потпуно погрешан и кратковид потез, јер нам је то осакатило односе са Бугарима заувек; могли смо да будемо најближи савезници, а претворили смо се у најгоре непријатеље.

Да ли су Руси подржали Србе или Бугаре у спору

Рат смо изгубили, пао је Пирот, умало није и Ниш. Онда је проглашено примирје, након што је Аустроугарска обавестила Бугарску да “неће допустити да Србија дође у тежак положај, јер би то узбунило становништво Хабзбуршке монархије”, па се кренуло у преговоре у Букурешту. Било је тешко. Бугарска је тражила да Србија плати ратну одштету; Русија је сматрала да је тај захтев оправдан, али је Аустрија тврдила да Србија тих средстава; њено стајалиште су подржале Немачка и Велика Британија; Бугарска је одустала под условом да се прихвати њено припајање Источне Румелије.


Мајски преврат 1903. године којом је ликвидирана и свргнута династија Обреновић.

Ствари су остале врло хладне између Краљевине Србије и Руске империје све до 1903. године када долази до Мајског преврата и повратка Карађорђевића на власт: тако почиње наше удаљавање од Беча и приближавање Санкт Петербургу (чак се и ћерка краља Петра И, принцеза Јелена удала за Романова, за кнеза Јована Константиновича).

Русија нас вербално (никако другачије и није било могуће) подржава током Царинског рата против Аустроугарске 1906. године, из кога Србија излази као победник. Ипак, замену за новозатворено тржиште Аустроугарске (нашег најбитнијег спољнотрговинског партнера) углавном нисмо нашли у Русији већ у Немачкој, Француској, Египту, Енглеској и Швајцарској. Неколико година касније обнављамо трговинске везе са Дунавском монархијом, па се враћамо и на њихово тржиште.

Потом долази до Анексионе кризе, након што је Аустроугарска анектирала Босну-Херцеговину коју је до тог тренутка држала под управом али која је била формално део Османлијског царства. А заправо, шта се десило: аустријски гроф Ерентал надиграо је руског министра спољних послова Изволског (који је, званично, деловао на своју руку без царевог знања). Наиме, Изволски је обећао руску подршку аустријској анексији Босне-Херцеговине, ако Аустрија пружи Русији подршку за пролаз руских бродова кроз Босфор и Дарданеле. Такође, договорено је да Беч не понуди Србији територијалне уступке, осим ако Београд не подржи анексију, у ком случају Беч неће стајати на путу српском ширењу по Балкану.

Наравно, Изволски је био јако наиван, што се одмах видело чим је Аустроугарска анексију извршила. Јер, Беч није имао апсолутно никакав утицај на проточност Босфора и Дарданела за руско бродовље, већ је кључна реч била британска, а они нису имали намеру да то подрже.

Постоји анегдота која каже да су цар Николај ИИ и његов премијер Столипин били бесни на Изволског, те да је, када их је овај питао “кога брига за Србију?”, Столипин лупио о под и рекао “нас!”. Постоји један основни проблем са овим у вези, односно са питањем да ли је цар Николај ИИ знао за ово муљање свог шефа дипломатије, или није. Иако постоје назнаке да није, Изволски је тврдио да је деловао уз царево допуштење, а такође је тврдио и да никакав коначни споразум са Еренталом није постигао.

Томе да је цар ипак знао иде у прилог и текст тајног, другог споразума Лиге три цара (руског, аустријског и немачког) из 1881. године којим се предвиђа да Аустроугарска може да анектира Босну-Херцеговину када год пожели, али уз уступке за друге две стране, и уз њихово слагање. Другим речима, премда Лига три цара више није постојала, Изволски није морао да таји преговоре од императора јер аустријска анексија те територије није била табу у Санкт Петербургу.

Какав је однос био у време Сарајевског атентата и што се тај период зове “највиша тачка односа”


Гаврило Принцип испред суда

Углавном, овај развој догађаја директно је довео до Сарајевског атентата. Аустроугарскаобјављује рат Србији, а Русија улази у сукоб да би заштитила нас; Русија нас такође помаже и материјално и у људству (али не више него Енглеска и Француска). Међутим, након нашег слома 1916. године, Енглези и Французи одуговлаче са прихватом наше војске код Скадра, док Руси дају ултиматум: или ћете збринути српску војску, или Русија излази из рата у који је и ушла због Србије.

Ово је свакако највиша тачка наших односа икада, која је дошла четрдесет година након што су ти односи дотакли дно. Споменици цару Николају ИИ који у последње време ничу по српским земљама свакако су најсмисленији споменици које тренутно дижемо.

Ипак, као (морамо то признати) русофили, дужни смо да поставимо једно питање: да ли је реалније да је Руско царство ушло у самоубилачки рат са Аустроугарском и Немачком због Србије, или да би сачувало свој сопствени образ? Цео свет је знао да је Русија заштитница Србије. Како би свет, посебно након оне катастрофе у рату с Јапаном деценију раније, гледао на Русију да Русија није ускочила за Србију? Да ли би их ико више узимао за озбиљно, или би почели да их третирају као врећу за ударање и распарчавање, као што су Руси и друге европске силе третирале Османлијско царства у претходна два века? Да ли је Руска империја себи уопште смела да допусти да не стане у одбрану Србије?


Николај ИИ у Царском селу непосредно након абдикације.

То су легитимна питања која ни на који начин не ниподаштавају спасилачки ефекат који су они по нас имали. Ово су питања, нису тврдње, а одговорима на њих треба да се позабаве историчари.

Углавном, српско-руски односи на политичком нивоу престају 1917. године са Фебруарском а посебно са Октобарском револуцијом. Ни пре тога, током 1916. године, након оног ултиматума, Русија није играла пресудну улогу у опоравку наше војске на Крфу и којекуде јер није била у могућности због борби на Источном фронту, па смо се од тога тренутка ослањали практично искључиво на наше западне савезнике; ипак, након доласка бољшевика на власт замиру сви званични односи, а улазак Царске Русије у рат због нас, који год стварни разлог био, показује се као самоубилачки чин за династију Романов, што они нису могли знати у датом тренутку.

Србија ће прихватити огроман број руских белих имиграната који су бежали пред комунистичким терором, а они ће нас заузврат обогатити и дати непроцењиви допринос културном животу наше земље. Поменимо тек неке “беле”: архитекту Николаја Краснова, академика Теодора Тарановског, генерала Петра Врангела, византолога и слависте Александра Соловјева, византолога Георгија Острогорског, стрипаџије Константина Кузњецова и Сергеја Соловјева, и тако даље.

О нашем односу са Русима током ере Совјетског Савеза тешко је говорити, јер постоји неслагање да ли је то Русија или није. Међутим, ако СССР није Русија и поред тога што су Руси били бројчано доминантни и живели у огромном броју у већини свих совјетских република, ако су осим Стаљина дали све лидере те земље, онда ни Енглеска не може да се изједначи са Великом Британијом, а то увек радимо.

То су легитимна питања која ни на који начин не ниподаштавају спасилачки ефекат који су они по нас имали. Ово су питања, нису тврдње, а одговорима на њих треба да се позабаве историчари.

Углавном, српско-руски односи на политичком нивоу престају 1917. године са Фебруарском а посебно са Октобарском револуцијом. Ни пре тога, током 1916. године, након оног ултиматума, Русија није играла пресудну улогу у опоравку наше војске на Крфу и којекуде јер није била у могућности због борби на Источном фронту, па смо се од тога тренутка ослањали практично искључиво на наше западне савезнике; ипак, након доласка бољшевика на власт замиру сви званични односи, а улазак Царске Русије у рат због нас, који год стварни разлог био, показује се као самоубилачки чин за династију Романов, што они нису могли знати у датом тренутку.

Србија ће прихватити огроман број руских белих имиграната који су бежали пред комунистичким терором, а они ће нас заузврат обогатити и дати непроцењиви допринос културном животу наше земље. Поменимо тек неке “беле”: архитекту Николаја Краснова, академика Теодора Тарановског, генерала Петра Врангела, византолога и слависте Александра Соловјева, византолога Георгија Острогорског, стрипаџије Константина Кузњецова и Сергеја Соловјева, и тако даље.

О нашем односу са Русима током ере Совјетског Савеза тешко је говорити, јер постоји неслагање да ли је то Русија или није. Међутим, ако СССР није Русија и поред тога што су Руси били бројчано доминантни и живели у огромном броју у већини свих совјетских република, ако су осим Стаљина дали све лидере те земље, онда ни Енглеска не може да се изједначи са Великом Британијом, а то увек радимо.


Припадници Црвене армије испред палате Албанија након ослобођења 20. октобра 1944. године.

Било како било, познат је сукоб између југословенског комунистичког руководства са Стаљином крајем четрдесетих, а након што је Црвена армија скупа са НОВЈ ослободила Београд и Србију 1944. године. Суштина сукоба је била у томе да је Москва хтела да Београд буде сателит на истој линији као и остале новопечене социјалистичке престонице Источне Европе, а Београд је хтео да буде независан. Затегнути односи су отопљени тек шездесетих година, али пошто је СССР био предводник Варшавског пакта а ми Покрета несврстаних, не може се говорити о савезништву; уосталом, ни ми нисмо били Србија већ Југославија.

Шта се десило са руско-српским односима с распадом СССР и Југославије

С распадом СССР и Југославије почетком деведесетих, Русија долази у врло тежак положај, и на економском и на унутрашњем и на спољнополитичком плану. Практично постаје најобичнија марионета Сједињених Држава. То се најбоље види по томе како су гласали током доношења резолуције 757 Савета безбедности Уједињених нација којом су 1992. године уведене санкције Савезној Републици Југославији, најоштрије у историји. Гласали су за. Кина и Зимбабве су били уздржани, дакле, могла је и Русија да буде уздржана и да нам санкције свеједно буду уведене те да ни на који начин не омету планове Вашингтона, али је Русија отишла корак даље и поданички гласала за. Реч “поданички” можда ће некога увредити, али која је реч прикладнија?

Овакво јадно стање ствари нажалост је потрајало целих деведесетих година, баш онда када нам је било најпотребније. Изузев вербалне подршке и покушаја да издејствује спас за Србе током бомбардовања, Русија није могла много шта друго да уради, осим да отпочне Трећи светски рат због Србије, за који није била ни способна ни вољна (ко још нормалан жели Трећи светски, нуклеарни рат). На крају, Слободан Милошевић је изгледа одустао и прихватио да повуче војску са Косова тек онда су му Руси ставили до знања да га више неће подржавати. То је тврдио британски генерал-пуковник Мајкл Џексон, први командант КФОР-а.



Међутим, тада се десило нешто неочекивано. Док су се НАТО трупе спремале да дођу на Косову, руски контигент из Босне и Херцеговине је пропуштен кроз Србију и стигао је први у Приштину, где је од стране локалних Срба дочекан цвећем и уз општенародно весеље. Показало се, преурањено. Јер, премда су Руси десантом на Слатину заузели тај приштински аеродром и војну базу, и премда су неко време одбијали да се повуку, на крају су ипак попустили пред притиском сила НАТО пакта. Тресла се гора, родио се миш. Нажалост, али другачије није могло.

Но, недуго потом креће метеорски успон Владимира Путина и Русија престаје да буде врећа за ударање. Русија није признала “Косово”, и поуздан нам је заштитник у Савету безбедности; да није Кине била би наш једини глас међу сталним чланицама тог тела. Циници ће рећи да је то део договора око продаје НИС-а, баш као и Јужни ток, али је то крајње поједностављено гледање на ствари. Са Русијом такође имамо и споразум о слободној трговини какав ретко ко у свету има, свакако нико у Европи осим Белорусије; али, због историјских и географских околности, наше главно тржиште су ипак Балкан и Централна Европа.

Оно у чему Русија не предњачи јесте материјална подршка. Осим недавног финансирања унутрашње декорација Храма Светог Саве на Врачару за који су дали 30 милиона евра, бесповратна помоћ коју примамо долази махом из Европске уније; пре две године, руска је износила 0 евра, док је из ЕУ стигло разним програмима укупно три и по милијарде. Чак нам и Америка даје више, а иза ње су Норвешка и Јапан.



Али, ипак, морамо да поновимо: дали су 30 милиона за осликавање Храма Светог Саве, а то су скоро у целости извели мајстори из Руске Федерације. Многима ће вероватно наглашавање тога да боде очи, али је то пројекат од националног значаја који би без њих ко зна када био завршен. Прве слике доступне јавности одају утисак маестрално извршеног посла.

Закључак из свега је тешко извући зато што је толико сложен да превазилази капацитете једног (било ког) ума. Он се, ипак, доноси на колективном нивоу. Упркос томе што су се наши односи кроз историју кретали методом топло-хладно, упркос томе што су и Србија и Русија увек у суштини гледале своје интересе, Срби су увек тражили ослонац у Русији и у њу гледали као на своју велику сестру која треба да нас штити јер се то од ње, као православне словенске земље, очекује.

Наравно, Русија може да се воли и без тога, и то из једног јако једноставног разлога: најпаметније је и најмудрије ослонити се само на себе, и узимати само сопствене снаге у обзир када процењујемо шта можемо а шта не можемо да постигнемо. Зар немамо ону изреку, у се и у своје кљусе? Ако се тиме будемо водили не само да ћемо опстати као народ, већ ћемо и избећи разочарење као и сачувати руско пријатељство. Чист рачун, дуга љубав: то је још једна наша изрека.



Извор: Телеграф.рс
Фото: Интернет