Srpsko-ruski odnosi: Svi usponi i padovi

Istorija srpsko-ruskih odnosa prepuna je uspona i padova, pa smo tako u samo četrdeset godina prešli put od najsramnije izdaje naših interesa i nadanja, do najuzvišenije ruske žrtve za Srbiju. Nema spora o tome da srpski i ruski narod, zbog pravoslavlja i slovenstva, osećaju snažnu povezanost, ali politika uglavnom ide svojim putem.

Srbija 26.10.2016 | 14:07
Srpsko-ruski odnosi: Svi usponi i padovi
Tokom srednjeg veka, naši kontakti sa Rusima su bili vrlo ograničeni i veći deo naroda verovatno nije bio ni svestan da oni postoje. Nikakvih političkih veza nije bilo, posebno ne nakon sloma Kijevskog velikog kneževstva sredinom 13. veka, kada je ta ogromna i prva ruska država pala pod naletima mongolske oluje.

Rusi su se nakon toga, kao tatarski vazali, povukli na sever centralnog dela današnje evropske Rusije, između gornjeg toka Dnjepra, gornjeg toka Volge i reke Oke (neverovatno, ali one formiraju nešto što liči na ćirilično slovo R), i praktično izgubili skoro svaku vezu sa ostatkom pravoslavnog sveta (ovo će za posledicu imati konzervaciju najstarijih pravoslavnih običaja i praksi, a pokušaj njihovog menjanja i usklađivanja sa našim dovešće do raskola u 17. veku, ali je to druga priča).

No, političkih veza možda nije bilo, ali je bilo kulturnih. Srbija je u to vreme snabdevala Rusiju ne samo crkvenim knjigama već i pučkom literaturom (crkvenoslovenski jezik stvoren u vreme Ćirila i Metodija, u to vreme još uvek dosta razumljiv i običnom svetu, praktično je učenim pravoslavnim Slovenima bio isto što i latinski na Zapadu: lingva franka); odavde se ka njima slivala reka enciklopedija, romana, poezije, pa čak i izvesne gramatičke reforme govornog jezika, jer su srpski i ruski još uvek bili prilično slični (kao i jezici ostalih Slovena).

Zbog Vizantije, Italije i Svetog rimskog carstva u svom susedstvu, ali pre svega zbog bujanja naše sopstvene kulture i države, mi smo bili ideal naprednosti u odnosu na tada zaostalu i izolovanu Rusiju.

Kako je jedan Srbin Rusima doneo sat….



Prvi mehanički sat, i uopšte prvi javni sat u toj zemlji, izradio je srpski časovničar i monah iz Hilandara, Lazar, rodom iz Prizrena; sat je 1404. godine postavljen u moskovskom Kremlju, a taj događaj je toliko bitan bio za Ruse da mu je posvećena i jedna minijatura u “Naličnom letopiskom kodeksu”, takozvanoj Car-knjizi, zborniku najvažnijih svetskih i ruskih istorijskih događaja.

Srbin, Pahomije Logofet, koji je takođe pozvan da dođe u Rusiju u kojoj je delovao u XV stoleću, najznačajniji je tamošnji hagiograf tog doba.

Stvari se dramatično menjaju i obrću naglavačke nakon sloma Srpske despotovine u 15. veku; i onaj deo naroda koji je ostao na Balkanu, i onaj koji se u potonjim vekovima iseljavao u Panonsku niziju, nije imao u verskom smislu drugog oslonca do Carske Rusije koja se baš u tom periodu ratosiljala tatarskog jarma.

Međutim, retko je kada taj oslonac do 19. veka imao političku konotaciju (čak ni onda kada se devojka iz srpskog vlastelinskog doma Jakšića, Ana, udala za kneza Vasilija Lvoviča Glinskog i rodila Jelenu koja se udala za moskovskog velikog kneza Vasilija III te rodila Ivana IV Groznog, prvog ruskog cara); u pitanju je bio više kulturni odnos i ticao se novčanih sredstava za obnovu i gradnju crkava i manastira, dolaska učenih ljudi iz Rusije da podučavaju našu decu, kao i štampanja knjiga.



Posebno su potonje dve stvari bile značajne, i to iz mnoštva razloga. Ne samo što smo iz Rusije dobijali preko potrebno ljudstvo i knjige, već su ti ljudi i te knjige koristili jezik koji nam je srodan ali nije naš, pa se tako razvijaju slavenosrpski (posebno u Vojvodini i Slavoniji) i ruska redakcija crkvenoslovenskog jezika koja je postala i ostala dominantna, ali koji većina naših ljudi jednostavno nije razumela ni tada a ni sada.

Cinici bi rekli da su Rusi ovom pomoći pokušavali da nas rusifikuju, da on nas naprave Ruse, no za tako nešto ne postoje dokazi; činjenica jeste da su nam u ovom smislu pomagali i pre vremena Petra Velikog, pre nego što je ova zemlja postala imperija evropskog formata i načina razmišljanja, kada je teško takav plan mogao da postoji; nakon Petra Velikog to nije toliko suluda pomisao koliko se na prvi pogled čini ali nije ni preterano verovatna, a, pored toga, kao što rekosmo, dokaza nema.

Uostalom, poklonu se u zube ne gleda (mada smo verovatno dobar deo tih knjiga platili, usluge učitelja svakako, a u Rusiju smo išli jer nigde drugde nismo mogli da nađemo toliku količinu ćiriličnih izdanja i štamparija; doduše, nisu nam samo Rusi pomagali, pomagali su nam i mnogi drugi, recimo, Poljaci, ali o tome smo već pisali). Nama su ti učitelji i te knjige trebale, i oni su nam ih obezbedili. Kraj priče.

Kad su se Rusi upleli u odnose sa Srbijom, ali iz sopstvenog interesa


Elem, kažemo da je do 19. veka retko kada naše oslanjanje na Rusiju imalo političku konotaciju; to ne znači da smo rekli nikad. Ali, prvi put kada se to desilo nije bilo baš oslanjanje. Više je bilo uplitanje Rusije u sudbinu Srba, no, ne u našem interesu (ili je to možda baš bio naš interes, ko zna). Radi se o tome što se sredinom XVIII veka Katarina Velika navodno tajno dogovorila sa Austrijom o budućoj podeli balkanskih teritorija Osmanlijskog carstva, po kome bi Rusija dobila Bugarsku, a Austrija Srbiju i srpske zemlje.

Tako dolazi do Rusko-turskog rata 1768-1774. godine; Rusi podbunjuju Grke, Rumune i Crnogorce (Moravski Srbi ignorišu huškanje na ustanak, možda računajući da je u pitanju samoubistvo, svesni da će ih ako sve propadne Turci načisto istrebiti), Osmanlije su rasplinute na mnoštvo strana, Rusi za posledicu izlaze na Crno more i dobijaju pravo da štite hrišćane u Otomanskoj imperiji. Ali, ta imperija ostaje na Balkanu i tajni plan Rusije i Austrije o podeli nikada se ne ostvaruje.

Da je postao mrtvo slovo “na papiru” pokazalo je i ponašanje Rusije deceniju kasnije kada je izbio novi rat između Turske i Rusije, u koji je ponovo uključena Crna Gora kojom upravlja vladika Petar I Petrović Njegoš, budući Sveti Petar Cetinjski. Naime, ruski agenti su “vršljali” po Montenegru, što jeAustrija – koja je po dogovoru trebalo da uđe u rat s Turskom šest meseci kasnije – shvatala kao povredu savezničkog sporazuma, pošto su srpske zemlje bile njena interesna zona. Dakle, nekakav je dogovor o tome postojao.


Simeon Gavrilović Zorić, grof Svetog rimskog carstva i proslavljeni husar ruske vojske u kojoj je dogurao do čina general-lajtnanta i kreveta carice Katarine Velike.

Paralelno sa svim ovim događajima, sredinom tog XVIII veka, jedan priličan broj Srba seli se u Rusku imperiju, na istok Ukrajine, gde će nastati varoši Nova Serbija i Slavenoserbija; iz njihovih redova biće formirano nekoliko pukova vojske, među kojima je verovatno najpoznatiji Srpskihusarski puk koji danas ima i svoju ulicu u Beogradu. Ti su Srbi, međutim, budući da su bili pravoslavni i Sloveni, vrlo brzo asimilovani u Ruse, tako da danas i ne znaju šta su poreklom (fin podsetnik na to šta bi se desilo da se kojim slučajem graničimo s Rusijom: bili bi progutani od strane brojčano nadmoćnog brata).

No, pre toga, jedan naš čovek, Simeon Sima Gavrilović Zorić rodom iz Čuruga, uskočio je u krevet imperatorke Katarine Velike te jedno vreme bio njen zvanični ljubavnik, dok je grof Mihailo Miloradović 16 dana tokom 1825. godine bio diktator carstva, usled krize oko nasledstva prestola i Dekabrističkog ustanka. To nisu jedini Srbi koji su dali svoj doprinos u Ruskoj imperiji, naravno, ali ne možemo sve da pomenemo, a pošto smo skloni mitomaniji onda prisvajamo i neke Ruse za koje ne postoje apsolutno nikakvi dokazi da su srpskog porekla.

Šta je značio Jedrenski mir Srbima i kako su Rusi učestvovali u njemu


Spomenik grofu Mihailu Miloradoviću u Sankt Peterburgu

Potom izbija Prvi srpski ustanak, paralelno sa crnogorskim vojevanjem protiv Napoleona. Rusi pomažu Crnogorcima da odbrane Boku i čak osvoje Brač i Korčulu, ali 1807. godine se dogovaraju sa Bonapartom, sklapaju mir i predaju “nevestu Jadrana” Francuskom carstvu.

Nakon toga, Turci i Francuzi pokušavaju da osvoje Crnu Goru, ali bez uspeha. Kada su Rusija i Francuska obnovili neprijateljstva, Rusi i Englezi pomažu Crnogorcima da uspešno povrate Boku, ali ih ponovo ostavljaju na cedilu kada na Bečkom kongresu zaliv daju Austriji, bez insistiranja na protivusluzi, odnosno nezavisnosti Crne Gore (ne bismo da sudimo, ali budući da su ruske trupe ušetale u Pariz i bile spasioci Evrope, možda su mogli da traže šta god).

Negde u vreme borbi s Napoleonom, Petar Cetinjski je nudio ruskom caru tron obnovljenog srpskog carstva u kojem bi on bio suvladar, ali to nikada ne odlazi dalje od puke ideje.

Što se tiče zbivanja u Šumadiji, Rusija ustanicima pomaže prvo materijalno a zatim ulazi i u rat sa sultanom 1806. godine, čime nas oslobađa direktnog pritiska; u tom ratu će ostati sve do 1812, kada je prinuđena da se povuče sa ratišta na severoistoku i istoku Balkana (njihove borbe s Turcima su se uglavnom vodile na prostoru današnje Rumunije) zbog Bonapartine invazije.


Slika Paje Jovanovića “Takovski ustanak” iz 1895. godine

I ne samo da se povuče: Rusi s Turcima potpisuju Bukureštanski mir kojim priznaju vlast Turaka nad Srbijom, ali i traže da se poštuju prava hrišćana; naravno, teško da je iko razuman stvarno verovao da će se to desiti, tako da je - nakon sloma Prvog srpskog ustanka usled obrušavanja na nas celokupne otomanske sile – došlo i do druge biološke katastrofe koja je Srbe pogodila samo stotinak godina nakon one koja je pokrenula Seobe.

Po izbijanju Drugog srpskog ustanka, knez Miloš (knjaz je slavenosrpska forma nastala pod ruskim uticajem jer nam je zvučalo svečanije) nudio je imperatoru Aleksandru da nas uzme pod zaštitu ali od toga nije bilo ništa jer Rusija nije želela novi sukob s Osmanlijskim carstvom; na kraju je morao da se osloni na svoje diplomatske veštine i par vojnih pobeda kako bi Srbiji obezbedio autonomiju (apsolutna nezavisnost za koju smo se borili i kojoj smo se nadali u prethodnom ustanku doći će tek kasnije).

Međutim, naredne decenije Rusija i Turska obnavljaju neprijateljstva, a Sankt Peterburg sve čini da dodatno oslabi “mrtvaca sa Bosfora”. Tako je nakon novog rata Jedrenskim mirom Rusija uspela da Srbiji obezbedi dodatnu autonomiju kao i anektiranje šest nahija koje smo držali tokom prvog ustanka.


Ali Riza Paša, poslednji turski zapovednik Beogradske tvrđave, predaje ključeve Beograda knezu Mihailu.

Rusija će ostati naša, uslovno rečeno, zaštitnica i narednih decenija, ali neće imati nikakvu priliku da se pokaže u vojnom smislu jer nikakvog vojevanja Srbija neće imati s Turskom, barem ne do 1862. godine. Tada će, nakon incidenta na Čukur-česmi, dođi do puškaranja sa Turcima koji su i dalje bili u Kalemegdanskoj tvrđavi i njihovog bombardovanja grada.

Ovo će dovesti do međunarodne konferencije u Kanlidži kod Istanbula, gde će Rusija biti jedna od evropskih sila koje će naterati Turke da se povuku iz svih gradova u kojima su se i dalje nalazili(osim iz Beograda, Šapca, Smedereva i Kladova; tek će pet godina kasnije napustiti i ta utvrđenja), i koje će naterate sve muslimane da se isele iz Knjaževstva Srbskog.

Bilo bi zgodno i iskreno bismo voleli da možemo da kažemo da je to bila ruska zasluga, ali, kao što rekosmo, sve evropske sile su učestvovale u tome; pritom, veruje se da je ključno bilo to što je knez Mihailo poslao Filipa Hristića u London da se izbori za podršku Ujedinjenog Kraljevstva. Imajući u vidu da su Englezi s Francuzima i Turcima samo šest godina ranije pobedili Rusiju u Krimskom ratu, možemo zaključiti da ruski uticaj na povoljno rešenje ove krize po nas nije bio ključan.

Kad su to Rusi dali mnogo dobrovoljaca Srbima


Pogled na sabor Svetih Petra i Pavla u Peterhofu, nadomak Sankt Peterburga. Hram se nalazi na obali Olgine bare.

Potom sredinom sedamdesetih godina XIX veka izbija Nevesinjski ustanak, te Srbija i Crna Gora ulaze u rat s Turcima. Tako počinje Prvi srpsko-turski rat, u kome Rusija ne učestvuje ali iz nje dolazi veliki broj dobrovoljaca (između ostalih i pukovnik Rajevski, čovek koji je Tolstoju poslužio kao inspiracija za lik Vronskog u romanu “Ana Karenjina”) kao i materijalna pomoć. Ruski narod je uz srpski narod i oseća se bratska solidarnost, ali čini se da rusko rukovodstvo ima nešto drugačije planove i poglede na Balkan.

Prvo, Austrija i Rusija su se dogovorile da ne podrže stvaranje velike slovenske države na Balkanu, u slučaju da se Otomansko carstvo raspadne; takozvani Rajhštatski sporazum između dva cara podrazumevao je da se ne dopuste ni totalna pobeda ni totalni poraz nijedne od strana.

Nakon što je odbila ruski memorandum kojim je 1875. tražena autonomija za Srbe u Bosni, Austrougarska je pristala na ruski zahtev da Srbija anektira Staru Srbiju i delove Bosne, ali im se beleške razlikuju po pitanju proširenja Crne Gore: grof Andraši pominje samo jedan deo Hercegovine, dok knez Gorčakov pominje celu Hercegovinu i luku na Jadranu. Andraši takođe pominje da su Rusi pristali da Austrougarska anektira ostatak Bosne i Hercegovine, dok Gorčakov pominje samo “tursku Hrvatsku i neke delove Bosne”.



Drugo, već im je izgleda kao prioritet bila određena Bugarska. Laž je, međutim, da zvanična Rusija ništa nije uradila za nas: čim je ratna sreća prešla na tursku stranu, izdejstvovano je primirje.

Ono je potrajalo do 1877. godine kada Rusija ulazi u otvoreni sukob sa Turskom i u oslobađanje Bugarske. Međutim, usporavanje ofanzive posle Bitke kod Plevne dovodi Ruse do toga da moraju da traže da se i mi ponovo uključimo u sukob, što mi i činimo (mada, izgleda, nevoljno, jer smo bili potpuno iscrpljeni prethodnim ratom) pa nizom pobeda na prostoru Stare i Južne Srbije onemogućavamo Turke da dopreme pomoć ka Bugarskoj iz pravca Bosne, Albanije i Kosova.

Kad smo mogli da oslobodimo Kosovo, da Rusi i Turci nisu potpisali Sanstefanski mir

Niš smo oslobodili 12. januara 1878. godine, a oslobodili bismo i Kosovo da Rusija i Turska nisu potpisale Sanstefanski mir, dokument koji je najsramnija i najružnija tačka srpsko-ruskih odnosa, i koja predstavlja dno dna tih odnosa. Rusija se ne može, kao što mnogi rusofobi žele, prozivati zbog stvari koje su karakteristične svakoj imperiji; ona se ne može prozivati ni zbog toga što nije uvek pomagala i ginula za nas, jer nije dužna da tako šta radi.



Ali, Sanstefanski sporazum je nešto potpuno drugo. To je bila otvorena izdaja, i to s dugoročnim posledicama. Nisu to bile teritorijalne posledice, jer su provizije tog sporazuma brzo poništene intervencijom Austougarske i Nemačke, pa i Ujedinjenog Kraljevstva, već su postojale posledice u našoj svesti i spoljnoj politici.

O čemu se radi? Rusija je Sanstefanskim mirom stvorila Veliku Bugarsku koja se na uštrb Srbije proširila do Ohrida. Teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore je bilo mizerno, a bilo bi i mizernije da se tokom priprema za ovu konferenciju nije saznalo da Rusi hoće Bugarima da daju Niš. Stevan Sremac je zapisao anegdotu iz tog perioda, koja kaže da je knez Milan odveo ruskog konzula do Ćele-kule i rekao mu: “Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!”

Ovo dovodi do talasa antiruskog raspoloženja u Srbiji i potpune pogubljenosti, jednostavno gubitka oslonca (što samo pokazuje da je oslanjanje na bilo koga bilo kada, sem na sebe, pogubno), a knez Milan dolazi do zaključka da se “spoljna politika ne može zasnivati na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti”.

Međutim, mi nismo bili jedini kojima Sanstefanski sporazum nije odgovarao. Austrougarska i Nemačka, koje ne žele na istoku Balkana ruski satelit oličen u Bugarskoj, organizuju Berlinski kongres kojim je Bugarska vraćena u prirodne granice, a Srbija dobila niški, pirotski, toplički i vranjski okrug. Nažalost, delovanjem svih svetskih sila, ne samo Rusije, Srbija nije dobila sve što je njeno.

Najbitnija, međutim, posledica Berlinskog kongresa je ta što je Austrougarska dobila na upravu Bosnu i Hercegovinu; ovo svakako nije bila ruska želja, ali su na to morali da pristanu. Ovaj naizgled beznačajni, lokalni događaj umnogome će odrediti dalji tok istorije čitavog sveta.


Kralj Milan Obrenović

Zbog svega toga, Obrenovići se okreću ka Austriji što se tiče spoljne politike, a postoji sumnja da su radikalske bune protiv ove dinastije imale logističku i materijalnu podršku ruske diplomatije. Čak se govorkalo da se plaćeničke čete spremaju na upad iz Bugarske i Crne Gore. No, čvrstih dokaza nema.

1885. godine Srbija objavljuje rat Bugarskoj (čiji je knez u tom trenutku Nemac, Aleksandar I Batenberg; i posle njega će Nemci iz dinastije Saks-Koburg-Gota vladati Bugarskom, uprkos tome što ih je Rusija oslobodila i stvorila; Rusi su na to bili primorani u Berlinu) nakon što je ova prisajedinila Istočnu Rumeliju čime su ne samo prekršene odredbe Berlinskog kongresa već i poremećen odnos snaga među novonastalim državama na Balkanu; Bugarska je ionako već dobila mnogo više od Srbije i bila veća, a ovo je bila kap koja je prelila čašu.

Ipak, na duži rok, ovo je bio potpuno pogrešan i kratkovid potez, jer nam je to osakatilo odnose sa Bugarima zauvek; mogli smo da budemo najbliži saveznici, a pretvorili smo se u najgore neprijatelje.

Da li su Rusi podržali Srbe ili Bugare u sporu

Rat smo izgubili, pao je Pirot, umalo nije i Niš. Onda je proglašeno primirje, nakon što je Austrougarska obavestila Bugarsku da “neće dopustiti da Srbija dođe u težak položaj, jer bi to uzbunilo stanovništvo Habzburške monarhije”, pa se krenulo u pregovore u Bukureštu. Bilo je teško. Bugarska je tražila da Srbija plati ratnu odštetu; Rusija je smatrala da je taj zahtev opravdan, ali je Austrija tvrdila da Srbija tih sredstava; njeno stajalište su podržale Nemačka i Velika Britanija; Bugarska je odustala pod uslovom da se prihvati njeno pripajanje Istočne Rumelije.


Majski prevrat 1903. godine kojom je likvidirana i svrgnuta dinastija Obrenović.

Stvari su ostale vrlo hladne između Kraljevine Srbije i Ruske imperije sve do 1903. godine kada dolazi do Majskog prevrata i povratka Karađorđevića na vlast: tako počinje naše udaljavanje od Beča i približavanje Sankt Peterburgu (čak se i ćerka kralja Petra I, princeza Jelena udala za Romanova, za kneza Jovana Konstantinoviča).

Rusija nas verbalno (nikako drugačije i nije bilo moguće) podržava tokom Carinskog rata protiv Austrougarske 1906. godine, iz koga Srbija izlazi kao pobednik. Ipak, zamenu za novozatvoreno tržište Austrougarske (našeg najbitnijeg spoljnotrgovinskog partnera) uglavnom nismo našli u Rusiji već u Nemačkoj, Francuskoj, Egiptu, Engleskoj i Švajcarskoj. Nekoliko godina kasnije obnavljamo trgovinske veze sa Dunavskom monarhijom, pa se vraćamo i na njihovo tržište.

Potom dolazi do Aneksione krize, nakon što je Austrougarska anektirala Bosnu-Hercegovinu koju je do tog trenutka držala pod upravom ali koja je bila formalno deo Osmanlijskog carstva. A zapravo, šta se desilo: austrijski grof Erental nadigrao je ruskog ministra spoljnih poslova Izvolskog (koji je, zvanično, delovao na svoju ruku bez carevog znanja). Naime, Izvolski je obećao rusku podršku austrijskoj aneksiji Bosne-Hercegovine, ako Austrija pruži Rusiji podršku za prolaz ruskih brodova kroz Bosfor i Dardanele. Takođe, dogovoreno je da Beč ne ponudi Srbiji teritorijalne ustupke, osim ako Beograd ne podrži aneksiju, u kom slučaju Beč neće stajati na putu srpskom širenju po Balkanu.

Naravno, Izvolski je bio jako naivan, što se odmah videlo čim je Austrougarska aneksiju izvršila. Jer, Beč nije imao apsolutno nikakav uticaj na protočnost Bosfora i Dardanela za rusko brodovlje, već je ključna reč bila britanska, a oni nisu imali nameru da to podrže.

Postoji anegdota koja kaže da su car Nikolaj II i njegov premijer Stolipin bili besni na Izvolskog, te da je, kada ih je ovaj pitao “koga briga za Srbiju?”, Stolipin lupio o pod i rekao “nas!”. Postoji jedan osnovni problem sa ovim u vezi, odnosno sa pitanjem da li je car Nikolaj II znao za ovo muljanje svog šefa diplomatije, ili nije. Iako postoje naznake da nije, Izvolski je tvrdio da je delovao uz carevo dopuštenje, a takođe je tvrdio i da nikakav konačni sporazum sa Erentalom nije postigao.

Tome da je car ipak znao ide u prilog i tekst tajnog, drugog sporazuma Lige tri cara (ruskog, austrijskog i nemačkog) iz 1881. godine kojim se predviđa da Austrougarska može da anektira Bosnu-Hercegovinu kada god poželi, ali uz ustupke za druge dve strane, i uz njihovo slaganje. Drugim rečima, premda Liga tri cara više nije postojala, Izvolski nije morao da taji pregovore od imperatora jer austrijska aneksija te teritorije nije bila tabu u Sankt Peterburgu.

Kakav je odnos bio u vreme Sarajevskog atentata i što se taj period zove “najviša tačka odnosa”


Gavrilo Princip ispred suda

Uglavnom, ovaj razvoj događaja direktno je doveo do Sarajevskog atentata. Austrougarskaobjavljuje rat Srbiji, a Rusija ulazi u sukob da bi zaštitila nas; Rusija nas takođe pomaže i materijalno i u ljudstvu (ali ne više nego Engleska i Francuska). Međutim, nakon našeg sloma 1916. godine, Englezi i Francuzi odugovlače sa prihvatom naše vojske kod Skadra, dok Rusi daju ultimatum: ili ćete zbrinuti srpsku vojsku, ili Rusija izlazi iz rata u koji je i ušla zbog Srbije.

Ovo je svakako najviša tačka naših odnosa ikada, koja je došla četrdeset godina nakon što su ti odnosi dotakli dno. Spomenici caru Nikolaju II koji u poslednje vreme niču po srpskim zemljama svakako su najsmisleniji spomenici koje trenutno dižemo.

Ipak, kao (moramo to priznati) rusofili, dužni smo da postavimo jedno pitanje: da li je realnije da je Rusko carstvo ušlo u samoubilački rat sa Austrougarskom i Nemačkom zbog Srbije, ili da bi sačuvalo svoj sopstveni obraz? Ceo svet je znao da je Rusija zaštitnica Srbije. Kako bi svet, posebno nakon one katastrofe u ratu s Japanom deceniju ranije, gledao na Rusiju da Rusija nije uskočila za Srbiju? Da li bi ih iko više uzimao za ozbiljno, ili bi počeli da ih tretiraju kao vreću za udaranje i rasparčavanje, kao što su Rusi i druge evropske sile tretirale Osmanlijsko carstva u prethodna dva veka? Da li je Ruska imperija sebi uopšte smela da dopusti da ne stane u odbranu Srbije?


Nikolaj II u Carskom selu neposredno nakon abdikacije.

To su legitimna pitanja koja ni na koji način ne nipodaštavaju spasilački efekat koji su oni po nas imali. Ovo su pitanja, nisu tvrdnje, a odgovorima na njih treba da se pozabave istoričari.

Uglavnom, srpsko-ruski odnosi na političkom nivou prestaju 1917. godine sa Februarskom a posebno sa Oktobarskom revolucijom. Ni pre toga, tokom 1916. godine, nakon onog ultimatuma, Rusija nije igrala presudnu ulogu u oporavku naše vojske na Krfu i kojekude jer nije bila u mogućnosti zbog borbi na Istočnom frontu, pa smo se od toga trenutka oslanjali praktično isključivo na naše zapadne saveznike; ipak, nakon dolaska boljševika na vlast zamiru svi zvanični odnosi, a ulazak Carske Rusije u rat zbog nas, koji god stvarni razlog bio, pokazuje se kao samoubilački čin za dinastiju Romanov, što oni nisu mogli znati u datom trenutku.

Srbija će prihvatiti ogroman broj ruskih belih imigranata koji su bežali pred komunističkim terorom, a oni će nas zauzvrat obogatiti i dati neprocenjivi doprinos kulturnom životu naše zemlje. Pomenimo tek neke “bele”: arhitektu Nikolaja Krasnova, akademika Teodora Taranovskog, generala Petra Vrangela, vizantologa i slaviste Aleksandra Solovjeva, vizantologa Georgija Ostrogorskog, stripadžije Konstantina Kuznjecova i Sergeja Solovjeva, i tako dalje.

O našem odnosu sa Rusima tokom ere Sovjetskog Saveza teško je govoriti, jer postoji neslaganje da li je to Rusija ili nije. Međutim, ako SSSR nije Rusija i pored toga što su Rusi bili brojčano dominantni i živeli u ogromnom broju u većini svih sovjetskih republika, ako su osim Staljina dali sve lidere te zemlje, onda ni Engleska ne može da se izjednači sa Velikom Britanijom, a to uvek radimo.

To su legitimna pitanja koja ni na koji način ne nipodaštavaju spasilački efekat koji su oni po nas imali. Ovo su pitanja, nisu tvrdnje, a odgovorima na njih treba da se pozabave istoričari.

Uglavnom, srpsko-ruski odnosi na političkom nivou prestaju 1917. godine sa Februarskom a posebno sa Oktobarskom revolucijom. Ni pre toga, tokom 1916. godine, nakon onog ultimatuma, Rusija nije igrala presudnu ulogu u oporavku naše vojske na Krfu i kojekude jer nije bila u mogućnosti zbog borbi na Istočnom frontu, pa smo se od toga trenutka oslanjali praktično isključivo na naše zapadne saveznike; ipak, nakon dolaska boljševika na vlast zamiru svi zvanični odnosi, a ulazak Carske Rusije u rat zbog nas, koji god stvarni razlog bio, pokazuje se kao samoubilački čin za dinastiju Romanov, što oni nisu mogli znati u datom trenutku.

Srbija će prihvatiti ogroman broj ruskih belih imigranata koji su bežali pred komunističkim terorom, a oni će nas zauzvrat obogatiti i dati neprocenjivi doprinos kulturnom životu naše zemlje. Pomenimo tek neke “bele”: arhitektu Nikolaja Krasnova, akademika Teodora Taranovskog, generala Petra Vrangela, vizantologa i slaviste Aleksandra Solovjeva, vizantologa Georgija Ostrogorskog, stripadžije Konstantina Kuznjecova i Sergeja Solovjeva, i tako dalje.

O našem odnosu sa Rusima tokom ere Sovjetskog Saveza teško je govoriti, jer postoji neslaganje da li je to Rusija ili nije. Međutim, ako SSSR nije Rusija i pored toga što su Rusi bili brojčano dominantni i živeli u ogromnom broju u većini svih sovjetskih republika, ako su osim Staljina dali sve lidere te zemlje, onda ni Engleska ne može da se izjednači sa Velikom Britanijom, a to uvek radimo.


Pripadnici Crvene armije ispred palate Albanija nakon oslobođenja 20. oktobra 1944. godine.

Bilo kako bilo, poznat je sukob između jugoslovenskog komunističkog rukovodstva sa Staljinom krajem četrdesetih, a nakon što je Crvena armija skupa sa NOVJ oslobodila Beograd i Srbiju 1944. godine. Suština sukoba je bila u tome da je Moskva htela da Beograd bude satelit na istoj liniji kao i ostale novopečene socijalističke prestonice Istočne Evrope, a Beograd je hteo da bude nezavisan. Zategnuti odnosi su otopljeni tek šezdesetih godina, ali pošto je SSSR bio predvodnik Varšavskog pakta a mi Pokreta nesvrstanih, ne može se govoriti o savezništvu; uostalom, ni mi nismo bili Srbija već Jugoslavija.

Šta se desilo sa rusko-srpskim odnosima s raspadom SSSR i Jugoslavije

S raspadom SSSR i Jugoslavije početkom devedesetih, Rusija dolazi u vrlo težak položaj, i na ekonomskom i na unutrašnjem i na spoljnopolitičkom planu. Praktično postaje najobičnija marioneta Sjedinjenih Država. To se najbolje vidi po tome kako su glasali tokom donošenja rezolucije 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija kojom su 1992. godine uvedene sankcije Saveznoj Republici Jugoslaviji, najoštrije u istoriji. Glasali su za. Kina i Zimbabve su bili uzdržani, dakle, mogla je i Rusija da bude uzdržana i da nam sankcije svejedno budu uvedene te da ni na koji način ne ometu planove Vašingtona, ali je Rusija otišla korak dalje i podanički glasala za. Reč “podanički” možda će nekoga uvrediti, ali koja je reč prikladnija?

Ovakvo jadno stanje stvari nažalost je potrajalo celih devedesetih godina, baš onda kada nam je bilo najpotrebnije. Izuzev verbalne podrške i pokušaja da izdejstvuje spas za Srbe tokom bombardovanja, Rusija nije mogla mnogo šta drugo da uradi, osim da otpočne Treći svetski rat zbog Srbije, za koji nije bila ni sposobna ni voljna (ko još normalan želi Treći svetski, nuklearni rat). Na kraju, Slobodan Milošević je izgleda odustao i prihvatio da povuče vojsku sa Kosova tek onda su mu Rusi stavili do znanja da ga više neće podržavati. To je tvrdio britanski general-pukovnik Majkl Džekson, prvi komandant KFOR-a.



Međutim, tada se desilo nešto neočekivano. Dok su se NATO trupe spremale da dođu na Kosovu, ruski kontigent iz Bosne i Hercegovine je propušten kroz Srbiju i stigao je prvi u Prištinu, gde je od strane lokalnih Srba dočekan cvećem i uz opštenarodno veselje. Pokazalo se, preuranjeno. Jer, premda su Rusi desantom na Slatinu zauzeli taj prištinski aerodrom i vojnu bazu, i premda su neko vreme odbijali da se povuku, na kraju su ipak popustili pred pritiskom sila NATO pakta. Tresla se gora, rodio se miš. Nažalost, ali drugačije nije moglo.

No, nedugo potom kreće meteorski uspon Vladimira Putina i Rusija prestaje da bude vreća za udaranje. Rusija nije priznala “Kosovo”, i pouzdan nam je zaštitnik u Savetu bezbednosti; da nije Kine bila bi naš jedini glas među stalnim članicama tog tela. Cinici će reći da je to deo dogovora oko prodaje NIS-a, baš kao i Južni tok, ali je to krajnje pojednostavljeno gledanje na stvari. Sa Rusijom takođe imamo i sporazum o slobodnoj trgovini kakav retko ko u svetu ima, svakako niko u Evropi osim Belorusije; ali, zbog istorijskih i geografskih okolnosti, naše glavno tržište su ipak Balkan i Centralna Evropa.

Ono u čemu Rusija ne prednjači jeste materijalna podrška. Osim nedavnog finansiranja unutrašnje dekoracija Hrama Svetog Save na Vračaru za koji su dali 30 miliona evra, bespovratna pomoć koju primamo dolazi mahom iz Evropske unije; pre dve godine, ruska je iznosila 0 evra, dok je iz EU stiglo raznim programima ukupno tri i po milijarde. Čak nam i Amerika daje više, a iza nje su Norveška i Japan.



Ali, ipak, moramo da ponovimo: dali su 30 miliona za oslikavanje Hrama Svetog Save, a to su skoro u celosti izveli majstori iz Ruske Federacije. Mnogima će verovatno naglašavanje toga da bode oči, ali je to projekat od nacionalnog značaja koji bi bez njih ko zna kada bio završen. Prve slike dostupne javnosti odaju utisak maestralno izvršenog posla.

Zaključak iz svega je teško izvući zato što je toliko složen da prevazilazi kapacitete jednog (bilo kog) uma. On se, ipak, donosi na kolektivnom nivou. Uprkos tome što su se naši odnosi kroz istoriju kretali metodom toplo-hladno, uprkos tome što su i Srbija i Rusija uvek u suštini gledale svoje interese, Srbi su uvek tražili oslonac u Rusiji i u nju gledali kao na svoju veliku sestru koja treba da nas štiti jer se to od nje, kao pravoslavne slovenske zemlje, očekuje.

Naravno, Rusija može da se voli i bez toga, i to iz jednog jako jednostavnog razloga: najpametnije je i najmudrije osloniti se samo na sebe, i uzimati samo sopstvene snage u obzir kada procenjujemo šta možemo a šta ne možemo da postignemo. Zar nemamo onu izreku, u se i u svoje kljuse? Ako se time budemo vodili ne samo da ćemo opstati kao narod, već ćemo i izbeći razočarenje kao i sačuvati rusko prijateljstvo. Čist račun, duga ljubav: to je još jedna naša izreka.



Izvor: Telegraf.rs
Foto: Internet

Komentari / 1

Ostavite komentar
Name

Euforija s jedne strane

27.10.2016 00:18

i hladna, proracunata uzdrzljivost s druge strane. Nemojte traziti nesto gdje tog nema. Ja sam se probudila na sajtu RT. Ono sto sam otkrila bi potuklo Julijana, ali ne u SAD-u nego kod Rusa.

ODGOVORITE